Rekapitulacija – Filmovi na kablovskoj

Pripadam generaciji koja je odrasla uz televizor i maltene do punoletstva bila prinuđena da filmove gleda isključivo preko tri dostupna televizijska kanala. Znam, to je nezamislivo za ove mlađe generacije, ali slična situacija je bila i sa muzikom, knjigama, stripovima i svim drugim oblastima interesovanja tadašnjih tinejdžera. Istovremeno, svim ovim sadržajima poklanjala se dužna pažnja; na primer, ploče omiljenih bendova bile su mi uvek teško nabavljive, ali kada mi dospeju u ruke preslušavam ih iznova i iznova, sve dok se ne usija dijamantska igla i dok ne upamtim svaki stih, akord i notu. Ovakav pristup imao sam i kada su u pitanju filmovi, s tim da sam morao da budem još pažljiviji, jer nisam mogao da vraćam film u živom televizijskom programu onda kada nešto propustim. Sve to je samo izoštravalo moju koncentraciju, a onda i moj ukus, i pomoglo mi da se kasnije u eri interneta planski fokusiram na vredne stvari, a ne da se zaveden raspem na hiljadu strana i tako izgubim u bespućima svetske globalne mreže. Ali da se vratim na televiziju, jer uvek se vraćam na televiziju, čak i danas kada je svaki film, pesma, tekst dostupan na internetu na dva klika. Valjda je nostalgija u pitanju, šta li?

Međutim, ni televizija nije više ono što je nekad bila. Danas možeš da biraš kablovski sistem koji ti najbolje odgovara, a koji god da izabereš donosi ti trocifren broj programa; niz specijalizovanih filmskih, muzičkih, sportskih, zabavnih ili obrazovnih, naučnih i umetničkih kanala. Ali, da li su ova raznovrsnost i bogatstvo samo privid? Kada se malo pomnije prate dolazi se do zaključka da emitovani sadržaji naginju interesovanju širokih masa, dakle mediokritetski su, i ne samo to; iste emisije se besomučno repriziraju na mnogim kanalima, pa se ponekad čini da se moglo više premijernih kvalitetnih emisija videti na nekadašnja tri državna kanala. Slična je situacija i sa filmskim programom, ali bez obzira na to, ja ne odustajem. Redovno pratim programsku šemu loveći one retke primerke filmova koje do sada nisam gledao, a koji imaju dovoljno visok kvalitet za moje standarde. Tu i tamo ponešto se nađe, a kakva su moja konkretna iskustva prikazaću vam u narednim odeljcima.

Za očekivati je najpre da Javni servis ispuni svoju zakonsku obavezu i obezbedi visok nivo kvaliteta programa, pa prema tome i da emituje kvalitetne a skrajnute i retko prikazivane filmove. To se i dešavalo do pre dve godine kada smo imali iscrpne cikluse filmova značajnih rediteljskih imena kao što su Ingmar Bergman, Verner Hercog, Vim Venders, Mario Bava, Frenk Kapra, Čarli Čaplin, Baster Kiton. Zatim, glumačke cikluse sa filmovima Hemfrija Bogarta, na primer, ili serijal američkih filmova o Šerloku Holmsu iz četrdesetih godina. U noćnom bioskopu prikazivani su stariji horor filmovi kao što su The Changeling (1980), The Prowler (1981), Nightflyers (1987), Food of the Gods II (1989) ili noviji kao što su Hostel (2007), Don't Be Afraid of the Dark (2010), čitava Saw franšiza, a onda i španski serijal pod nazivom Films to Keep You Awake. Dva puta nedeljno prikazivani su i noviji festivalski filmovi, uglavnom dobro selektovani. Međutim, u poslednje vreme filmski program se sveo na reprize ovih gore pomenutih, kao i drugih filmova emitovanih u tom periodu. Neki ciklusi, kao što je ciklus Akira Kurosave, preuzeti su sa privatnih kanala, pa su i oni u suštini bili reprize. Noćni bioskop sa horor filmovima je prebačen na nedelju uveče, ali nije zadržao nivo kvaliteta od ranije, jer je kod selekcije izgleda bilo važnije da su filmovi sveži, čak i po cenu da se radi o ispraznim holivudskim šarenišima... ili možda baš upravo zbog toga... šta ja znam. U celini uzev, pored repriziranja primetan je i trend „zaslađivanja“, jer dominiraju sve više sladunjave lake melodrame za široku publiku, takozvani porodični filmovi.

Kada su u pitanju specijalizovani filmski kanali, dominiraju oni iz kuhinje Željka Mitrovića, pogotovo u Telekomovim kablovskim sistemima. Znam da se svi vi ježite pri pomenu Pinka, ali činjenica je da je ova televizija još devedesetih sa filmskim urednikom Robertom Nemečekom planski počela da pravi arhivu filmova, koja je bila osnov kasnijeg nastanka velikog broja žanrovski specijalizovanih filmskih kanala. Ali ne samo žanrovskih, jer je formiran i kanal sa domaćim ostvarenjima, kanal posvećen svetskoj kinematografiji, ali i onaj sa klasicima, od ere nemog filma, pa sve do osamdesetih. Mogu reći da sam pomnije pratio upravo ovaj kanal, Pink Classic, ali i ovde je, kao uostalom i drugde na kablovskim kanalima primetan problem ograničenosti fonda raspoloživih filmova; posle nekog vremena oseti se repeat all efekat, jer počinju da se ciklično vrte isti filmovi. Nadam se da će ovo biti manje uočljivo na upravo pokrenuta četiri Eurocinema kanala. Zvanični pokretač je Telekom Srbija, ali imam jak osećaj da se i iza njih nalazi Željko Mitrović. Enivej, za sada, nakon desetak dana emitovanja, utisak je povoljan; pozamašan je broj ovih evropskih filmskih produkcija koje do sada nisam gledao a, pritom, zavređuju pažnju. Inače, svaki kanal je specijalizovan za jednu od najvećih evropskih kinematografija; nemačku, italijansku, špansku ili francusku. Ali, uz Nemce su priključeni i Austrijanci i Švajcarci, uz Špance srednja i južna Amerika, uz Francuze Kanada, a na sva četiri kanala nalaze se i zajedničke produkcije sa zemljama iz Afrike i Azije.

Na SBB kablovskoj mreži glavni aduti su Cinemania i CineStar filmski kanali. Tamo se puštaju uglavnom noviji filmovi, ali na Cinemaniji se više radi o onim nezavisnim, koji dolaze iz raznih krajeva sveta, dok se na CineStaru prikazuju više komercijalni, ali, u globalu, apsolutno su u većini filmovi sa engleskog govornog područja. Kako kod Telekoma, tako i na SBB-u osnovna mana je upravo ta supremacija filmova na engleskom jeziku. Američki film zaslužuje delimično takav rejting, ali brojni britanski, australijski, kanadski i irski filmovi zauzimaju mesto mnogim kvalitetnijim filmovim iz ostatka sveta, pogotovo filmovima sa dalekog istoka. Diskriminisan je i japanski i korejski i tajvanski i kineski, pa i hongkoški film. Ali diskriminisani su i mnogi stari filmovi, verovatno zbog svoje tehničke nesavršenosti; čeka se njihova digitalna remasterizacija, ali i nakon što im se udari glanc, pitanje je koliko će oni biti prijemčivi za današnju publiku razmaženu savršenim savremenim audio-vizuelnim zapisima, a onda i distributere filmova.

Ako hoćete i možete da doplatite oko 700-800 dinara, bićete u situaciji da gledate HBO/Cinemax filmski paket. Na tri HBO kanala uglavnom idu blokbasteri, dok na dva Cinemax kanala prikazuje se world cinema, nezavisni filmovi iz raznih krajeva sveta, ali najviše iz Evrope i Amerike (i severne i južne). Naravno, i ovde je primat dat novim filmovima, dok su oni iz prošlog veka znatno ređi. Što se mene lično tiče, zadovoljavam se novogodišnjim poklonom SBB-a, kada je omogućeno besplatno preuzimanje ovog paketa. Dvadesetak dana mi je sasvim dovoljno da odgledam sve ono meni interesantno što se pojavilo tokom prethodne godine. Pored HBO/Cinemax paketa moguća je pretplata i na Filmbox filmski paket, ali samo na Telekomovoj kablovskoj. Iskreno, u okviru ovog paketa zanimljiv mi je samo Filmbox Arthouse kanal. Tamo se prikazuju nezavisni filmovi na globalnom nivou i iz svih epoha, ali ne postoje titlovi, tako da nastaje problem kada poželiš da gledaš Kurosavin „Skandal“ ili The World iz 2012. u kojem se govori arapski i holandski.

Ostali filmski kanali uglavnom nisu vredni pomena, jer su generički u najružnijem smislu reči. Na svima njima se pretabačuju isti filmovi, oni večni holivudski spektakli sasvim otrcani od silnih repriziranja, a onda i jeftine, naivne i patetične ljige iz onog sladunjavog dela Holivuda (ovde „Holivud“ shvatite u širem smislu, jer se on odavno proširio preko Atlantika i Pacifika). Međutim, ostala je još jedna oblast koju nisam pomenuo, a zavređuje pažnju. Radi se o dokumentarnom filmu. U tom smislu najradije bih vam preporučio drugi i treći kanal RTS-a, gde se emituju kvalitetni noviji strani i domaći dokumentarci, podjednako i televizijski i visokobudžetni, bioskopski. Stari dokumentarni filmovi iz produkcije nekadašnjeg RTB-a se u poslednje vreme prevode u digitalni zapis i kao takvi obrađuju s ciljem da se poboljša slika i zvuk. Pravo je zadovoljstvo videti tako preporođene i osvežene nekadašnje kultne emisije. Za neke od njih (Putoko sveta za 380 dana i Priča o fotografiji) imate prikaz na ovom blogu. Od stranih dokumentarnih kanala pratim najviše Viasat History, ali se i u okviru filmskih paketa među igranim filmovima nađe i poneki visokobudžetni dokumentarac. Najčešće se radi o biografijama istaknutih muzičara, glumaca, režisera i drugih javnih ličnosti.

Konačno, kakav je audio-vizuelni doživljaj na ovim kanalima? Prvo, kvalitet slike i zvuka je vrhunsku; skoro svi kanali se emituju u visokoj rezoluciji, tako da su i oni klasici iz analognog doba sinuli u punom sjaju. Zaista, fantastičan je osećaj gledati ih ponovo na velikim LCD i LED ekranima sa HiFi zvučnim sistemima, ali ponešto i kvari doživljaj. Često je problem dizajn logoa televizija. Posebno nervira preterana veličina tog amblema, koji se iz ugla ekrana širi na dobar njegov deo, a ako uz to još i šljašti u raznim bojama, onda obično odustajem od te televizije. Takođe, posebno iritantni mogu da budu blokovi reklama, koji nemilosrdno seku film, obično u sred neke uzbudljive scene. Ali, pređimo na onu suštinskiju stvar – na prevode. Kada su naslovi filmova u pitanju, idealna situacija je ako naslov može bukvalno da se prevede, a da se pritom ne menja smisao, ništa ne dodaje, niti gubi. Tako prevod naslova White Hunter Black Heart („Beli lovac crno srce“) zadržava smisao, odnosno dvosmislenost originala, koja postaje očigledna kada se odgleda film. A kad nije tako, onda nastaje problem. Recimo, kada se bukvalno prevede naziv, koji sam po sebi predstavlja žargon u matičnom jeziku, ali ne i u jeziku na koji se prevodi, tako da prevodilac (ne)namerno mistifikuje stvar: Canadian Bacon („Kanadska slanina“). Ili još gore, kada se žargon uopšte ne prevede: Topsy-Turvy („Topsi-Turvi“). Sa druge strane, neodređen višeznačan naslov može da stavi prevodioca u iskušenje da on u dve-tri reči objasni film: Blow out („Pucanj nije brisan“) ili da ode u drugu krajnost, pa da ga uopšte ne prevede: Collateral („Kolateral“).

Posebna priča su prevodi dijaloga i pozadinske naracije u filmu. Oni mogu da budu verni ili čak da nadgrade izvorni scenario. Kao primer jednog takvog ostao mi je u sećanju Secret Beyond the Door... („Tajna iza vrata...“) Frica Langa, koji je emitovan na drugom programu RTS-a. Ovde nije bilo problema da se naslov bukvalno prevede, ali je nadahnuti scenario tražio vrsnog prevodioca, a i dobio ga je na ovom kanalu koji, inače, po kvalitetu prevoda prevazilazi sve ostale televizije. Ali prevazići ostale televiziji i nije tako veliko postignuće u okviru naših kablovskih sistema. Ne očekujem ja da dođe neki novi Vinaver da bi preveo film, ali očekujem od prevodioca osnovnu pismenost i znanje svog i stranog jezika sa koga prevodi, da bi svakom gledaocu jasno predstavio ideje scenariste i reditelja i da ga ne bi dodatno zbunjivao u slučajevima kada je sam film nedorečen ili mu se svesno unosi mistifikacija. A možemo svašta da vidimo, to jest da čitamo u titlovima – od čestih gramatičkih grešaka, pa sve do izostavljanja celih izgovorenih rečenica. Ipak, na kraju bih hteo da parafraziram Stanislava Vinavera. Po njemu idealan prevod je ne onaj dosledan (doslovan) napisanom originalu, već onaj koji hvata autorove svetonazore, težnje, misli i osećaje, sve suptilnosti misaono-osećajnog sklopa njegove ličnosti i zatim sve to transponuje u sintaksno-semantički okvir jezika u koji se prevodi. Dakle, prevod treba da sadrži ne ono što je autor u originalu rekao, već ono što je hteo da kaže predstavljeno na najpribližniji način, shodno izražajnim mogućnostima maternjeg jezika prevodioca. Vinaver je možda u tome preterivao (Gargantui i Pantagruelu je, recimo, dopisao još stotinak stranica), ali u suštini se slažem sa takvim pristupom, pre svega kada se radi o književnosti (poeziji). Međutim, kada je reč o filmovima i intelektualnom kapacitetu velike većine filmskih prevodilaca danas, ja se zadovoljavam i bukvalnim prevodom, naravno, dok on kao takav ima smisla.