Put oko sveta za 380 dana (1973) – Slobodan Cica Perović (I deo)

 

Gledate li televiziju? Hvala na pitanju, ja gledam… povremeno, mada sve manje i manje. Ne zato što se svi sadržaju mogu naći i na internetu, već stoga što je sve manje kvalitetnih emisija, a pre svega filmova na TV-u. Ili se besomučno vrte holivudske i ostale belosvetske i domaće boze ili se reprizira ono što valja, ali po hiljaditi put, ono što su već svi koji su to nameravali odgledali. Izuzetak koji potvrđuje pravilo je RTS3, kulturni kanal Javnog servisa, koji gotovo svake nedelje izbacuje u etar ili kabl stare kvalitetne programske sadržaje, decenijama neemitovane, ali sada predstavljene u upeglanim digitalizovanim verzijama. Za razliku od RTS2, koji akcenat stavlja na beskonačno repriziranje stranog i domaćeg igranog programa, RTS3 najviše prikazuje retko emitovane domaće dokumentarne emisije iz svoje arhive i premijerni strani dokumentarni program. Jedna od takvih revitalizovanih emisija je i trodelni putopisni dokumentarac pod nazivom „Put oko sveta za 380 dana”, autorsko delo jednog čoveka, jednog od naših najvećih glumaca, Slobodana Cice Perovića.

Na „put oko sveta za 380 dana” Cica Perović je išao sam sa svojim vernim automobilom marke Opel komodor tokom 1971. godine. Bio je i sam svoj snimatelj, dakle glavni lik i iza i ispred kamere, dok su epizodisti bili putevi, lica, predeli i kulturne znamenitost sa pet kontinenata. Fim je montiran u saradnji sa televizijskim rediteljem RTB-a Arsenijem Jovanovićem i urednicom Zorom Korać. Glas naratora, takođe, pripada Cici Peroviću, dok se on pritom obraća, ne televizijskom gledaocu, već kolegi glumcu Zoranu Radmiloviću tokom vožnje po Beogradu.

Dokumentarac započinje na setu snimanja TV filma „Paviljon br. 6”, gde dva glavna glumca, Cica Perović i Zoran Radmilović, igraju doktora i njegovog psihijatrijskog pacijenta. Po završetku radnog dana njih dvojica izlaze iz „bolnice”, sedaju u Cicin auto i kreću u kafanu. Za njima istrčava jedan od „glumaca-pacijenata“ i traži da krene s njima, našta mu „doktor“ odgovara: „Mrš nazad u ludnicu“. Cica i Zoran odlaze autom, ali ne staju kod kafane, već nastavljaju da se voze oko Beograda. Cicu položaj za volanom podseća na vožnju po belom svetu od pre godinu-dve i žaleći što se Zoran nije usudio tada da mu pravi društvo, otpočinje svoju priču o onome što je video i doživeo za puta.

Prva epizoda nosi naslov „Afrika i Turska“ iako obuhvata i povratak iz Afrike preko Španije i putovanje istočnije od anadolijskih ganica Turske, do Persije. Prvi prikazani snimci su iz podsaharske Afrike. Zabeležen je život na ulicama Kinšase; uhvaćen je ritam igre i pesme koji prožima celokupan život tamošnjeg naroda. Ali Cica Perović nije konvencionalan putopisac. U svojoj priči o Africi on recituje u slobodnom prevodu jednog kongoanskog pisca, koji je pre nego što se bacio niz vodopad napisao: „Bez ogledala jezera i mirnih voda / Pitam se ja, tužni crni čovek / Kakva bi u nas bila moda. / Meni se čini da bi sretni bili. / Da ne spoznasmo svoj lik, / Ostali bi majmuni / kao što smo nekad bili.“ Iz srca „crne Afrike“ odlazi na sever, gde u saharskom Maroku prisustvuje beduinskoj proslavi navodnjavanja pustinje. U Maroku se zadržao više od mesec dana isčekujući da mu se pošalje novac iz zemlje kako bi mogao da nastavi putovanje. Pritom je obišao sve veće gradove, to jest medine, stare tradicionalne delove gradova. Pošto novac nije stigao, Cica je morao da se vrati kući.

Povratak je neminovno uključivao prolaz kroz Španiju i kada je počeo Zoranu da priča o prelasku gibraltarskog moreuza, nije to jednostavno predstavio kao petočasovnu vožnju trajektom, već na sledeći način: „Za mene je oduvek Gibraltar predstavljao čežnju za poljupcem između Afrike i Evrope, i da se to zaista desilo, ja sad ne bih plovio preko pet sati do Evrope, nego bih se prevezao autom za petnaest minuta.“ Kroz Španiju je protrčao bezvoljno, razočaran zbog neplaniranog završetka puta, ali je ipak morao da uključi kameru u Granadi, rodnom mestu jednog od njegovih omiljenih pesnika, Frederika Garsije Lorke. Ali sedeći na glavnom gradskom trgu snuždeno je posmatrao cipele prolaznika i tek povremeno obilazio centralni spomenik snimajući ga i neznajući zapravo šta snima. Sutradan je stigao u Mursiju planirajući da snima koridu. Tog dana je i odlučio da nabavi novac za nastavak putovanja prema Nepalu i Indiji.

Za put u Indiju našao je saputnika, fotoreportera, Dragana Timotijeviće Belmonda. Kamera je uključena tek u Jedrenu u Turskoj, a zatim u Istambulu, kapiji Azije. Atmosfera u kolima je bila napeta. Perović je po sopstvenom priznanju bio „zamrznut“ za volanom razmišljajući o hiljadama kilometara neizvesnosti pred sobom, dok je Belmondo bi uplašen iz istih razloga, ali dok je kod prvog preovladala želje da stigne do zacrtanog cilja, drugi je podlegao strahu i odlučio da se vrati kući. Prethodno su odlažući ulazak u goleti Anadolije obišli arheološki lokalitet Troje i kasnije krečnjačke formacije, spomenik prirode u blizini Ankare. Tu se Belmondo pridružio jednoj grupi hipika, dok je Cica sam nastavio put ka staroj Persiji.

U Iranu, vozeći gotovo 1500 kilometara mimo planirane rute zbog proslave jubileja persijske civilizacije, stigao je do Persepolisa. Predsednik Irana, tada sekularne države, Muhamed Reza Pahlavi, u prisustvu brojnih svetskih državnika i neizostavnog Josipa Broza Tita, jednog od osnivača Pokreta nesvrstanih, položio je venac na Kirov mauzolej, dok je Perovićeva kamera pre svega beležila pojedinosti iza tog državničkog ceremonijala. Buljuk fotoreportera, novinara i običnih posmatrača, koji okružuju učesnike povorke konjanika u tradicionalnim nošnjama, muzičare, igrače. Bio je to još jedan sadržajan dan, ali već sutra mora se dalje. Daleko je Indija!

Slobodan Cica Perović na ovo putovanje nije pošao vođen geografsko-istorijskom mapom, već svojom duhovnom mapom i svojim temperamentom. Jeste, postavljen je geografski cilj putovanja, ali na tom putu račvaju se brojni rukavci vođeni njegovom poetskom mišlju, samospoznajom ili jednostavno kapricom. On je neplanirano skrenuo ka svom trojanskom mitu, intuitivno je savio prema Persepolisu, a na želju jednog usputnog poznanika obećao je da se u njegovo ime doveze i pokloni na grobu polumitskog persijskog pesnika Firdusija. Iako je kamera beležila uglavnom istoriju i etnologiju pojedinih naroda, Cicina naracija dolazi iz pesničke duše i uključuje i ono lično, a pošto je njegova glumačka ličnost i intima ispod te glumačke maske bila i ostala enigmatična, pravi je blagoslov za sve ljubitelje ovog velikog glumca da slušaju njegovu ličnu putopisnu poeziju i to kroz njegov sopstveni autentični glumački izražaj.

Nastaviće se...