Earth Spirit (1923) & Jealous (1925)

 

 

        Earth Spirit (1923) - Leopold Jessner

Prema dramskom komadu Earth Spirit iz ciklusa Lulu, Frank-a Wedekind-a, Carl Mayer je napisao scenario za ovaj pozorišni film jakog emotivnog naboja. Svedena ali ekspresivna scenografija često je u mraku kako bi do izražaja došla i inače prenaglašena gluma, preovlađujući tadašnji stil, kako na pozornici, tako i na filmu, posebno na scenama u Nemačkoj. Za ovaj pozorišni upliv na film dvadesetih godina zaslužan je Max Reinhartd-ov berlinski teatar. Njegov uticaj u Earth Spirit-u ogleda se pre svega u satirično-grotesknoj kabaretskoj atmosferi. Lik Lulu, plesačice i fatalne žene, igra Asta Nielsen, a okružena je isključivo muškarcima, koji su svi do jednog fatalno zaljubljeni u nju; njen muž – slikar, jedan sredovečni doktor – njena prva ljubav, drugi sredovečni doktor – njen sadašnji udvarač, kao i sin prvog doktora – pisac i njena dva prijatelja iz detinjstva. Njena privlačnost je magnetična za sve ove udvarače, iako je ona hladnokrvna prema njima. Međutim, dok oni jedan po jedan stradaju zbog ljubavi (bukvalno gube živote), ona se ponovo zagreje za prvog doktora, jer se on polako udaljava od nje ka drugoj ženi. Naravno, upošljavajući svoje prirodne draži uspeva ne samo da ga vrati sebi, već i da ga izludi i otera u smrt. U svemu tome ona ne vidi svoju krivicu, jer želi samo da bude slobodna, a muškarci je uvek drže u kavezu.

Ona fatalnost žene koju je, recimo, pisac Ewers figurativno predstavio kroz ženu-demona koja plete kraj prozora privlačeći poglede muškaraca, a aludirajući pritom na pauka koji plete mrežu, zamku za svoje buduće žrtve, u ovom filmu je data kroz groteskno ljubavno ludilo koje vodi udvarače u besmislenu, patetičnu smrt. Jedan od njih gine od strujnog udara prilikom napada metalnom šipkom na svoju mušku konkurenciju, drugi preseca vene čim se Lulu pokolebala u svojim osećanjima prema njemu, treći, naprotiv, traži od Lulu da se ubije, ali na kraju metak završava u njegovoj utrobi.

Ne, film nije zabavan, već spor, statičan, teatralan, sasvim u duhu nemačke škole. Može se podeliti u tri čina prema ukupno tri prisutna mesta radnje; slikarev studio, plesna pozornica, i doktorova vila. Od arhitektonskih elemenata naglašene su stepenice na sva tri lokaliteta, ali samo na prvom su date u ekspresionističkom ključu. Međutim, kažem kulise su u dubokoj senci, jer su jaki reflektori upereni u glumce, akcentujući njihovu grotesknu mimiku, pokrete i ponašanje. Sama kopija filma je u lošem stanju i bez muzičke podloge. Zbog toga sam, polazeći od avangardnog dramskog predloška, Wedekind-ove „Lulu“, za zvučnu pozadinu izabrao istoimeni avangardni album Lu Rida i Metalike, takođe baziran na navedenom dramskom delu.

        Jealous (1925) - Karl Grune

O preispitivanju fatalnosti žene sada na malo drugačiji način. Film Jealous počinje citatom autora: „Ovo je priča za bračne parove, za one koji su to nekad bili, i za one koji tek planiraju da to budu“. Cinizam je što je odmah nakon toga, in medias res, prikazana svađa između muža i žene, koja se završila fatalno po slabiji pol; žena je zadavljena. Posle toga ona ustaje i zajedno sa ostalim akterima (muž i njihov zajednički prijatelj) istupa napred i klanja se, dok odzvanjaju aplauzi koji se naravno ne čuju, ali se zatim vide u jednom širokom kadru snimljenom iz poslednjeg reda pozorišne sale. Po povratku kući iz pozorišta, mladi bračni par sa prijateljem, autorom tog pozorišnog komada, raspravlja o predstavi. Muž smatra da je danas nemoguće da ljubomora nekog dovede u situaciju da uopšte pomisli da ubije ženu, dok autor drame, da bi dokazao suprotno, smišlja način da kod supružnika raspali ljubomoru. Podmeće im dokaze koji govore o neverstvu partnera i sada mu samo predstoji da sačeka ishod. Naravno, dokazaće svoju tvrdnju, tu nema spojlera, ali dokle su supružnici u tome spremni da idu, prepuštam vam da sami pogledate.

Ova intimna drama sa psihološki produbljenim likovima spada u korpus filmova naknadno nazvan kammerspielfilm, a sam reditelj, Karl Grune, jednostavno je naziva „tragikomedija između muškarca i žene“. Bez obzira što je većina Grune-ovih filmova danas izgubljena, može se reći da je Eifersucht jedan od njegovih minornijih uradaka. Ipak, ovaj film poseduje određene kvalitete koji ne dopuštaju da se tek tako otpiše. Ne onako kako je to uradila jednodušno savremena mu kritika. Recimo, novinar Variaty-ja tvrdi da u scenariju ima materijala tek za jedan kratak skeč, da je gluma teatralna, u krajnju ruku i cela predstava izveštačena, čak i da su kostimi groteskni. Ako meni, nakon odgledane celokupne filmografije Drejera, Bergmana i još mnogih kasnijih majstora psihološke karakterizacije, ne smeta u tih tesnih sat vremena ni gluma, a ni uverljivost ovog igrokaza u celini, onda ne vidim zašto bi to smetalo nekom ko je u to vreme bio zatrpan „pozorišnim filmovima“. Mada, novinar Variety-ja se odao izjavivši: „Done in the typical Continental manner, which means heavy, with slow action and sombre background“. Uu breee, Say no more!