Put oko sveta za 380 dana (1973) – Slobodan Cica Perović (II deo)

 

Kao i prva epizoda (OVDE), i ova naredna pod nazivom „Bliski istok, Indija i Indonezija“ počinje kadrovima „iza kamere” na setu snimanja TV filma „Paviljon br. 6”. Prethodno je prikazan insert iz tada upravo završenog Zafranovićevog TV filma “Ubistvo u noćnom vozu”, deo koji se odnosi na ispovest putnika u vozu o razlozima svog samotnjačkog života, u izvođenju Cice Perovića. Nastavak priče o putu oko sveta odvija se ponovo u vožnji po Beogradu sa Zoranom Radmilovićem, ovaj put nakon ispraćaja sa snimanja „Paviljona br. 6” u vidu škljocanja fotoaparata nesuđenog saputnika na putu oko sveta, fotoreportera Dragana Timotijeviće Belmonda.

Dalji put kroz Iran Cicu dovodi do Isfahana, jednog od najlepših gradova islamskog sveta. Između ostalog obišao je Kaju most nad rekom Zajandeh, koji je izgradio šah Abaz II, kao i Šah džamiju iz XVII veka, arhitektonski impozantne građevine u persijsko-islamskom stilu. Ova okrenutost kulturno-istorijskim spomenicima nije mu smetnula s uma da je u toku ramazanski post i da tokom predstojećeg putovanja kroz Avganistan i Zapadni Pakistan neće biti u mogućnosti da lako nabavlja hranu. Takođe, doživljavao je i duhovnu krizu putujući sam po nepreglednim prostranstvima udaljenog tuđeg sveta. U njemu se odvijao unutrašnji dijalog između onog Slobodana od pre početka glumačke karijere i onog Slobodana, karijeriste, koji mora da glumi da bi se prehranio. Kako kaže, pobedu je odneo onaj prvi Slobodan prouzrokujući pritom ono vrhunsko zadovoljstvo potpune slobode.

Pre ulaska u Avganistan ispunio je obećanje onom poznaniku iz Persepolisa, iranologu, pa je svratio na grob Firdusija. U Avganistanu je filmsku stanku imao samo u glavnom gradu, Kabulu. Kamera tu beleži nemaštinu i krajnju bedu u kojoj se nalazi ova bivša britanska kolonija. Narod gladuje, ali ne samo zbog ramazanskog posta, već pre svega zbog surove, neplodne prirode i zbog viševekovnog ropstva i zavisnosti od velikih sila. Cica, osuđen na svoju konzervisanu hranu, napušta Kabul mimoilazeći se pritom sa avganistanskom sirotinjom i retkim hipicima na proputovanju ka Indiji i Nepalu. Prvi naredni cilj je Pakistan.

Nakon što prođe Kajber Pas, prolaz koji spaja Srednji istok sa indijskim potkontinentom, Cica mora, takođe, da se prešalta sa desne na levu stranu kolovoza. Ulaskom u pakistanski grad Lahore, uz granicu sa Indijom, menja se i ambijent, iz pustinjskog u zonu bogate vegetacije. U ovom gradu vrtova nalazi se Džahangirov mauzolej, mauzolej mongolskog vladara Indije iz XVII veka, čiji život je dijametralno različito interpretiran u Pakistanu u odnosu na Indiju, što svedoči o suprotnosti islamskog gledišta i budističkog shvatanja života. Ova opšta verska konfrontacija imala je svoju kulminaciju u otvorenom sukobu tokom četrdesetih godina XX veka, kada je stradao veliki broj ljudi sa obe strane granice, na šta upućuju brojna oštećenja građevina širom ovog pakistanskog grada. A i u vazduhe su se osećale tenzije i postojala je mogućnost otvaranja novog ratnog sukoba.

Nakon što je u „gradu majmuna“ podelio svoje namirnice namenjene za put prema Nepalu sa jednom majmunskom porodicom, krenuo je preko Delhija na sever, pa između dve svete reke, Ganga i Džane, pored grada Alahambada, Nehruovog rodnog grada, pa sve do uspona na Himalaje. Uspon je bio naporan, ali se isplatio nakon što je Cica stigao u Bagdaum, grad srednjovekovne umetnosti. Tu je osetio neopisiv mir – kao da je vreme stalo. Hindusi su svojim načinom života potpomogli to osećanje. Prisustvovao je ceremoniji sahrane, to jest spaljivanja mrtvih, koje je takođe pratio neuobičajeni mir za zapadnjačka shvatanja. Sa ove visine gotovo da je mogao da ugleda Kinu na severu i ta blizina samo je izazivala žaljenje, jer nije bilo mogućnosti da pređe zatvorenu kinesku granicu. Snimke načinjene u Nepalu pratila je naracija vezana za život Bude i nastanak budizma.

Zbog nemogućnosti da se uputi kolima u Indokinu preko Istočnog Pakistana, Cica mora da se vrati u Delhi. Ulazeći u Indiju prolazi pored veličanstvene građevine Kuta Minar. Dalje uz put pada u oči oštra konfrontacija između viktorijanske gotike i tradicionalne indijske arhitekture. Kontemplirajući o Indijcima Cica stavlja u prvi plan njihovu ukorenjenost u sopstvenu kulturu i uzaludnost kolonizatorskih pokušaja da se izvede vesternizacija. Džamija Maši pripada najnaseljenijem gradu na svetu, starom Delhiju. Svuda naokolo susreće tople dečje oči koje mu prizivaju stihove Gite: „Deco, vi ste to kada spavate, kada sanjate, pa čak i kada ste budni. Zato gledajte svet koji prolazi.“ Svest o prolaznosti i reinkarnaciji dovodi do mirenja sa svojom životnom situacijom koliko god ona podrazumevala siromaštvo. Na kraju, siromaštvo je deo sistema življenja (sistem kasta) i u skladu je sa preovlađujućom skromnošću i nepretencioznošću ljudi u Indiji. U Bombaju kod jednog naslednika maharadža, na vrhu njegove višespratnice, čuo je sledeću izjavu: „Svo ovo moje bogatstvo za te dole žene, radnice iz kaste „nedodirljivih“, ništa ne znači, niti mi zbog toga zavide. Da povremeno kroz moje posede ne prođe neki Evropljanin ili Amerikanac, ja ne bih imao kome da se pohvalim.“

U jednoj svojoj emotivnoj ispovesti iznetoj u javnost 1975. godine, Perović je rekao: „Putujući Indijom, mislim da sam uspeo da shvatim da je jedina apsolutna vrednost ­ duh. To saznanje uticalo je na mene i izmenilo me do te mere da sam ja, Slobodan Perović, čovek koji danas može približno da živi na indijski način, ma kako to zvučalo naivno i smešno. U savremenom svetu, manje ili više potrošački orijentisanom, sve se svodi na pojmove imati i dobiti, dok za duhovnu kulturu ostaje sve manje vremena i sve manje prostora. Naravno, standard je nužnost, mi nikad više ne možemo biti Indusi. I te kako je dobro imati struju ili tekuću vodu ili krov koji ne prokišnjava. Ali, tu i počinje ona mora u obliku inkasanata. Zakoni standarda opterećuju, čovek radi sve više i više i postaje proizvodna jedinica. Njegov duh, opterećen povećanim radom i stvaranjem sve novih i novih dobara je sputan, još više od toga, okovan, a ličnost počinje da robuje materiji.“

Nastaviće se...