The Passion of Joan of Arc (1928) - Carl Theodor Dreyer

 

Od brojnih umetničkih obrada života i dela najveće heroine francuske istorije, Jovanke Orleanke, samo pojedine se zasnivaju isključivo na poznatim istorijskim činjenica. Mahom se vrši nadogradnja, mitologizuje se istorija stavljanjem fokusa na Orleankinu religioznu viziju, vidovitost i nalog od boga da predvodi Francusku pod Šarlom VII u ratovanju protiv Engleza. Zatim akcenat se stavlja i na njeno pobedonosno bojevanje bez oružja, samo sa slikom boga u srcu. Vrhunac ove idealizacije i romantizacije ličnosti Jovanke Orleanke dostignut je u Šilerovom dramskom spevu Devica Orleanska. Njena čistota, hrabrost, patriotizam su sturm und drang-om zakovitlani u nemerljive visine. U ovoj drami joj je stavljen mač u ruke, kojim nemilosrdno komada neprijatelja odnoseći pobedu za pobedom sve do poslednje bitke u kojoj daje svoj život za Francusku. Dok umire okružena je kraljem i najplemenitijim vitezovima, koji ničice padaju pred njenim svetim telom.

Međutim, istorijske činjenice govore nešto sasvim drugo. Devica od Orleana je izdana od svojih sunarodnika, isporučena inkviziciji i spaljena na lomači kao veštica. Taj njen tragičan kraj je najbolje potkrepljen činjenicama, jer je sačuvan zapisnik sa suđenja. Do zapisnika je došao Karl Drejer i rešio da na filmu dosledno rekonstruiše Orleankine poslednje dane, kako bi kroz mitološke slojeve prodro do ljudskog bića od krvi i mesa. U ovom nastojanju, nemi film kao medij, uslovio je korišćenje krupnih kadrova lica optužene i inkvizitora; nemoć, patnja, strah, ali i ushićenje ove prve, odnosno nemilosrdnost, podmuklost, prezir, zavist, ali i saosećanje ovih drugih. Sva ova stanja duše su precizno uhvaćena na izrazima lica učesnika procesa, a interakcija između njih je ostvarena brzom smenom kadrova, naglim zumom i švenkom kamere, neobičnim uglovima snimanja i decentriranim kadriranjem na srednjim planovima. Rezultat je živa, autentična, gotovo dokumentarna predstava inkvizitorskog postupka suđenja vešticama. Gledalac je potpuno involviran u lik Jovanke Orleanke, i sam oseća svaku njenu suzu, drhtaj, nemi jecaj ili vapaj. Prestrašen je pred podmuklim pretećim grimasama sudija,  pred zastrašujućim spravama za mučenje, pred nadirućim plamenim jezicima lomače. Ali i ushićen je njenom nepokolebljivošću u istrajavanju u svojoj božjoj misiji.

 

Gledano kroz celokupnu filmografiju Karla Drejera, u kojoj religioznost igra značajnu ulogu, ovako snažan pristup religiji viđen je još samo u filmu Ordet iz 1955. godine, ali umesto kroz osećajnost, tamo je dat kroz mistično-filozofsku vizuru. Drejer filmom „Stradanje Jovanke Orleanke“ ne uvodi bilo kakve inovacije u snimateljski i montažerski postupak, ali pametno primenjuje mnoge do tada ostvarene tekovine filmskog stvaralaštva. Kratki subjektivni kadrovi ritmično su spojeni u stilu tehnike snimanja sovjetskog pokreta kino-oko, postoji i unutrašnja simbolična veza među njima pod uticajem Ejzenštajna i Kulešovljeve škole montaže, dok u poslednjoj četvrtini filma, kada je javno Orleankino spaljivanje izazvalo narodnu pobunu, koristi se paralelna montaža koju je usavršio D. W. Griffith, a čiji se razvoj može pratiti još od filma The Great Train Robbery iz 1903. Upravo scena narodne pobune periodično prekidana sa kadrovima ugljenisanog tela u plamenu simbolizuje rađanje nove Francuske iz svetog mučeništva Jovanke Orleanke i proizvodi katarzično iskustvo kod gledalaca.