Forêt Debussy (2016) - Cheng-Chui Kuo

 

„Priroda u svoj svojoj veličini se verno odražava u mojoj strastvenoj ali krhkoj duši“ je citat Kloda Debisija sa uvodne špice filma, koji uz sam naslov nagoveštava stavljanje naglaska na ambijentalnu atmosferu. I zaista ova tajvanska mračna drama smeštena u kišne šume monsunske jugoistočne Azije odiše tišinom i nežnom debisijevskom klavirskom muzikom u koje su uronjene dve ćutljive glavne junakinje i ujedno dva jedina lika u filmu.

 

Majka i ćerka su odlučile da posle porodične tragedije pobegnu iz civilizacije i nađu mir u nedirnutoj prirodi. Naime, ćerka je prihvatila predlog majke, koja se na ovaj drastičan potez odlučila želeći da joj pomogne u otklanjanju teške traume nastale usled gubitka muža i sina. Same okolnosti koje su dovele do tragedije postepeno se otkrivaju tokom trajanja filma, ali sasvim šturo, tako da je rekonstrukcija događaja moguća tek uz logičko popunjavanje praznina. To je još jedan pokazatelj stvarne namere reditelja i scenariste, čija je jedina preokupacija tretman osećanja bola i patnje protagonistkinja kroz reflektovanje na prirodu, kao i (ne)mogućnost njihovog isceljenja kroz simbiozu sa prirodom. Dakle, namera mu je da izbegne naraciju i da se bavi osećanjima na impresionistički način.

 

Ipak, uvid u predistoriju bola i patnje je nužan kako bi se okarakterisali krajnje pasivni i gotovo nemi protagonisti i shodno tome vezali gledaoci za likove. Ono što sam mogao da zaključim je sledeće. Ćerka, skrhana bolom, je po zanimanju pijanistkinja. Tokom trajanja turneje na kojoj je izvodila dela Debisija, njen muž, građevinski preduzetnik, je pribavljao dozvole za početak gradnje koncertne hale. Pošto nije ispunjavao ekološke standarde morao je da podmiti lokalnog funkcionera kako bi mu bilo omogućeno da gradi. Kada mu je žena saznala da je upleten u kriminal, prijavila je obe umešane strane nadležnim organima. Lokalni funkcioner, saznavši da je prijavljen, iz osvete je ubio njenog muža i sina. Na kraju, nije sasvim jasno da li je možda i strahovanje za sopstvene živote delom uticalo da se majka i ćerka osame u šumi.

 

U prvoj polovini filma još i ima izvesne dramatike u odnosu majke i ćerke, s obzirom da tek u šumi majka saznaje da joj je ćerka svojom savesnošću izazvala potencijalne ubice i da je posredno kriva za smrt muža i sina. Ali nakon nekoliko prozborenih reči one se vraćaju u svoju prirodnu ljušturu; stapaju se sa kamenom, vodom, vegetacijom. Oseća se u njihovom dostojanstvenom nošenju sa patnjom strahopoštovanje prema prirodi. Ta stopljenost sa prirodom ogleda se u impresionističkom građenju atmosfere; vizuelno, kroz treperenje šume i mreškanje vodenih površina usled strujanja vazduha i nestalne svetlosti i kroz sporo fluidno kretanje likova i kamere i zvučno, kroz ambijentalne šumove i osećajnu pozadinsku muziku.

 

Druga polovina filma počinje sa majčinom smrću. Ćerka ostaje sama sa svojim udvostručenim bolom. Šuma, kao odraz njenog emotivnog stanja, postaje mračnija. Sada se teže probija u svom besciljnom lutanju kako kroz svoj unutrašnji, tako i kroz spoljašnji mrak. I gledalac biva uvučen i izgubljen u njemu. Teško se razaznaje bilo šta, a ipak se traži njen lik u tom čemeru. Na kraju je uporni gledalac nagrađen, jer iskrsava njeno lice tek toliko da može da se nasluti osmeh. Enigmatični osmeh.

 

Gledaoci zaista moraju da se naoružaju strpljenjem, jer se malo toga događa na ekranu, a fotografija i montaža slike i zvuka nisu baš toliko impresivni da bi zamazali oči i uši, pa da ne dopre do mozga da gledamo jedan praznjikav film bez mnogo smisla. Ne znamo šta je rezultat te simbioze sa prirodom. Da li je ćerka na kraju tog beskrajnog bauljanja kroz šumu i dalje na ivici samoubistva, pa da onaj osmeh tumačimo kao ciničan ili je isceljena dočekala da se osmehne od srca? I ako jeste, kako se to isceljenje nije moglo pratiti tokom filma kao kontinuiran proces, već je došlo iz vedra neba kao deus ex machina? U svakom slučaju, u svojoj drugoj polovini film nije ispunio svoj potencijal nagovešten s početka od onog Debisijevog citata i kasnije preko atmosferične Debisijeve muzike. Bez Debussy-ja ostaje samo Forêt, to jest šuma i mi, gledaoci, izgubljeni u njoj.