Put oko sveta za 380 dana (1973) – Slobodan Cica Perović (III deo)

 

Posle Afrike, Španije, Turske, Irana (OVDE), zatim Avganistana, Pakistana i Indije (OVDE), u poslednjoj epizodi Cicinog puta oko sveta tokom 1971. godine, prikazano je putovanje preko Indonezije i Japana do Severne Amerike. Kao pozadinska priča odvija se razgovor u Srpskoj kafani pored Ateljea 212 između Cicinih prijatelja, a na temu puta oko sveta i njegovih „kratkih” pisama koje je tokom puta slao, a poetizovana naracija o doživljenom tokom puta je, u stvari, Cicina intimna ispovest upućena Zoranu Radmiloviću tokom njihove vožnje kroz Beograd.

Odlazak iz Indije je bio prisilan zbog ratnog stanja. Sticajem okolnosti, na krajnjem jugu potkontinenta, u Kerali, Cicu je pokupio jugoslovenski prekookeanski brod „Pag” s kojim je otplovio prema Indoneziji. Tamo se nije zadržavao, osim što je izvesno vreme proveo na Javi u Džakarti. „Kako sam se udaljavao od Evrope, očekivao sam da ću nailaziti na jednostavnije ljude, izvornije, bliže prirodi, nego civilizaciji, ali ono na šta sam nailazio bili su zakrčeni putevi šarenim povorkama, koje beže od smoga i svega onoga otpada što ostavljaju kraj puteva“, da parafraziram Perovićeve reči. Posle snimaka živopisnih uličnih prizora Džakarte, brojnih rikši na putu, užurbanih prolaznika, trgovaca, sakupljača sekundarnih sirovina, povratkom na brod nastavlja put ka Japanu.

Tamo pristaje u Kobeu odakle nastavlja svojim Opel komodorom po mutnom, olovnom vremenu preko Hirošime ka Tokiju. Poslovično pedantnim Japancima, njihovim policajcima, zadavao je glavobolje sa svojim beogradskim tablicama. Japan je za Cicu izgledao kao „krcati brod u vodama Pacifika, koji je ostao bez elise i ne može da nastavi dalje prema Americi. Srećom, njegovi putnici i posada, populacija od 95 miliona, bila je ljubazna i savršeno disciplinovana, tako da moja panika nije dobila veće razmere.“ Tokom boravka u Tokiju napravio je izlet do samurajskog grada Kamakure, gde je u jednoj tradicionalnoj kući učestvovao u ceremoniji čaja. Na kraju mu je domaćica pogledala u šolju i rekla: „Tvoje zdravlje je tvoja sreća“. A Cicin komentar kaže da je zdravlje primarno u teskobi koja vlada Japanom. Zbog toga je na prvi dan proleća prisustvovao uličnoj proslavi u Ginzi na kojoj se prolaznicima deli drvo života za dug i zdrav život. Na kraju pred odlazak u Nagoju odakle će da isplovi za Ameriku, „sajonara“ uz osmeh mu je poželeo mladi par, koji su činili lepa Japanka u kimonu i jedan zapadnjak u hipi odeći.

Nakon puta preko Pacifika pristao je na severozapadu SAD-a, a onda se obalom spustio preko San Franciska do Kalifornije. Filmski zapis predstavlja Los Anđeles, to jest Bulevar sumraka sa glumačkim zvezdama na pločniku. Tu Cica u svojoj naraciji evocira uspomene iz detinjstva, sećanja na prve holivudske filmove, na Pol Munija, Gloriju Svanson i sve ono što mu je budilo maštu i razgorevalo želju za glumačkim iluzijama i poezijom.

Nažalost, vizu za Meksiko nije dobio, pa je morao da odustane od putovanja kroz Južnu Ameriku. Umesto toga, nastavio je put preko širokih prostranstava SAD-a sve do Njujorka. Tu u filmu zatim sledi emotivna scena kada Cica pušta Zoranu Radmiloviću u kolima muziku iz filma „Ponoćni kauboj“. Vidimo krupan kadar lica Slobodana Perovića koji pevuši sa primetnim uzbuđenjem na licu i njegovim poslovično nemirnim glađenjem brade. Ne znamo šta je tu za njega tako bolno, ali naredne izgovorene rečenice možda nagoveštavaju tadašnje stanje duše: „Umor, besposlica i stotinu drugih stvari je u meni našlo utočišta dok sam lutao ovim gradom, a jedan osećaj, inače stalni moj pratilac, otuđio se od mene – samoća. Tako da sam, što se toga tiče, mogao bezbrižno da lutam između tolikih samoća, da im zagledam u lice i da primetim kako savršeno sakrivaju svoj strah, beznađe... i čine se u pokretu kao da su u poslu pred nekim ciljem, tu na domaku neke šanse... i retko ko da se oda, da ga napusti samokontrola, pa da se razvali od očaja. A to bi bilo strašno kada bi počelo, pogotovo u ovoj 42. ulici, gde se odvija biznis.“

„Naniže prema Grinidž Vilidžu to sve više popušta; čovek je sve očajniji, a naročito posle buđenja. Primećujem da je to sve češća pojava. Taj stid kod čoveka, što je zatečen i bespomoćan... Tu u Grinidž Vilidžu se ljudi brane od stida na razne načine; ili se drogiraju grupno, a onda kao solisti nastupaju... ili obrnuto kao što to ovaj čini... Zatečen je i postiđen... ali će stid prestati... Stide se ljudi progresivno pred opštim progresom progresivni, kako reče jedan moj prijatelj.“

Preostalo je još putovanje preko Atlantskog okeana da bi se put oko planete zaokružio. Stigao je u Tandžer, pa ponovo preko Gibraltara i Španije žurio je da se vrati u Beograd. Jer kaže Cica: „Imam utisak da čovek putuje upravo zbog zadovoljstva koje će da oseti kada se bude vraćao kući. I što dalje putuje, zadovoljstvo pri povratku je veće.“

S obzirom na vreme provedeno u putu, kako naslov kaže - 380 dana, dužina ukupnog izmontiranog snimljenog materijala iznosi dva sata. Iako je u Africi proveo više meseci, dugo putovao kroz Indiju i kroz SAD, uvršteni materijal izostaje ili je minimalnog trajanja. Ali suština ovog dokumentarca nije da bude poučan, ilustrativan putopis sa svetskih destinacija, već predstavlja „autoportret“ našeg glumačkog velikana Slobodana Cice Perovića. Jednostavno, u gotovo potpunom odsustvu bilo kakve ozbiljne literature o njegovom životu, delu i svetonazorima, ovaj putopisni dokumentarac otkriva, kroz sudar sa šarolikim svetom, Cicine intimne poglede, osećanja, snove. Stoga, fotografija ispranih boja dobijena jeftinom ručno prenosivom kamerom koja konstanto podrhtava i povremeno ne uhvati sve interesantno u kadar, pulsira sa Cicinim temperamentom i u skladu je sa nasnimljenom nadahnutom naracijom iz njegovog pera.

Njegova široka duša i nesmireni duh nisu samo odraz karaktera, već  korespondiraju i sa tadašnjim vremenom. Akcenat na istočnjačku, azijsku civilizaciju u filmu je bilo i usmerenje svetskih kulturnih tendencija s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. Na tom putu na istok bilo je mnogo putnika sa zapada. Bili su to mahom hipici na putu za Indiju i Nepal od kojih su neki povremeno pravili društo Cici Peroviću. Tu je doživeo i emotivni susret sa jednom poznanicom iz Čehoslovačke, koji nije predstavljen u filmu, ali je opisan u jednom intervjuu. Iako je Dragan Nikolić svojevremeno izjavio da je Slobodan Perović bio prvi naš hipik, njegova široka shvatanja u svojoj dubini nisu mogla da se podvedu samo pod pacifizam, mir i ljubav. On je svakako predstavljao mnogo više od toga.

Kraj