Snoviđenja IV - Izlaganje i drugo

 Izlaganje

 Tada sam još uvek radio u naftnoj kompaniji. Pripremao sam se sa još nekoliko kolega za odlazak na nekakav internacionalni seminar ili konferenciju iz oblasti naftne geohemije. Koleginica V i ja smo imali rad koji je tamo trebalo da predstavimo. Međutim, iz nekog razloga meni moji pretpostavljeni nisu dozvolili da izlažem, već je to morala da uradi neiskusna koleginica, koja uz to nije ni malo baratala sa engeskim jezikom. Mene je još pre puta izbezumljivala njena opuštenost i stav „lako ćemo“. U svojoj bezbrižnosti nije uspela da pripremi laboratorijsku opremu na vreme, tako da je zakasnila na avion. Otputovao sam sam i kada sam stigao u ruski grad u kome se održavala konferencija odmah sam otišao do profesora, inače Amerikanca, koji je bio domaćin skupa. Potanko sam mu objasnio kakvih će problema biti kada moja koleginica bude izlagala, ali i da se pripremi na dolazak grupe ljudi iz moje kompanije koje odlikuje problematično ponašanje. Profesor se smeškao dok je nekoliko njegovih pratilaca hvalilo moje znanje engleskog jezika. Konačno je stigla i koleginica V i moje ostale kolege, pa je njeno izlaganje moglo da se održi. U tačno određeno vreme u jednoj manjoj sali ili učionici u kojoj je postavljena aparatura za demonstraciju, koleginica V je opušteno čekala da se žagor smiri, kako bi mogla da otpočne izlaganje. Ja sam sedeo negde u sredini okružen mojim kolegama, koji su se šegačili dobacujući jedni drugima koještarije. Ćutljiv i ustreptao sa strahom sam iščekivao početak izlaganja pred ovim internacionalnim stručnim skupom, čudeći se sveopštem stanju razdraganosti. Stideo sam se mojih sunarodnika, koji su bili najrazulareniji, ali ne samo sunarodnika, već i Rusa iz moje kompanjije. U jednom trenutku dvoje njih se poduhvatiše i onako u klinču padoše na pod između klupa. Ja sa svog mesta nisam video šta se dole dešava, ali masa je ustala i svesrdno bodrila, odnosno huškala ovo dvoje Rusa. Čini se da je ubrzo zatim u prostoriju ušao profesor najavljujući sesiju. Istog trenutka masa se povukla da bi i „borci“ mogli da ustanu. Oni to i učiniše, prvo Rus a zatim se podiže i Ruskinja, čija je majica bila podvrnuta skoro do vrata tako da su joj se videle grudi. Ona uz izazivački smeh lagano vrati majicu i sede na svoje mesto. Ja ostadoh u čudu i zatekoh sebe u zapitanosti da li je ovo bila borba ili možda seksualni čin. Pre nego što skrenuh pažnju na koleginicu V, probudih se.

Lesson of the Evil (2012) — Takashi Miike

  Jabuke

  Juče sam se probudio kao posle anastezije, iz mrklog mraka ništavila, ali dok sam se protezao osećao sam da moja nadolazeća svest teži više nego što je uobičajeno. Vukao sam za sobom nekakav balast u koji nisam mogao da proniknem. To osećanje mi nije nepoznato. Često se dešava da u onom prelomnom trenutku između sna i jave jedan okret u krevetu ili zrak svetlosti kroz rupicu roletne rasprši paučinu snova i od njih ostanu samo tanke svilenkaste niti, toliko tanke da postaju neuočljive. Moralo je da svane novo jutro da bi ta paučina odolela nasrtajima budnosti i uhvatila moju svest... Našao sam se na nekakvoj proslavi u bašti restorana popunjenoj ljudima, čini mi se mojim kolegama. Ne znam da li je povod bio moj oproštaj od firme u kojoj sam radio ili nešto drugo, ali čini mi se da nisam izazivao posebnu pažnju. Iščekujući jelo bacio sam pogled preko stolova i primetio da me jedna moja prijateljica, koja se zove D, doziva. U onoj kakofoniji glasova uspeo sam samo da načujem reč „jabuka“. Ustao sam i otišao do nje a ona mi je ponudila crvenu jabuku veličine omanje lubenice. Primetio sam da i ona ima istu takvu, pa sam prihvatio dar i krenuo nazad ka svom mestu, ali drugim putem, duž ivice bašte pored koje teren naglo silazi u korito gotovo isušenog potoka. Usled nepažnje jabuka mi je iskliznula iz ruke i otkotrljala se ka potoku. Sišao sam za njom, uzeo je i odjednom se našao na nekakvoj spravi koja me je ponela niz korito potoka. Za mnom na istoj takvoj spravi kretala se i moja prijateljica sa jabukom. Oboje smo bili ushićeni vožnjom na ovoj svojevrsnoj žičari sve do trenutka kada su naša sokoćala izašla iz korita potoka na put u susret kamionu. Osetio sam strah, jer nisam imao kontrolu nad ovim prevoznim sredstvom, ali je ono samo, da bi izbeglo sudar, skrenulo i zaustavilo se pored puta. Primetio sam da se i moja prijateljica D izvukla, jer je stajala pored mene. Popeli smo se na trotoar gde nas je čekao bicikl. Okrenuo sam se ka prijateljici, ali se umesto nje iza mene nalazila moja mala bratanica. Stavio sam je na paktreger i povezao bicikl pitajući se sa kime sam se zapravo vozio na „žičari“ i da li je to uopšte bila žičara ili možda ringišpil. Bio sam samo siguran u postojanje onih ogromnih crvenih jabuka.

Apples (2020) —Christos Nikou