Snoviđenja VII - Fridrih Niče govori o filmu (I)

Fridrih Niče (photo from Wikimedia Commons)

 

 Filmoonirija: Gospodine Niče, drago mi je da imam tu čast da u ovom razgovoru budem prvi koji će da čuje vaša razmišljanja na temu filmske umetnosti, ali najpre bih želeo da čujem vaše mišljenje o ovakvoj formi iznošenja misli, dakle u vidu intervjua, budući da je vaš književni izraz pre svega monološki?

 Niče: Čovek može, a da i ne sluša, mnogo čuti ako ume da dobro gleda, ali da neko vreme samog sebe ispusti iz vida. Međutim, ljudi ne znaju da koriste razgovor; premnogo pažnje oni poklanjaju onom što hoće da odgovore, dok se pravi slušalac često zadovolja kratkim odgovorom i time što će nešto reći iz učtivosti, ali zadržava u svom dobrom pamćenju sve što je drugi kazao, zajedno s tonom i pokretima s kojima je to kazao. – U običnom razgovoru svako misli da vodi glavnu reč, kao kad svaki od dva broda što plove jedan pored drugog i koji se ponekad okrznu, čvrsto veruje da ga susedni brod prati ili čak da vuče susedni brod.

 F: Nemojte imati sumnje u to da sam ja ovaj put svakako pravi slušalac, jer poštujem i cenim vaš rad, a često u njemu nalazim i misli koje smatram svojim, i da ću umesto kratkih odgovora u ovom razgovoru učestvovati pre svega sa kratkim pitanjima, nadam se dovoljno jasnim i sadržajnim kako bih mogao da očekujem od vas upravo takve, dakle jasne i sadržajne, ali svakako i filozofski dubokoumne i provokativne odgovore.

 Niče: Svako veruje da misliocu ukazuje čast i da mu kaže nešto prijatno ako mu pokaže kako je i sam eto slučajno došao do baš iste misli, pa čak i do istog izraza; pa ipak, čuvši to, mislilac se retko kad obraduje, ili često posumnja u svoju misao i njen izraz: potajno odlučuje da oboje preispita. – Ako želimo nekom ukazati čast, ne smemo reći da se s njim slažemo: slaganje izjednačuje sagovornike. – U mnogim slučajevima stvar je društvene pristojnosti saslušati mišljenje tako kao da ono nije naše, čak kao da ono nadilazi naš horizont: na primer, kada nam starac s bogatim iskustvom izuzetno otvori sanduk sa svojim saznanjima… No, da pređemo na temu…

 F: Svakako, računam da je vaš sanduk bogat i saznanjima o filmu…

 Niče: Umetničko vaspitanje oka, počev od detinjstva, crtanjem i slikanjem, skiciranjem predela, ljudi i događaja, donosi uzgred, za budući život, neprocenjivu korist: ono daje oku oštrinu, mirnoću i istrajnost u posmatranju ljudi i situacija. Slična uzgredna korist ne postiže se umetničkim negovanjem uha: zato će, uopšte uzev, već od rane mladosti biti moguće razvijati “filmsko” čulo. Međutim, upravo onaj koji nastaje ne može da izdrži nastajanje; suviše je nestrpljiv. Mladić neće da čeka dok se, posle dugotrajnih studija, patnji i lišavanja, ne upotpuni njegova slika o ljudima i stvarima: tako on u punom poverenju prihvata drugu, koja stoji gotova i koja mu se nudi, kao da mu ona mora unapred dati linije i boje njegove slike; priklanja se nekom već formiranom reditelju, i tad mora dugo da kuluči i da poriče samog sebe. Pri tom štošta nauči, ali zaboravi samog sebe; celog života ostaje nečiji pristalica. Ah, mnogo dosade valja savladati, mnogo znoja proliti pre nego što se nađu adekvatna snimateljska oprema za samosvojni način snimanja glumaca koji su koordinisani u određenoj scenografiji, svoja paleta boja, kompozicija kadra, ritam smenjivanja kadrova, sinhronizacija zvuka i dr. - Pa ni tada još ni izdaleka nisi majstor sopstvene umetnosti življenja - ali si bar gazda u sopstvenoj radionici.

 F: Šta je po vama svrha filma danas i kakve uticaje on vrši na društvo?

 Niče: Da li stvarno tragedija, kao što je Aristotel mislio, smanjuje strah i sažaljenje, tako da se gledalac vraća kući hladniji i spokojniji? Da li priče o duhovima čine čoveka manje strašljivim i manje sujevernim? Što se nekih fizičkih procesa tiče, ljubavnog uživanja na primer, tačno je da sa zadovoljenjem potrebe nastupa ublaženje i privremeno slabljenje nagona. Ali gledano na duži rok, čak svaki nagon kroz zadovoljavanje jača, uprkos pomenutim povremenim ublaženjima. Svrha umetnosti, a onda i filma, leži na drugoj strani – u oplemenjivanju. A kako ćemo prepoznati istinsku umetnost? Tako što nakon odgledanog kvalitetnog filma, na primer, nećemo odmah osetiti zanos, niti će nas on silovito i opojno napasti, već će se on sporo ulivati u nas, neprimetno ćemo ga nositi sa sobom i ponekad sretati u snovima, da bi nas na kraju, pošto je dugo ležao skromno u našem srcu, potpuno osvojio, ispunio oči suzama, a srce čežnjom. - Za čim čeznemo posmatrajući lepotu? Da budemo lepi: nama se čini da ćemo biti srećni ako budemo lepi. - Ali to je zabluda.

 Stilizovan film stavlja koprenu preko stvarnosti; on izaziva izvesnu izveštačenost prikaza i nejasnost mišljenja; senkom koju baca na misao on čas skriva, čas ističe pojave. Kao što je senka potrebna za ulepšavanje, tako je i „maglovitost“ potrebna za objašnjenje. - Takav film čini izgled života podnošljivim tako što ga prekriva koprenom nejasnog mišljenja.

  Međutim, umetnost se postavlja u pretesne granice ako se zahteva da se u njoj izražava samo sređena, moralno uravnotežena duša. U filmu, kao i u ostalim umetnostima, postoji umetnost ružne duše naporedo s umetnošću lepe duše; i najjača dejstva umetnosti – ukroćenje duša, pokretanje kamenja i očovečenje životinja – možda se najviše postižu tom umetnošću.

 F: Da li umetnički film može da se svede pod određene definicije i kako bi vi u tom slučaju izvrši determinacija filmova?

 Niče: Sve filmske poetike mogu se najgrublje podeliti u dve grupe: klasične i romantične. I oni klasično i oni romantično nastrojeni duhovi bave se vizijom budućnosti: ali prvi to čine iz snage svog vremena, potonji iz njegove slabosti.

 F: Da li je film kao umetnost dobio ili izgubio na snazi sa pojavom zvuka?

 Niče: Starije od jezika jeste oponašanje gestova, koje se izvodi nenamerno i koje je još i sada, kada je jezik gestova svuda potisnut i kada je postignuta kontrola mišića, tako jako da ne možemo posmatati pokrenuto lice bez inervacije našeg lica (može se primetiti da simulirano zevanje izaziva prirodno zevanje kod onoga ko ga vidi). Oponašani gest doveo je oponašatelja do istog osećanja koje je taj gest izražavao na licu ili telu oponašanika. Tako su ljudi naučili da razumeju jedni druge; tako deto još i sada uči da razume svoju majku. Uopšte uzev, bolna osećanja verovatno su se takođe izražavala gestovima koji sa svoje strane izazivaju bol (na primer, čupanje kose, udaranje sebe u grudi, nasilno krivljenje i naprezanje mišića na licu). Nasuprot tome, gestovi zadovoljstva bili su i sami prijatni, pa su zato lako prenosili svoj smisao (smeh kao izraz golicanja, koje je prijatno, služilo je sa svoje strane kao izraz drugih prijatnih osećanja). – Čim se shvatilo značenje gestova, mogla je da nastane simbolika gestova; hoću da kažem: bilo je moguće dogovoriti se oko jezika zvukovnik znakova, i to tako što se najpre zvuk proizvodio istovremeno s gestom (s kojim se on simbolički sjedinjavao), a kasnije se proizvodio samo zvuk. – Čini se da se u ranijim vremenima često događalo isto ono što se kasnije događalo pred našim očima i ušima u razvoju muzike, naročito dramske muzike, a onda i na polju filma: dok je za vreme nemog filma muzička podloga bez objašnjavajućeg jezika gestova bila prazna buka, sada se uho, zahvaljujući dugotrajnom navikavanju na onu jukstapoziciju muzike, zvučnih efekata i govora i pokretne slike, naučilo da odmah tumači zvukovne figure i na kraju postiže takvu brzinu razumevanja da mu više nije potrebna naglašena gestikulacija glumaca ili efekti fotografije i montaže i stoga dešavanja na platnu razume i bez njih. Ali ne treba zaboraviti da je film pre svega vizuelna umetnost i da razvoj zvuka na uštrb slike ne doprinosi razvoju ovog medija, već ga, naprotiv, degradira.

 F: Kako zamišljate idealnog filmskog autora?

 Niče: Ko je snimao filmove i oseća u sebi strast za takvim umetničkim ispoljavanjem, taj gotovo iz svega što radi i doživljava uči samo ono što može da se saopšti kroz filmski medij. On više ne misli na sebe, nego na reditelja i njegovu publiku; on hoće istinu, ali ne za svoju upotrebu. Ko je učitelj, taj je obično nesposoban da išta uradi za sopstveno dobro, on uvek misli na dobro svojih učenika, i svako saznanje pričinjava mu radost samo ukoliko može da ga prenese drugima. Na kraju on sebe smatra prolazom za znanje i uopšte sredstvom, tako da nije više ozbiljan prema sebi.

  Ali od filmskog autora ne treba tražiti previše, mučiti ga suptilnim tumačenjem, već se treba zadovoljiti nejasnošću njegovog horizonta, kao da je put ka različitim mislima još otvoren. Stojiš na pragu; čekaš kao pri iskopavanju blaga; osećaš se kao da upravo predstoji otkrivanje dubokog smisla. Umetnik anticipira nešto od radosti mislioca pri otkrivanju glavne ideje i prisiljava nas da je poželimo, tako da počinjemo da jurimo za njom; ona, međutim, proleće pored naše glave pokazujući najlepša leptirova krila - i ipak nam umakne.

 F: Kako graditi naraciju u jednom filmu i šta treba da su obeležja stila?

 Niče: Slično kao kod starogrčkih umetnika, koji nisu imali razloga da budu žrtve savremene pomame za originalnošću, ne treba se plašiti konvencije. Njome je umetnik povezan sa svojom publikom. Naime, konvencije su umetnička sredstva koja su osvojena zarad gledaočevog razumevanja, s teškom mukom naučen zajednički jezik kojim se umetnik zaista može izraziti. Ono što smisli izvan konvencije, to on na svoju ruku pridodaje i sam se u to upušta, u najboljem slučaju s posledicom da stvori novu konvenciju. Obično se ono što je originalno gleda s divljenjem, ponekad se čak i obožava, ali retko kad razume; tvrdoglavo izbegavati konvenciju znači: hteti da te ne shvate. Na šta, dakle, ukazuje pomama za originalnošću?

  U svim umetničkim delima mora da postoji nešto kao hleb (jer hleb neutrališe ukus drugih jela, briše ga, zato on ide uza svaki duži obrok) kako bi ona imala razna dejstva: koja bi, ako bi se neposredno nizala jedno za drugim, bez jednog takvog povremenog prekida ili pauze, iscrpla ljude i u njima izazvala odvratnost, tako da bi duži obrok umetnosti bio nemoguć. Ukoliko je taj uslov zadovoljen i ukoliko se u filmu još nađe jezgrovitost, spokojnost, zrelost, tu stani i dugo praznuj usred pustinje: mnogo će vremena proteći pre nego što ti bude opet tako lepo. 

  O stilu bi se kratko i efektno moglo reći i sledeće:

„Veliki stil nastaje kada lepo pobedi čudovišno.“

„Poboljšati stil - to znači poboljšati misao, i ništa više! – Ko se stim odmah ne složi, nikad se u to ne može ni ubediti.“

„Svaka slika ima svoj miris: postoji harmonija i disharmonija mirisa, pa prema tome i slika.“

  Stil kvari to što se želi da se pokaže više osećanja nego što se poseduje. Sva velika umetnost ima pre suprotnu težnju: ona, kao svako s moralnim ugledom, voli da osećanja zadrži na njihovom putu, a ne da ih pusti da jure sasvim do kraja. Taj stid koji osećanja drži poluvidljivim može se na najlepši način posmatrati kod Sofokla, na primer; i čini se da se izgled osećanja menja kad se pojavljuju umerenija nego što jesu.

  

Nastaviće se...