Occurrence at Owl Creek Bridge (1961) & Carnival of Souls (1962)
Occurrence at Owl Creek Bridge (1961) - Robert Enrico
Filmsko vreme je u principu kondenzovano vreme; celokupan život je sveden na njegove pregnantne delove kao što su rođenje, venčane, smrt, zatim neki istorijski događaj, privatni srećni ili nesrećni trenuci; uspeh u karijeri, preuzimanje vrednog nasledstva, saobraćajni udes, opaka bolest, počinjen ili pretrpljen zločin. Međutim, kada se umesto spoljašnje stvarnosti na filmu uranja u unutarnji svet likova, i filmsko vreme postaje subjektivno, to jest maksimalno rastegljivo; neka ideja ili predstava kada bljesne u glavi može da se proširi na celo fizičko trajanje filma, ali isto tako, pred očima lika u smrtnoj opasnosti proleti čitav život, koji onda može toliko da se sažme da staje opet u jedan celovečernji ili čak kratkometražni igrani film. U kratkom polučasovnom filmu „Događaj sa mosta na Sovinom potoku“ filmsko vreme je pretežno subjektivno, odnosno u trenutku primicanja smrti u misaono-osećajnoj ravni glavnog lika vreme se usporava i gotovo zaustavlja. Tih nekoliko sekundi realnog vremena traje dvadesetak minuta u subjektivnom filmskom vremenu.
Ovaj francuski kratkometražni film nastao je na osnovu istoimene pripovetke s kraja XIX veka, koju je napisao Embrouz Birs, poznati američki prozni pisac. „Većina Birsovih pripovedaka posvećena je nasilnoj smrti, a remek-delima se smatraju one, čiji su protagonisti vojnici, koji, umesto na bojnom polju, padaju kao žrtve samoubistva, vešanja, sujete, čak i milosrđa“, rečeno je u pogovoru srpskog izdanja knjige „Priče o vojnicima i civilima“ iz 1996. godine. U priči „Događaj sa mosta na Sovinom potoku“, ekranizovanoj od strane reditelja Roberta Enrika, a jednoj od najboljih, vlasnik plantaže u nekoj od južnih država SAD-a, želeći da pomogne snagama Konfederacije u građanskom ratu, planira da izvrši sabotažu na železničkoj pruzi. Biva uhvaćen od strane snaga Unije i osuđen na smrt. Na početku filma, u kojem nije objašnjeno o kakvom zločinu se radi, odmah se gledalac uvodi u scenu egzekucije; na železničkom mostu montirana su vešala i dok se most obezbeđuje od strane severnjačke vojske, plantažer sa konopcem oko vrata stoji na ivici mosta, to jest na ivici isturene daske, dok dželat balansira na drugom njenom kraju. Osuđenik se znoji očekujući svakog trenutka pad u smrt i kada konačno propadne, konopac se zateže i... puca. Uronivši u reku, pod vodom uspeva da oslobodi ruke i noge, pa počinje da pliva nizvodno. Ka njemu poleću puščani hici, čak i topovska đulad, ali on uspeva da ih eskivira. Hvata ga matica, upada u brzake i konačno u donjem, mirnom toku reke isplivava na obalu. Preostaje mu još put kroz šumu, koji žurno savlađuje, ne bi li se što pre vratio na južnjačku teritoriju i stigao kući. Čini se da se približavamo srećnom kraju, jer plantažer konačno stiže na svoje imanje i hrli u zagrljaj voljenoj supruzi, ali u tom trenutku ga nešto iznenada povuče nadole, tik pred ženinim nedrima, i nesrećnik se najednom nađe na konopcu klateći se ispod mosta na Sovinom potoku.
U filmu je idealno pogođen ton Birsove proze: „Zaprepašćujući, ali uverljivi raspleti, uvek sa ciničnim obrtom, neumorno nagoveštavaju nesklad između prividne grandioznosti rata i njegovog grubog nasilja, između čovekove prividne snage i njegove slabosti, između prividne udaljenosti smrti i njenog stvarnog prisustva ’sred života’, te između prividne lepote življenja i njegove suštinske svireposti.“ Ostvarena je filmskim sredstvima osnovna odlika ove proze, „Birsova antiteza“, na način da su surovi čin vešanja i idilične slike prirode i porodičnog života u žestokoj koliziji, čime se naglašava najpre lepota života u poetizovanim scenama bega kroz prirodu nakon čudesnog spasa od vešala, a zatim, pred vrhunac sreće u zagrljaju žene, nagli otrežnjujući povratak na vešala, sada konačno i zauvek. Intenzitet šoka pretrpljenog na kraju filma, nezaboravnog zbog „nepodnošljive količine nerazblaženog pesimizma“, je svakako veći ukoliko je prvi susret sa ovom pričom ostvaren upravo kroz Enrikov film, a ne preko Birsove pripovetke. U ovom osvrtu je otkriven rasplet, ali pretpostavljam da ste već čitali ovu poznatu priču ili odgledali film, makar kao jednu od epizoda u serijalu „Zona sumraka“, tako da ovde više nema šta da se krije.
Carnival of Souls (1962) - Herk Harvey
A osnovna priča bi bila sledeća: Nakon saobrašajne nesreće koju su izazvale dve grupe mladih ljudi trkajući se svojim automobilima, sleteo je u reku i nestao auto u kojem su bile tri devojke. Posle višečasovne potrage za potonulima iznenada se iz vode pojavljuje jedna od njih, Meri Henri. Ona je po zanimanju orguljašica, koja je zaposlena u lokalnoj crkvi i koja se nedugo posle nesreće seli u Jutu, gde je našla bolje plaćeno radno mesto. Na putu, neposredno pred ulazak u njeno novo mesto stanovanja, počinju da joj se dešavaju čudne stvari; na radio aparatu, kako god podesila skalu, čuje se jedna te ista orguljaška muzika, u odrazu sa stakla automobila i na samom putu priviđa joj se ljudska figura sablasnog izgleda. Sve to se dešava u trenutku kada joj je pažnju privukao ogromni napušteni paviljon kraj puta, u kojem su se nekada održavale karnevalske svečanosti. Magnetizam ove građevine i pojava sablasti i u narednim danima boravka u novom gradu nastavljaju da pomućuju njen razum. Dalje pogoršanje psihičkog stanja uključuje i povremenu distorziju slike u njenom vidnom polju, zatim utišavanje i nestanak zvukova oko nje, dok sama njena fizička pojava postaje nevidljiva za prolaznike. Kulminacija nastaje kada je Meri Henri pod uticajem magnetske privlačnosti paviljona, sama otišla tamo i videla, na nečemu što je ličilo na bal duhova, sopstvenu demonizovanu pojavu, koja, potom, zajedno sa ostalim spodobama počinje da je progoni. U tom trenutku je napravljen oštar rez i prelaz na retroaktiviranu scenu potrage za potonulim autom i putnicama s početka filma. Konačno, tamo spasioci nalaze auto, izvlače ga na obalu i u njemu nalaze tela tri mrtve devojke.
Za razliku od filma „Događaj sa mosta na Sovinom potoku“, gde su poslednji trenuci života glavnog lika obeleženi čežnjom za spokojnim porodičnim životom u naručju voljene žene, poslednji trenuci života Meri Henri predstavljaju hod po granici između ovog i onog sveta, oslobađanje njene duše od tela i prelazak u limb ili nekakvo sabiralište duša tek upokojenih. I jedna i druga situacija postavlja um protagoniste u ekstremnu, bezizlaznu situaciju i, stoga, daje priliku autoru da razveže maštu i da pritom gledaocima pruži nadrealni ugođaj koji oni ne mogu tek tako da prenebregnu, jer smo svi mi, do neposredno pred smrt, pošteđeni takvog iskustva i ono za nas ostaje misterija. U stvari, na delu je logika sna ili podsvesti u trenutku kada je um „razapet“ i kada se otvara sa svojim duboko zakopanim tajnama. Ti duboki slojevi gde ne vladaju logički zakoni, već iracionalnost, pružaju materijal za izgradnju jednog fantastičnog simulakruma. U „Događaju sa mosta na Sovinom potoku“ taj paralelni svet je oličenje najlepših snova, dok u „Karnevalu duša“ on je oličenje košmara. Ali i u jednom i u drugom slučaju taj svet je veran sebi i svojim pravilima i, stoga, istinit. Možda je u „Karnevalu duša“ ekipi filma nedostajalo finansijskih sredstava i fokusiranosti na osnovnu ideju da bi ovaj fiktivni svet bio kompaktniji, a onda i filmski uspeliji, ali sve svoje nedostatke on kompenzuje osećanjem nesigurnosti, iskliznuća, otuđenja, jeze, straha. Osećanjima koja savladavaju gledaoca dok on posmatra svet očima Meri Henri, a koja su bila razlog i dovoljno opravdanje da ovaj film vremenom postane kultni, a ujedno i klasik u horor žanru.
Comments
Post a Comment