Snoviđenja V - Crna žena u beloj haljini

Oduvek su me opčinjavali horor filmovi i horor književnost, to jest onaj osećaj slatke jeze izazvan ulaskom u taj pomereni fantazmagorični svet u kojem gubimo balans uspostavljen čvrstinom utemeljene realnosti, ali ipak uz konstantno pridržavanje krajička svesti za sigurnost udobne fotelje u kojoj sklupčani pod ćebetom čitamo knjigu ili iz koje gledamo film. Ta spona ka stvarnosti preko svesti u budnom stanju, ne postoji u stanju sanjanja. Kada se izmaštan svet horor fikcije preseli u naše snove, san postaje zastrašujuće opipljiv i stvaran, jer uspavana svest ne može da nađe protivtežu u uspokojavajućoj budnosti svakodnevice. Iz jednog takvog košmara ostala mi je od ranog detinjstva urezana u svesti jedna jedina slika, ali slika bogata sadržajem. Mlada crna žena stoji ispred oltara u raskošno ornamentisanoj crkvi. Međutim, u crkvi je mračno, pa dolaze do izražaja samo bezbrojne upaljene sveće koje lebde oko mlade žene. Stojeći na ulazu, kroz prolaz između klupa posmatram ženu koja mi, sasvim okrenuta prema meni, uzvraća pogled. Sama atmosfera unutrašnjosti crkve deluje jezivo, ali pogled u širom otvorene oči žene u beloj dugoj haljini netremice zagledane u mene izaziva gotovo iracionalni strah, pogotovo kada znam da naspram mene stoji moja rođena majka. Da, siguran sam u to, iako bi ova sablasna mlada crna žena u belom pre mogla da bude manifestacija jednog od brojnih prokletih, bolesnih do ludila ili do smrti, eteričnih ženskih likova Edgara Alana Poa ili, recimo, Le Fanuove besmrtne vampirice Karmile, koja vaskrsava iz generacije u generaciju kroz tela smrtnih seljanki.

Mislite da ću da pomislim na Frojda i Edipov kompleks! Varate se. Moje preokupacije su oduvek bili fiktivni likovi iz literature i filma i u njima tražim uzroke mojih snoviđenja. Međutim, ova veza često može da bude reverzibilna; recimo, od nadahnutog romana do košmara, pa od košmara do nemuštih stihova zatvara se krug u mojoj glavi. Tako, jednog jutra nakon buđenja, teška glava zaokupljena mislima o sanjanoj Karmili morala je da se olakša kanališući amorfnu masu snova u čvrstu formu rimovanih stihova:

 

Mirkala, Milarka, Karmila,

za života kontesa Karnštajn,

Bujnom lepotom Moravca pridobila,

a sada luta od nedraga do nemila.

 

Mirkala, Karmila, Milarka,

mesečeva kći u noćnoj šetnji,

Pod bledom puti krv uzburkana,

ali bez bila i srčanih otkucaja.

 

Milarka, Karmila, Mirkala,

čarobna formula-bajalica,

Reč na usni devica uzdrhtala - 

Milarka, Karmila, Mirkala.

 

Milarka, Mirkala, Karmila,

trostruka priroda večnosti,

Sveto trojstvo podzemnih sila,

eterično bledilo vampira.

 

Karmila, Milarka, Mirkala,

volja za životom i posle smrti,

Nežna igra kraja i beskraja,

svetlosti i tame, ljubavi onostrane.

 

Karmila, Mirkala, Milarka,

Larina prikaza-fantazma,

Njihova međusobna čarka,

da li je istina ili varka.

 

Da li je istina ili varka

da je Karmila-Lara sad jedno,

Da je duša dušina čuvarka,

i da je Larino telo večna zagonetka.

 

Ipak, povod za ovaj moj san toga dana (ako se može reći za san da ima povod) bio je neki od erotskih horor filmova snimljenih prema Le Fanuovoj noveli, jer „film (naravno, dobar film) ima intenzitet i kvalitet sna, a san je jedini autentični život. kada sanjamo, mi, zapravo, gledamo jedan film koji smo „snimili” u budnom životu – kada gledamo film, mi sanjamo nečiji (a tada i naš) san. I zato smo, uvek iznova, hipnotički opčinjeni kada utonemo u mrak dvorane i prepustimo se filmu za dva sata isključeni iz sveta, predati sanjariji o fatalnoj privlačnosti.”

Mihajlo Pantić, naš savremeni pisac koga sam gore citirao, naveo je još neke onirične prednosti filma uopšte u odnosu na literaturu: „U ovom našem dobu, pravo na „veliku priču” (ili veliku temu) od književnosti je preuzeo film. Kao što je nekada roman smenio ep, tako je danas film smenio (epski, hronikalni) roman. Film je brži, zgusnutiji, ekonomičniji, a to prija našoj svesti, obvikloj na apsorbovanje brzih, preciznih slika. Čovek današnjice je mnogo više gledalac nego čitalac (svi pišu, malo ko čita) ili slušalac (svi govore, niko ne sluša). Ono što Kurosava kaže za tri sata to Borislav Pekić piše na trihiljadepetstotina stranica. Film, dakle, menja milenijumsko ustrojstvo umetnosti, on čini postojanim sumnju u velike, spore, epske forme: ma koliko „žive” i plastične, reči nikada ne mogu biti slike – dubina reči nikada ne može dosegnuti punoću vizuelnog utiska.”

Destiny (1921) - Fritz Lang