Snoviđenja VIII - Fridrih Niče govori o filmu (II)

 

Prvi deo intervjua možete da čitate OVDE.

 

 Filmoonirija: Fridrih Niče, kao filmski stvaralac, u kakav bi ambijent, to jest mizanscen, najradije postavio kamere?

 Niče: Ovo je moja Arkadija u koju bih uperio objektiv (kamera u kretanju): klizim dole, preko talasastih brda, prema mlečnozelenom jezeru, kroz jele i starački ozbiljne smreke: svakojake stene oko mene, tlo šareno od cveća i trava. Preda mnom se kreće stado, izdužuje se i širi; krave, usamljene ili u grupama, nešto dalje, u najjasnijoj večernjoj svetlosti, blizu borove šume: druge nešto bliže, tamnije; sve mirno, u večernjoj zasićenosti. Časovnik pokazuje oko pola šest. Bik iz stada beše zagazio u beli penušavi potok, i lagano je išao sledeći njegov bujičavi tok, čas mu se opirući, a čas mu popuštajući: valjda je to bio njegovog način neobuzdanog uživanja. Pastiri su bili dva tamnosmeđa stvorenja, bergamskog porekla: devojčica odevena gotovo kao dečak. Levo krševiti obronci i snežna polja iznad širokih šumskih pojaseva, desno dva ogromna, ledom okovana vrha, visoko iznad mene, plivajući u kopreni suncem obasjane izmaglice. - Sve veliko, mirno i svetlo. Lepota celog tog prizora budila je u meni strahopoštovanje i nagonila me da nemo obožavam trenutak njenog ispoljavanja; nehotice, kao da nema ničeg prirodnijeg, ja sam u taj čisti, jasni svet svetlosti (u kojem nije bilo nikakvih želja niti očekivanja, nikakvoga gledanja napred i natrag) postavio svoje junake; mora da sam se osećao kao Pusen i njegov učenik: u isti mah herojski i idilično. - A tako su pojedinci i živeli, tako su trajno osećali sebe u svetu i svet u sebi, i među njima jedan od najvećih ljudi, pronalazač herojsko-idiličnog načina filozofiranja: Epikur.

  Arkadija iz ptičje perspektive: Tu se s raznih strana slivaju brzaci u ponor: njihovo je kretanje tako silovito i vuče sa sobom pogled tako snažno da se ima utisak kao da se okolne gole i šumovite padine ne spuštaju već sjuruju nadole. Prizor izaziva u nama strah, kao da se nešto neprijateljsko krije iza svega toga, od čega sve kao da mora da beži i od čega kao da nas štiti provalija. Taj se predeo nikako ne može snimiti, osim da se kao ptica lebdi iznad njega. Tu, eto, takozvana ptičja perspektiva nije umetnikova samovolja već jedina mogućnost.

 F: Ne mislite li da bi ovakva vaša idilična vizija izazvala ironičan smešak kod današnjih čitalaca, s obzirom da trenutno živimo u vremenu obeleženom malodušnošću i cinizmom?

 Niče: Šta čitaoci misle - ostavljam drugima, sujetnijima, da se time bave. Ovakva scena je po meni idealna za film, ali ne mogu da nađem njenu formulu, ne mogu da je obuhvatim kao celinu. Primetio sam da svi predeli koji mi se trajno dopadaju imaju ispod svoje raznovrsnosti jednostavan geometrijski lik. Nijedan predeo ne može da pruži umetničko zadovoljstvo ako mu nedostaje takav matematički supstrat. Možda se to pravilo može metaforički primeniti i na ljude, to jest likove.

 F: Kad smo kod likova, šta je po vama presudno u izgradnji njihovih karaktera?

 Niče: Kada kažemo da dramski pisac ili scenarista zaista stvara karaktere, to je lepa obmana i preterivanje u čijem postojanju i raširenosti umetnost slavi jednu od svojih nenamernih i takoreći suvišnih pobeda. U stvari, mi vrlo malo razumemo stvarnog, živog čoveka i uopštavamo vrlo površno kada mu pripisujemo ovaj ili onaj karakter; taj naš vrlo nesavršeni stav prema čoveku prihvata pisac tako što „stvara“ nacrte koji su isto tako površni kao što je površno i naše poznavanje ljudi. U tim karakterima koje su stvorili umetnici ima mnogo prevare; oni nikako nisu pravi proizvodi prirode, već su, slično naslikanim ljudima, malo pretanki, oni ne mogu da izdrže razgledanje izbliza. Sasvim je pogrešno čak i kada se kaže da karakter običnog živog čoveka često protivreči samom sebi, da karakter koji je stvorio dramski pisac jeste prauzor koji je lebdeo pred očima prirode. Stvarni čovek jeste nešto sasvim nužno (čak i u onim takozvanim protivrečnostima), ali mi tu nužnost ne saznajemo uvek. Izmišljeni čovek, proizvod mašte, značiće nešto nužno, ali samo za takve ljude koji i stvarnog čoveka razumeju samo u grubom, neprirodnom pojednostavljenju: tako da nekoliko oštrih, često ponavljanih crta, s vrlo mnogo svetlosti na sebi i s vrlo mnogo senki i polutame oko sebe, zadovoljava njihove zahteve. Oni su, dakle, sasvim spremni da se prema proizvodu mašte odnose kao prema stvarnom, nužnom čoveku, jer su se navikli da pri posmatranju stvarnog čoveka proizvod mašte, siluetu, proizvoljno sažimanje smatraju celinom. – Fotografija i film doslovno prenose sliku čoveka, ali to još uvek nije ideja čoveka: čoveka kada kaže tako nešto, tiranišu oči, koje od ljudskog tela vide samo površinu, kožu; ali unutrašnje telo u jednakoj meri pripada ideji. Vizuelna umetnost hoće da učini karaktere vidljivim na spoljašnjosti, film to čini i kroz reči. Međutim, umetnost polazi od prirodnog neznanja čoveka o njegovom unutrašnjem sadržaju (u telu i karakteru).

  Postoji još jedan problem: kod dobrih pripovedača, zadivljujuća psihološka sigurnost i doslednost, ukoliko se pojavljuju u postupcima njihovih junaka, često je u stvarno smešnoj suprotnosti sa neuvežbanošću njihovog psihološkog mišljenja, tako da u jednom trenutku stepen njihove kulture izgleda neobično visok, a već u sledećem trenutku taj stepen izgleda žalosno nizak. Čak se vrlo često dešava da oni svoje junake i njihove postupke objašnjavaju očigledno pogrešno - tu nema nikakve sumnje, ma koliko to čudno zvučalo.

 F: Koliki može biti uticaj gledalaca i kritike na stvaralački kod filmskog autora?

 Niče: Ovde ću dati sebi slobodu da iznesem nekoliko epigrama iz moje knjige „Ljudsko, suviše ljudsko“:

„Onaj je imao velika dela, a njegov drug imao je veliku veru u njegova dela. Bili su nerazdvojni, ali je očigledno bilo da je prvi potpuno zavisio od drugog.“

„Ako je čoveku upravo ukazana velika počast i ako je štogod pojeo, on je najmilosrdniji.“

     „Ljudi se tiskaju prema svetlosti ne da bi bolje videli nego da bi jače sijali. Pred kim sijamo njega rado smatramo svetlošću.“

  F: Kakvo je vaše mišljenje o stvaralačkoj blokadi ili o trajnom usahnjivanju inspiracije kod umetnika?

 Niče: Šta je pametnije, mašinu zaustaviti kada je delo koje se od nje tražilo završeno – ili pustiti je da radi sve dok sama ne stane, to jest dok se ne raspadne. Nije li ovo potonje uvećavanje troškova održavanja, zloupotreba snage i pažnje onih koji je opslužuju? Zar se tu ne odbacuje ono što je drugde jako potrebno? Zar se ne širi čak neka vrsta prezira prema mašinama uopšte time što se mnoge od njih tako beskorisno održavaju i opslužuju? – Ja govorim o nedobrovoljnoj (prirodnoj) i o dobrovoljnoj (pametnoj) smrti. Prirodna smrt je smrt nezavisna od svake pameti, ona je u stvari nepametna smrt, kod koje bedna supstancija ljušture odlučuje koliko će jezgro postojati: kod koje, dakle, zakržljali, često bolesni i tupoglavi stražar jeste gospodar koji određuje trenutak kada će umreti njegov otmeni zatvorenik. Prirodna smrt je samoubistvo prirode, to jest uništenje suvislog bića od strane nesuvislog bića koje je sa suvislim povezano. Samo u svetlosti religije može to da izgleda obrnuto: jer tada, kao što je i pravo, viši um (božji) izdaje naređenje kojem niži um mora da se potčini. Izvan religijskog načina mišljenja prirodna smrt ne zavređuje veličanje. - Mudro uređivanje smrti i raspolaganje njome spadaju u moral budućnosti, koji sada zvuči sasvim neshvatljivo i nemoralno i čija jutarnja rumen izaziva u onom ko je gleda neopisivu radost.

 F: Šta mislite o nacionalnim kinematografijama danas, pre sve ga o Nemačkoj i Ruskoj koje su po opštem mišljenju u fazi dugotrajnog propadanja?

 Niče: Posle svake velike pojave sledi degeneracija, naročito u umetnosti. Primer veličine, kakav su dali nemački ekspresionistički film ili sovjetski revolucionarni film tokom dvadesetih godina XX veka (mada je po meni njihova veličina pre na planu forme nego na idejnom planu) podstiče sujetnije prirode na površno oponašanje ili na pokušaje da ga prevaziđu; uz to, svi veliki talenti imaju kobno svojstvo da zatiru mnoge slabije snage i klice i da oko sebe takoreći opustoše prirodu. Najsrećnija stvar koja može da se dogodi u razvoju neke umetnosti jeste ta da nekoliko genija jedan drugog drže u granicama; tokom te borbe obično se i slabijim, nežnijim prirodama daje vazduha i svetlosti.

  Danas nijedna od tradicionalnih velikuh kultura nema tako lošu kinematografiju kakvu ima nemačka nacija; pa kada duhoviti i razmaženi Francuzi kažu: ne postoji nemačka kinematografija - ne bi trebalo da se zaista ljutimo, jer je to rečeno učtivije nego što zaslužujemo. Ako potražimo razloge, naći ćemo ih u analogiji sa prozom XIX veka: Nemac poznaje samo improvizovanu prozu i nema pojma o nekoj drugoj. On prosto ne razume ako mu Italijan kaže da je pisanje proze upravo onoliko teže nego pisanje poezije, koliko je vajaru prikazivanje nage lepote teže od prikazivanja odevene lepote. Treba se pošteno potruditi oko stiha, slike, ritma i rime - to zna čak i Nemac, pa nije sklon da naročito visoko ceni improvizatorsku poeziju. Ali raditi na jednoj stranici proze kao na statui? - to mu zvuči kao nešto iz bajki. 

 Što se tiče Rusije, tamo se iseljava inteligencija: odlazi se preko granice da bi se slobodno praktikovala umetnost, čitale i pisale dobre knjige, ali i pravili dobri filmovi. Na taj način, međutim, otadžbina koju je napustio duh sve se više gura u razjapljene čeljusti Azije, koja bi da proguta malu Evropu.

  F: Čini se da su dosadašnji vaši odgovori više upućeni ka samim stvaraocima, ali šta bi u najkraćem bio vaš savet gledaocima, kako da pristupe jednom filmskom delu?

 Niče: Ko stvarno hoće da upozna nešto novo (svejedno da li je to čovek, događaj ili film), treba to novo da prihvati sa svom mogućom ljubavlju, da brzo odvrati pogled od svega što mu u tom novom izgleda neprijateljsko, odbojno, lažno, čak da sve to zaboravi, tako da se, na primer, autoru filma daje najveća prednost, a zatim se, kao u trci, sa srcem koje lupa priželjkuje da on postigne svoj cilj. Jer, tako postupajući, prodireš do samog srca nove stvari, do tačke koja je pokreće: i upravo to znači upoznati novu stvar. Kada se to postigne, razum kasnije zavodi svoje restrikcije; ono precenjivanje, ono privremeno zaustavljanje kritičkog klatna bilo je samo majstorija da se izmami duša neke stvari.

 F: I na kraju, jedno pomalo intimno pitanje. Koga imate u vidu kad razmišljate o najboljim rediteljima u istoriji filma?

 Niče: Umetnički genije hoće ljude da obrađuje, ali ako je on na vrlo visokom nivou, lako mu se može desiti da neće imati koga da obrađuje; on nudi jela, ali niko ih neće. Otud kod njega ponekad smešno-dirljivi patos; jer on u stvari nema prava da ljude prinudi na uživanje. On svira na svojoj svirali, ali niko neće da igra: može li to da bude tragično? – Možda može. Na kraju, kao nagrada za to lišavanje, on više uživa u stvaranju nego što ostali ljudi uživaju u svim drugim delatnostima. Njegove patnje osećaju se preuveličano zato što je zvuk njegovih žalopojki jači, njegov jezik ubedljiviji; i ponekad su njegove patnje zaista vrlo velike, ali samo zato što je njegova ambicija, njegova zavist, tako velika. Genije znanja, poput Keplera i Spinoze, obično nije tako pohlepan i ne pravi takvu buku zbog svojih stvarno većih patnji i lišavanja. On može s većom pouzdanošću da računa na potomstvo i da se otarasi sadašnjosti; dok umetnik, postupajući tako, uvek igra beznadežnu igru koja ga ispunjava nespokojem. U vrlo retkim slučajevima - kada su u istoj ličnosti spojeni genije stvaranja i saznanja i moralni genije – pomenutom nespokoju pridružuju se nevolje koje se mogu smatrati najneverovatnijim izuzecima u svetu: vanlična i nadlična osećanja poklonjena narodu, čovečanstvu, celokupnoj kulturi, čitavom patilačkom postojanju, osećanja koja dobijaju vrednost samo u spoju s posebno teškim i udaljenim saznanjima – Ali kojim merilom, kojom preciznom vagom možemo da odredimo da li su ta osećanja prava? Zar nije maltene obavezno da se bude nepoverljiv prema svima koji govore da imaju takva osećanja? Dakle, na ovo vaše poslednje pitanje ne mogu i ne želim da odgovorim.

 

 Kraj