Faces of Children (1925) & Peter Pan (1924)

 

Faces of Children (1925) - Jacques Feyder

 Jacques Feyder, Belgijanac, koji je pripadao francuskom impresionističkom krugu, brzo se opredelio za komercijalni film, ali takav da sadrži elemente piktorijalizma i sa senzibilitetom koji je doveo do nastanka pokreta poetskog realizma tokom tridesetih godina. Feyder je smatrao da se film pravi za široke mase, to jest da bi bio gledan, i da bi to postao potrebno je da zadovolji dva osnovna preduslova; da ga odlikuje jednostavna priča i da je pritom ona ukorenjena u lokajnoj autentičnosti kako ljudi, tako i arhitektonskog okruženja i prirodnih pejzaža.

Njegov najbolji film, Visages d'enfants, snimljen tokom dvadesetih, stekao je to priznanje tek u ovom veku, nakon što je restaurisan i uz novi muzički skor pušten u distribuciju. U centru pažnje je dečak koji je ostao bez majke i njegov bolan proces odrastanja uz oca, sestru, maćehu i njenu ćerku. U stvari on i dalje odrasta uz svoju majku, koja sada živi samo u obliku svog portreta okačenog iznad njegovog kreveta, ali vremenom kroz tihi rat sa maćehom i otvoreni sukob sa svojom novom sestrom na teži način saznaje da su i one ipak deo njegove familije.

Feyder se spušta na perspektivu deteta i uspeva da uz nepatvorenu dečju iskrenost baci svetlost ne samo na njihovo neinhibirano ponašanje, već i kroz njihove oči da jasnije prikaže svet odraslih. Ovakva vizura mu omogućava i da ispolji svoje impresionističko nasleđe, posebno u prvim minutima filma, kada je brzom smenom simboličnih kadrova oslikao sahranu majke. Kamera prati dečakov pogled, a on se zadržava na očevom tužnom licu, pa zatim klone i šara po nogama i obući prisutnih gostiju. Prati zatim mlađu sestru koja se igra sa balonima od sapunice, dok konačno ne počnu da spuštaju mrtvački sanduk sa sprata. Tada mu opet pogled pada na noge nosača koje se bore sa stepenica, zatim na ulici se ukršta sa ispitivačkim prozaičnim pogledima seljana, sve do groblja, gde mu pažnju odvlače senke krstova i monotono kopanje rake seoskog grobara. Kada na kraju ostane sam sa ocem i grobarom na zatrpanom grobu svoje majke, pada u nesvest. Burne emocije izaslane tokom filma nalazile su svoj pandan u surovoj lepoti švajcarskih Alpa, kako zimi pod snegom, tako i u proleće i leto, kako u silovitim brzacima i vodopadima, tako i u prostranim pitomim livadama i pašnjacima. Toplina osećanja našla je svoj ekvivalent i u kolor tinti kojom je film obojen. Topla crvenkastobraon boja dominira i u Feyder-ovim ranijim filmovima, L'Atlantide (1921) i Crainquebille (1922), koji su takođe vredni gledanja.

Peter Pan (1924) - Herbert Brenon

 Stid me je da priznam da do sada nikad nisam čitao „Petra Pana“, a ni ne sećam se da sam gledao bilo crtać, bilo igrani film. Konačno u svojim srednjim godinama nabasao sam na ovaj dečji nemi igrani film. Naterao sam se da ga odgledam i, začudo, uspeo u tome. „Začudo“ stoga što za ovako nevino naivnu priču treba nevino prostodušno dečje srce. Nama odraslima potrebno je da se resetujemo kako bi ponovo pronašli tragove te dečje duše u sebi. Izuzetak su oni koji su uspeli da ne odrastu. Oni će najlakše uspeti da se poistovete sa Petrom Panom. Ovog vilenjaka koji ne želi da odraste najčešće su glumile devojke, jer, kažu, s početka XX veka kada je komad postavljen na Brodveju, ovaj lik je morao da ima malu težinu kako bi se lakše izvelo letenje na bini. Ali tu postoji i drugi, jači razlog, a to je ta vilinska krhkost do eteričnosti, koja daje prednost ženskom polu.

U ovom filmu ulogu Petra Pana ubedljivo i sa elanom odigrala je Betty Bronson. Scenografija, kostimi i specijalni efekti su skromni, čak i za to vreme, ali nisu narušili verodostojnost priče, pa su Nedođija sa svim stvorenjima koja je naseljavaju, kao što su sićušna Tinker Bell, vidljiva kao svetlucava mrlja, nestašni izgubljeni dečaci, indijansko pleme, kolonija sirena, gusari kapetana Kuka, pa čak i Vendijin pas u vidu deteta u psećem kostimu, ako ne uverljivi, a ono istinski simpatični, što je i optimum za ovakvu priču. A ta priča upravo započinje upozorenjem publici: „Ako ti se otme iz usta da kažeš da ne veruješ u vile, jedna vila će da umre!“ Pa hajd` sad ne veruj i ne potpadaj pod zarazni detinji optimizam Petra Pana i ostani hladan na kraju kada Petar Pan između usvojenja kod roditelja u ovom svetu odraslih i odlaska u Nedođiju bira lepršavi let u zemlju večitog detinstva.