La Llorona (2019) - Jayro Bustamante

 

Verovatno jedan od najboljih latinoameričkih filmova snimljenih poslednjih godina je gvatemalski egzotični politički horor pod nazivom La Llorona („Žena u suzama”). U principu se radi o političkoj drami, ali ne onog tipa “snimljena prema istinitim događajima”, već oplemenjenoj indijanskim folklorom, koji joj daje auru mistike i snoviđajnosti.

 

Dakle, general vojne hunte optužen za ratne zločine nad domorodačkim stanovništvom (Maje) nakon oslobađajuće presude nastavlja život u svojoj vili. Međutim, vilu okružuju protestanti ispred kojih je postavljen kordon policije. Život unutar kuće je naizgled uobičajen, ali general, njegova žena-medijum, njegova ćerka i unuka sa obezbeđenjem i poslugom preživljavaju psihološki teror kao posledicu konstantnog pritiska nezadovoljne okupljene mase. Ova traži generalovu krv za krv svojih stradalih. Pod stresom, generala noću bude ženski jecaji koje samo on čuje, dok njegova žena ima košmar u kojem pokušava da spasi dvoje domorodačke dece od svog muža i njegovih ratnih pasa. Da li su ove uznemirujuće pojave zaista samo psihičke traume usled nasilnih narodnih protesta, probuđena nečista savest ili im je uzrok novozaposlena kućna pomoćnica, misteriozna Indijanka Alma, ostaje da se razreši do kraja filma.

 

Ono što je veliki plus ovog filma i što se retko viđa, a pogotovo da je tako skladno ukomponovano, je taj spoj činjeničnog iznošenja mračnog nasleđa nacionalne istorije i narodnog predanja kao fantastične komponente. Legenda o Đoroni ovde predstavlja fantazmagoriju kajanja i griže savesti koju oseća generalova familija zbog ratnih zločina. Elementi iz predanja, koji se odnose na vodu u kojoj je stradala Đorona sa svoja dva deteta, kreativno i funkcionalno su uključeni u realan život ukućana pod opsadom; navodno zbog neispravne slavine dešava se poplava u kuhinji, a zatim i u kupatilu, Alma uči generalovu unuku da gnjura pod vodom, u bazenu se pojavljuju lokvanji i žabe, dok generala praćenje ženskih jecaja dovodi do kupatila u kojem zatiče snoviti prizor Alme pod tušem. Sa druge strane, umesto besnih demonstranata, na vilu odjednom nasrću sve one generalove žrtve uz ritam bubnjeva sa protesta.

 

Zagonetnu Almu igra María Mercedes Coroy, gvatemalska glumica majanskog porekla. Njena nadrealna bezglasna pojava, indijanske crte lica i izražajne pronicuće preteće oči, sami po sebi izazivaju stravu ili barem nelagodu kod gledalaca, i pravo je čudo (scenaristička nelogičnost) da ju je familija diktatora, koja na savesti nosi tolike majanske žrtve, u situaciji opsade od strane besne horde Maja angažovala kao kućnu pomoćnicu. Dakle, María Mercedes uz minimalističku glumu, samom svojom pojavom, ali dobro ukomponovanom u biranim kadrovima, daje žanrovsku horor notu ovoj političkoj psihološkoj drami.

 

Iz prethodno rečenog može se uočiti da horor u ovom filmu ipak ustupa pred dramskim elementima; više je eteričan nego punokrvan i kao takav ne doprinosi toliko izazivanju jeze, koliko stvaranju hipnotišuće atmosfere uz klaustrofobični ugođaj opsednute kuće. Sa druge strane, realistično su prikazani zategnuti odnosi unutar familije i distanciranost između familije i domorodačke posluge. Posebno je upečatljiv odnos Karmen prema svom mužu, generalu. Na početku filma mu je sasvim lojalna i veruje u njegovu nevinost, da bi tokom vremena, verovatno usled svoje prijemčivosti kao medijuma, bivala pod Alminim natprirodnim uticajem postepeno pretvorena u njegovog egzekutora.

 

 

 

Jayro Bustamante, režiser i scenarista La Llorone, ranije se već bavio društveno-političkim problemima u svojoj zemlji u zapaženom filmu Volcano, takođe problemom preostalih majanskih starosedelaca, ali sada prvi put unosi svu onu mistiku i magiju Maja, mitsko tkivo koje, za razliku od etničkog, beli čovek nije mogao da razori. Ostaje za sva vremena i folklorna pesma, „Đorona”, o uplakanoj ženi u svetloplavoj haljini, o uplakanom onom koji je traži i o uplakanom boru sa kojeg je posmatra. Ostaje gorčina suza kao breme bele Amerike.