The Unknown & London After Midnight (1927) - Tod Browning

 

 

        The Unknown (1927)

Svet uzavrelih strasti, poroka, izopačenih likova, kriminalaca, cirkuskih nakaza i svakojakih drugih bizarnosti čini filmski simulakrum Toda Brauninga. Deo tog sveta je gotovo obavezno i Lon Čejni, čovek sa hiljadu lica i hiljadu deformiteta, a njegova paradigma film „Nepoznati“, što znači da ovde imamo cirkuski milje, odbeglog kriminalca Alonza, koji navodno bez ruku čini fingiranu cirkusku atrakciju zajedno sa snagatorom Malabarom, patuljkom Kohom i cirkuskom izvođačicom po imenu Nanon. Ova hororična „romantična“ krimi-drama vrti se oko ljubavnog trougla između Alonza, Malabara i Nanon. Alonzo, bežeći od policije dospeo je u cirkus kao „bezruka nakaza“, jer je sakrio ruke u stezniku ispod odeće, kako bi onemogućio proveru otisaka prstiju (poseduje dva izrasla palca na levoj ruci). Ispostavilo se da lepa Nanon ima fobiju od dodira muških ruku i da zbog toga umesto sa snagatorom Malabarom, koji je zaljubljen u nju, vreme radije provodi sa „bezrukim“ Alonzom. Alonzo, takođe, potpada pod njene čini i iskorišćava njenu fobiju kako bi je osvojio. Kada njegovu prevaru otkrije upravnik cirkusa, Nanonin otac, Alonzo ga ubija. Pošto je Nanon videla ubicu sa leđa i njegovu šaku sa dva palca, Alonzo postaje svestan da ako želi da provede život sa njom, ne sme da joj pokaže ruke. Odlučuje se na čudovišan potez, da ode na operaciju i da izvrši amputaciju. Nakon perioda oporavka, kada se vratio u cirkusku družinu, shvata da je napravio kardinalnu grešku. Malabar je uspeo da Nanon oslobodi straha od muškog dodira i dok njih dvoje isprepletenih ruku nasmejani Alonzu obznanjuju svoje venčanje, ovaj kipti od očajanja i besa...

Kao i uvek u centru pažnje je performans Lona Čejnija, ali ovog puta on je u ulozi bezrukog Alonza. Fizička transformacija je, cirkuskim rečnikom rečeno, spektakularna. Za razliku od većine njegovih filmova, gde hramlje, poštapa se na jednoj nozi ili je bez obe noge, u „Nepoznatom“ je njegov hendikep vezan za nedostatak ruku. Sada on koristi noge kao ruke; drži cigaru između nožnih prstiju, svira gitaru nogama, baca noževe i sve to na način da se pomisli da pred sobom imamo čoveka sa dugogodišnjim invaliditetom, a ne glumca. I to vrhunskog karakternog glumca, jer Čejni uz pomoć Džoan Kraford u ulozi Nanon kao katalizatora emotivnog previranja, upečatljivo iznosi unutrašnji sukob između okorelog kriminalca i vatrenog ljubavnika. I jedna i druga strana njegove ličnosti su uverljivo prikazane i otuda je stav gledaoca prema ovom liku ambivalentan. On osuđuje njegove kriminalne aktivnosti, ali i shvata da su one vođene burnim strastima koje nije uvek moguće kontrolisati, pa otuda i izvesna doza empatije.

Kamerni ugođaj ovog filma prodrmava dinamična uzbudljiva završnica u kojoj je prikazana cirkuska tačka demonstracije Malabarove snage. Saspens se sastoji u pokušaju Alonza da oslobodi konje za koje su vezane Malabarove ruke, kako bi ga rasčerečili. Nije uspeo u tom naumu, ali i da jeste to sasvim sigurno ne bi bilo prikazano na platnu. U filmovima Toda Brauninga česti su dijabolični likovi i surovo nasilje, i iako je ono prisutno van kadra, čini ih zlokobnim i hororoidnim. Tadašnja cenzura je bila rigorozna prema scenama nasilja i pitanje je kakvi bi bili filmovi Toda Brauninga da je živeo i radio, recimo, u doba Novog Holivuda.

 

        London After Midnight (1927)

Činjenica je da je manji deo od ukupnog broja proizvedenih nemih filmova sačuvan. Recimo, u Americi svega jedna trećina. Razlog tome je osetljivost celuloidne filmske trake, ali i svesno uništavanje od strane studija zbog, po njihovom mišljenju, nerelevantnosti nemih filmova u novonastaloj eri zvučnog filma, takođe, zbog nedostatka smeštajnog prostora i dr. U istoj godini kada i The Unknown, Tod Brauning je snimio London After Midnight, danas jedan od najpoznatijih izgubljenih filmova. Nije ni čudo, jer je reč o najuspešnijoj kolaboraciji između njega i Lon Čejnija. Očajnički pokušavajući da publici dočara ovaj film, TCM je 2002. godine napravio fotografsku rekonstrukciju. Uz pomoć fotografija sa snimanja i ubačenih intertitlova izvučenih iz knjige snimanja, uz dodatu muzičku podlogu, ostvarili su maksimum. Fotografije su oživele, jer je u okviru njih vršeno zumiranje, odzumiranje, kao i švenkovanje. Idealan način da se postigne dinamičnost unutar zamrznutog kadra fotografije i da se pretvaranjem kadra u pseudo kadar-scenu razvija priča. Scenario je napisan na osnovu Brauningove kratke priče The Hypnotist i obuhvata ambijent stare mračne kuće, kao i motiv vampira, koji su iskorišćeni u njegovom najpoznatijem filmu, „Drakula“. Čejni ovaj put igra lik bez deformiteta, odnosno bolje je reći likove, jer se pojavljuje u dvostrukoj ulozi i treba verovati da je i sada njegova transformacija izvedena savršeno. Za sada možemo samo da nagađamo, ali ko zna, možda će se jednog dana odnekud pojaviti sačuvana kopija filma, pa ćemo moći da se uverimo da je to zaista tako.