„Hypocrisy the
only evil that walks invisible, except to God alone.”
„Truth indeed came into the world with her Divine
Master, and was a perfect shape most glorious to look on; but when He ascended,
and his Apostles after Him were laid asleep, then straight arose a wicked race
of deceivers, who took the virgin Truth, hewed her lovely form into a thousand
pieces, and scattered them to the four winds.“
Ovaj natpis iz novina
(citat iz Miltonovog „Izgubljenog raja“) zapao je za oko protestantskom
svešteniku nakon završetka propovedi svojoj pastvi o licemerju iz jevanđelja po
Mateju. Uz natpis se nalazi i reprodukcija slike Adolphe Faugeron-a, La Vérité
ili „Istina“ (koja je poslužila rediteljki ovog filma, Lois Veber, kao inspiracija,
pre svega za simbolični lik istine u vidu eteričnog ogoljenog devojačkog tela).
Razočarani sveštenik uveren u iskvarenost svoje pastve, zakamufliranu u krute
građanske norme, ostaje sam u crkvi nad slikom obnažene „istine“, sa bolom u
grudima, kontemplirajući nad sveopštom hipokrizijom.
Ono što sledi do kraja
filma je njegovo snoviđenje, koje zadobija formu religiozne alegorije. Njegova
„vizija“ prvo nas premešta u jedan brdoviti pejzaž, gde vernici u početku slede
pastora uz brdo na putu ka „vratima istine“, ali kako put postaje strmiji sve
više se osipaju. Vremenom uz njega ostaju samo dve devojke čija navodna vera ih
održava sposobnim da istraju. Ipak, neposredno pred samim ciljem na vrhu brda,
jedna za drugom odustaju, dok pastor sreće „istinu“, koju moli da, pošto
njegova pastva ne može do nje, ona siđe ka vernicima.
Sveštenikovo snoviđenje
zatim se premešta u srednji vek i prati sudbinu isposnika Gabrijela. U svojoj
osami on u kamenu kleše lik „istine“ s namerom da u svom okruženju, među
redovnicima, ali i među vernicima u običnom narodu izazove uzvišena osećanje i
skrene ih sa pogrešnog puta poroka ka smernom bogougodnom življenju. Kada
konačno završi svoj vajarski rad i pred mnoštvom okupljenih na seoskom vašaru
otkrije obnaženu figuru lepe devojke, biva kamenovan do smrti zbog skarednosti
prikaza. Kip „istine“ u tom trenutku napušta ljude gubeći svoje obrise do
potpunog nestajanja.
U poslednjoj alegoričnoj
viziji jedan sveštenik zajedno sa prozirno-eteričnom figurom „istine“ ophodi
moderno društvo i hvata u njenom ogledalu istine lažljive ljudske predstave;
iskvarenog političara sa parolom „moja platforma je iskrenost“, pomodne
društvene kružoke, koji bi primili „istinu“ u njihovo društvo, ali samo pod
adekvatnim dres-kodom, zatim iskrenu ljubav dvoje mladih, koja je u ogledalu
istine ljubav iz interesa ogrezla u poroke ili idealnu građansku porodicu iza
čije fasade se krije „prljav veš“. Na kraju, ni sveštenik nije savršen; u
susretu sa jednom mladom devojkom „istina“ mu potura ogledalo pred lice i on u svom
oku vidi „trun“, to jest odraz svog sopstvenog zabludelog pogleda.
Pre nego što se vratimo iz
ovog razuđenog snoviđenja u stvarnost, vidimo da sveštenik sa „istinom“ prolazi
kroz „vrata istine“ i napušta ovaj svet laži. Vrativši se u stvarnost zaista saznajemo
da je ovaj snevač u stvari proživljavao svoje poslednje životne trenutke kroz
opisane vizije i dok mu glava klone ka slici La Vérité u raširenim novinama,
pastva ga okružuje i sažaljeva ga kroz, pretpostavljam, krokodilske suze.
Lois Veber je za nastanak
ovog filma inspirisalo slikarsko delo La Vérité, a mene je film Hypocrites pre
svega asocirao na fotografiju „Dva životna puta“ Oskara Rejlandera. Jer
sličnost je ne samo tematska, već i stilska, strukturna. Alegorija dva puta,
puta vrline i puta razvrata, nastala je sklapanjem trideset negativa, slično
kao što je na filmu korišćena višestruka ekspozicija uz propratne efekte
zamućenja slike posredstvom promene fokusa. Ovim tehničkim zahvatima i na fotografiji
i na filmu težilo se iskoraku izvan
pukog fotografskog, odnosno filmskog kopiranja stvarnosti. Ovom fotografijom
Rejlander je fotografiju kao dokumentarni medij približio slikarstvu, to jest
preveo je u umetničku fotografiju i time postao osnivač piktorijalizma. Nekom
vrstom piktorijalizma može se smatrati i Hypocrites od Lois Veber, jer je
stilizacijom postignuta osobenost filmskog izraza u vreme kada je za film
važila etiketa „snimljeno pozorište“.
Još jedan od tehničkih
noviteta primenjenih u ovom filmu, ne toliko sam po sebi, koliko u funkciji
naracije, jeste pokretljivost kamere. U sceni u crkvi na početku filma kamera
skokovito prati živopisne likove tražeći sitne migove iskrenosti u njima iza
izveštačene spoljašnjosti. U masovnoj sceni iz srednjovekovnog perioda dugački
far i povremeno vertikalno švenkovanje kamere opet traži naprsline u
uštogljenoj spoljašnjosti likova ili pak njihove intimne trenutke kada
popuštaju okovi nameštene spoljašnjosti.
Kompleksan tehnički aspekt
filma samo sledi složenu fantastičnu narativnu strukturu. Gotovo čitavo
trajanje filma obuhvata alegorijska slika ljudske dvoličnosti kroz predsmrtnu
viziju sveštenika. U tih par trenutaka se odvija čitav film. Tu je smešteno i
sadašnje i davno prošlo vreme i isto tako široko prostranstvo. Tu su prisutni i
svi mogući ljudski karakteri vidljivi i iznutra u „ogledalu istine“. Pažljivo
su prikazani motivi i postupci koji tipološki definišu karaktere ljudi, pre
svega njihove slabosti. Recimo, pri usponu ka „vratima istine“ jedan čovek nije
u stanju da prati pastora zbog težine vreće sa zlatom koju nosi na leđima, drugi
se sporo kreće u pratnji svoje nejake žene i sa detetom u naručju, pa na kraju
mora da odustane, dok bi jedna devojčica išla gore, ali mora da odustane zbog
svojih roditelja koji to nisu u stanju.
Kroz sve pojedinačne priče
uz sveštenika se pojavljuje jedna pokorna vernica (isti glumci glume u svakoj
od nezavisnih priča) i do kraja filma ostaje nerešeno pitanje da li je ta osoba
smerno posvećena bogu ili se samo takvom predstavlja, jer je u stvari zaljubljena
u sveštenika. Videli smo da i sam sveštenik nije bez mana, jer u poslednjoj
priči pronalazi sebi „trun u oku“, strast koju oseća prema ženi. I to je samo
dosledna realizacija osnovne zamisli Lois Veber, jedne od najinteligentnijih
rediteljki u u eri nemog filma, da prikaže licemerstvo i iskvarenost ljudske
prirode od kojih svi mi više-manje patimo. Čak i odbor za cenzuru filmova, koji
je imao prigovor na obnaženu pojavu personifikovane istine i postavio pitanje
moralne podobnosti, nije mogao ili licemerno nije hteo da vidi ovu prozirnu
krhku pojavu anđeoske čistote i aseksualnosti upravo kao kontrapunkt moralnoj
iskvarenosti prefarbanih, presvučenih „normalnih“ ljudi.
 |
| Lois Weber (photo from Wikipedia) |
Comments
Post a Comment