Deep River (1995) – Kei Kumai

 

Kej Kumaj je svoj ugled sticao pre svega u Japanu, dok mu je međunarodno prisustvo bilo ograničeno tek na pojedine festivale. Na zapadu su mu filmovi prikazivani i nagrađivani uglavnom u Berlinu, jedan je bio nagrađen u Veneciji, a jedan je bio i japanski kandidat za oskara, ali su retko uspevali da uđu u redovnu bioskopsku distribuciju. To nije bilo slučajno, jer Kumajevi filmovi imaju lokalni kolorit, često striktno japanski ugao posmatranja i mehaniku naracije tako strukturisanu da se priča sasvim temeljno izlaže; da se radnja sagledava iz više uglova i uz vremenske skokove i da je prisutna minucioznost u iznošenju detalja. Sve to zajedno čini da su mu filmovi u „zen ritmu”, to jest spori za temperament zapadnog gledaoca, ali strpljiv gledalac biće na kraju nagrađen zaokruženom, celovitom i uz to misaono intrigantnom i pregnantnom storijom. Međutim, očigledno da je procena iz distributerske branše da većina zapadnjaka nije sposobna da svari Kumajeve filmove, pa otuda ih i nema u vidu zvaničnih osveženih digitalnih izdanja. Iz tog razloga sam odgledao ovaj ovde obrazloženi film i još neke njegove filmove na lošim kopijama nađenim tek nakon mukotrpnog guglanja na netu.

Deep River je nastao u završnoj fazi Kumajeve karijere i predstavlja njegov pokušaj da preispita svoje filozofsko-religiozne stavove kroz reinterpretaciju književnog predloška Šusaku Enda. Sa ovim piscem, očigledno, deli slične svetonazore, jer mu je romane ekranizovao u više navrata, a ujedno mu i leži zbog primenjene slične narativne strukture. Kostur te strukture čine tri nezavisne intimne priče koje se sustiču u jednoj prostorno-vremenskoj tački. Tri Japanska državljanina koja nose breme na svojoj savesti traže iskupljenje putem hodočašća u Varanasi, svetom mestu na obali reke Gang. Može se i slikovito reći da se tri paralelne ljudske sudbine u potrazi za smislom života sustiču, kako je jedino i moguće, u beskraju, to jest u prapočetku svega, u nepodeljenom biću, koje simbolizuje reka Gang. Tek tu na izvorištu hinduizma i budizma ovi likovi ponovo ulivaju svoje podeljeno, rastrzano biće u sveobuhvatni primordijalni tok ove svete reke i tako nalaze svoj mir. To je simbol-model, a da li je i na koji način on praktično i ostvaren videće oni strpljivi, koji ostanu do kraja filma. 

Nagoveštaj te sveopšte povezanosti u Jednome dat je već u prvoj intimnoj priči putnika u autobusu za Varanasi u kojoj kancelarijski službenik gubi ženu, koja umire od tumora na mozgu. Ona u bolnici sanja da joj je muž u opasnosti usled isticanja plina u kući, što se zaista i dešava. On se trza iz sna upravo na vreme da spreči požar ili gušenje plinom. Zbog te „koincidencije“ ne odbacuje bespogovorno ženino uveravanje da će da se reinkarnira u novom telu, i ne samo to, već kasnije postaje i deo istraživačkog tima katedre za natprirodne pojave univerziteta iz Virdžinije, koja traga za decom sa sećanjem na prethodni život. Jedna od njih je devojčica iz Varanasija, čija su sećanja vezana za život u Japanu. To mu je ulilo potajnu nadu da će da ispuni ženinu poslednju želju i da pronađe njenu reinkarniranu dušu. Pored ovog čoveka u autobusu za Varanasi se nalazi i Naruse, nekada devojka labavog morala, a sada zrela žena u potrazi za smislom života, nakon što se razočarala u materijalne vrednosti. Naime, u mislima joj je Otsu, nekadašnji student filozofije, a sada student teologije i kandidat za sveštenika u manastiru u Lionu. Naruse ga je u svojim nemirnim mladim godinama duboko povredila zavodeći ga s ciljem da ga natera da se odrekne svojih hrišćanskih uverenja, i to iz opklade. I kada je on to učinio, ona ga je hladnokrvno napustila. Sada, kada joj je savest proradila, pokušava da ga nađe u Varanasiju, gde je Otsu konačno našao smirenje i ispunjenje u otpravljanju umrlih usamljenika na onaj svet, odnošenjem leševa do mesta kremacije i rasipanja pepela u reci Gang.

Konačno, poslednja pokajnička priča tiče se veterana II svetskog rata, koji ovim hodočašćem pokušava da iskupi nesrećnog ratnog druga. On je bio prinuđen da na bojištu negde u Indiji, zajedno sa svojim saborcima, u stanju gladi i potpune iscrpljenosti jede meso jednog od poginulih da bi preživeo. To saznanje je držao u tajnosti sve do svoje smrti kako bi poštedeo savest i sačuvao mir svojih preživelih saboraca. Nije slučajno što mu je prijatelj odabrao baš Indiju, zemlju njihovog stradanja, i pročišćujuće vode reke Gang za svoju misiju iskupljenja. Ali pored ove tri postoji i četvrta priča, koja isplivava iz Narusine drame i natkriljuje sve ostale silinom i veličinom svog tragičnog osećanja. To je Otsuov krivudavi mučenički put traženja sebe kroz religiozno-filozofska lutanja. On je, nakon razočaranja što je bio odbijen od Naruse, kao Japanac pristupio hrišćanskoj crkvi, ali nikad nije napustio svoje istočnjačke korene, pa je tako sedeći na dve stolice stvorio nekakav svoj verski sinkretizam. Izravnavajući dobro i zlo i ne razdvajajući čoveka od prirode, bio je optužen za panteizam od strane crkve i testirana mu je pravovernost u misijama u Izraelu i u Varadasiju, gde je osetio privrženost hinduizmu. Njegova kolebanja u očajničkoj potrazi za istinom i smislom prikazana su nam kroz susrete i prepisku sa Naruse, koja mu je na kraju postala bliska i sledila ga na njegovim putešestvijima. Rezultat tih njegovih premišljanja je konačno uverenje da sve religije imaju zajednički koren, a to je osećanje ljubavi, i da je svejedno kojoj veri pripada, jer uvek u osnovi je jedan isti bog (možemo ga zvati i „Crni Luk“, kaže on) i ljubav koju nalazimo u svim njegovim slojevima.

Iskupljenje u Varanasiju na kraju nalaze svi, ali na specifičan način kakvom se nisu nadali kada su krenuli na put. Krajnje zadovoljenje sastoji se i od dobre i od loše strane, kao što i u reci Gang završavaju i oni bogati i oni siromašni, zdravi i bolesni, dobri i loši. Svi su sjedinjeni u jednom toku, u jednom biću, u Jednom. To je vizija koja ipak pripada istoku i priliči japanskim akterima filma, a koju verovatno deli i sam Kumaj. On je samom strukturom filma predstavio konvergenciju ka Jednom. Različite pojedinačne priče „razbijene“ svojom nelinearnom naracijom (mnoštvo flešbekova) stapaju se u jednu skladnu završnu priču o sveprožimajućim, pročišćujućim i posvećujućim vodama reke. Pročišćujuća je u filmu i duhovno sugestivna muzika stalnog Kumajevog saradnika, Šozo Matsumure, kao i funkcionalna, nenametljiva ali precizna fotografija Masao Točizave. Ejđi Okuda, omiljeni Kumajev glumac počev od filma The Sea and Poison, svojski je izneo teret patničke uloge rastrzanog Otsua, a Kumiko Akioši je u ulozi Naruse dala značajan doprinos da hemija između ova dva lika profunkcioniše.

Uz gore navedeno ono hvale vredno u filmu, mora se pomenuti i mizanscen i scenografija, jer je snimanje obavljano širom sveta, od Japana preko Francuske i Izraela do Indije, pa scene uključuju verske objekte različitih veroispovesti, urbane i ruralne zone različitih kulturno-istorijskih specifičnosti. Šarenilo multikulturalnosti i multikonfesionalnosti i u masi naroda na obalama Ganga oživljava kadrove i šarenilom boja. Sa druge strane, osnovni problem ovog filma je megalomanska širina zahvata koju zauzima književni predložak, odnosno iz njega izvedeni scenario. Dva sata filma je malo vremena da se ukrste i odmere sve veće religiozne doktrine, pa da se na kraju iz njih izvede jedna svetska sinkretička opšteprimenjiva vera. Širina zahvata je obično obrnuto proporcionalna njenoj dubini, tako da su izneta učenja verskih škola često data u instant pakovanju i sadrže opšta mesta i, stoga, kolebanja Otsua oko svojih verskih uverenja deluju donekle površno i izveštačeno. Iz toga sledi i sumnja da sveta reka Gang nije baš toliko duboka da bi mogla da apsorbuje sva postojeća religiozna učenja i sve njihove odane zastupnike, a pogotovo ne sve postojeće egzistencije u jedno jedinstveno biće.

Sve u svemu, Deep River je jedna natprosečna intelektualno-kontemplativno-meditativna romantična drama. Sličnog karaktera i kvaliteta, ali skromnijeg zahvata i bez romantizacije je fikcionalizovana istorijska rekonstrukcija događaja koji su uslovili smrt jednog od začetnika ceremonije čaja, Rikjua, Death of a Tea Master (1989), dok su svakako vredni gledanja, i čak kvalitetniji, The Sea and Poison (1986) - istorijska rekonstrukcija sprovedenih eksperimenata nad zarobljenim američkim vojnicima u jednoj japanskoj plućnoj bolnici tokom II svetskog rata i The Long Darkness (1972) – romantična drama koja se odvija između dvoje mladih, obeleženih tragičnim ličnim istorijama. To je ono što sam zasad uspeo da odgledam, a svakako ću odgledati i sve ostale filmove Kej Kumaja ukoliko postanu dostupni u boljim kopijama.