Snoviđenja II - Vanzemaljska otmica i drugo

     Vanzemaljska otmica

 …Jedan moj poznanik pod imenom D ulazi u dvorište moje seoske kuće, sreće me tamo i poziva me u šetnju. Zatim pogleda prema nebu i kaže da se izgleda navlače oblaci. Ja pogledam gore i zaista vidim dva preteća oblaka koja se jasno ocrtavaju na vedrom nebu. Odmah osetim olakšanje, jer mi je svojom konstatacijom omogućio da se izgovorim i da izbegnem šetnju s njim, inače meni neprijatnim čovekom. Ponovo podignem glavu, prvo prema onom daljem oblaku, a zatim brzo skrenem pogled ka ovom koji se nalazi direktno iznad mene. Osećam nelagodnost, stoga što je on sasvim neobičan, pre svega zbog svog suviše pravilnog, gotovo geometrijskog oblika. Moj položaj se iznenada menja, jer se sada nalazim u horizontali, ali pogled mi je i dalje usmeren ka oblaku. Ujedno shvatam da to više nije oblak, već nekakav lebdeći artefakt. Ovaj lebdeći predmet menja svoje konture, a zatim počinje da se munjevito obrušava prema meni, smanjujući pritom svoju veličinu. Oduzet strahom uspevam da vidim da se ovo mimetičko telo naglo zaustavlja neposredno iznad mene, a zatim neizmernom brzinom uzleće naviše da bi se u nedogledu rasprsnulo u vidu vatrometa. Nisam imao vremena ni da uzmem vazduh (i da jesam pitanje je da li bih mogao da se ikako mrdnem u svojoj okamenjenosti), a na mestu prvog pojavio se još jedan takav sličan objekat ponavljajući identičan ritual, pa još jedan… Kada se pojavio i četvrti put osetio sam strah i slutnju da mi sada zaista preti opasnost. U munjevitom spustu leteća figura se ovaj put nije zaustavila, već se u letu transformisala u nekoliko raznobojnih kuglica koje su neosetno prodrle u moje bespomoćno telo, negde ispod Adamove jabučice, odnosno u zoni u kojoj se nalazi štitna žlezda. Čini se da me je oduzetost obuzela u tolikom stepenu, da sam bio neosetan za bilo kakav osećaj. Niti bol, niti prijatnost nisu strujali mojim venama. Otupela su mi sva čula izuzev sluha i svesti da čujem poznanikove spore, nepravilne korake pored mog nepomičnog tela…

Under the Skin (2013) — Jonathan Glazer

    Umro je Dejvid Linč

 Sanjao sam da je umro Dejvid Linč. Ili možda samo da je rešio da okonča karijeru. Svejedno, meni se to svodi na isto, jer volim Linča prvenstveno zbog njegovog dela... Ali pre toga našao sam se u društvu M u njenom stanu. Preklinjao sam je da me ne izbacuje, jer sam po svaku cenu želeo da budem pored nje. Ona je pokušala da mi objasni da smo mi završili, da je sada udata i da živi sa mužem. Ja sam znao za to, ali sam je ipak molio da mi dopusti da budem u njenoj blizini kako bih barem mogao da je gledam. Biću neprimetan kao onaj fikus u uglu sobe, mislio sam. Posle dužeg natezanja ipak sam uspeo da slomim njen otpor, tako što sam, pokušavajući da budem zabavan, izmamio njen osmeh, a zatim i nevoljno odobrenje. Sutradan sam dobro raspoložen hitao ka njenom stanu. Na parkingu ispred zgrade u kojoj je živela mimoišao sam se sa njenim mužem, koji mi je iz kola otpozdravljao ne uspevajući da osmehom maskira izraz sumnjičavosti na svom licu. Ušao sam u stan i, kao što sam obećao, stao sam ćutke sa strane i posmatrao je kako se žurno priprema za odlazak na posao. Ponašala se sasvim prirodno ne dajući pritom znake da uočava moje prisustvo. Kada je završila sa ovim rutinskim radnjama, obukla je mantil, uzela torbu i izašla zalupivši vrata za sobom. Ostavljen sam u stanu, ja sam zatim pokušao da ispratim zamišljenu rutu koju je ona iscrtala svojim kretanjem kroz kuhinju i dnevnu sobu, usput dotičući predmete koje je i ona doticala i duboko udišući vazduh koji je i ona udisala. Kada sam konačno prišao vratima ogrćući zamišljen mantil sa zamišljenom torbom u ruci, okrenuo sam se ka spavaćoj sobi. Posle nekoliko trenutaka kolebanja ušao sam u sobu, uvukao se u njihov bračni krevet i ubrzo zaspao... Našao sam se u holu poslovnog centra obavljajući svoj posao u društvu velikog broja kolega, koji su se razmileli na sve strane u ovom svojevrsnom „open spejsu”. Ja sam prišao štampaču u društvu mog pretpostavljenog sa namerom da mu odštampam upravo završeni projekat. On me je potapšao po ramenu nakon što je bacio pogled na isprintane listove mrmljajući zadovoljno nešto sebi u bradu, dok sam ja pažljivo slušao govornika iz TV studija, koji nam se obraćao preko velikog monitora okačenog visoko na zidu atrijuma. Govorio je o Dejvidu Linču, pa sam obratio pažnju čudeći se kako baš niko od užurbanih kolega ovo ne sluša. Nadahnuti filmski kritičar je stručno i sa pijetetom govorio o njegovom radu, pritom žaleći što više nikada neće snimati filmove. Svoj uzvišeni govor je završio stihovima, neobičnim koliko su neobični i filmovi Dejvida Linča. Čini mi se da je jedan od stihova glasio:

 ...Trudna žena i trudno dete...

 

Twin Peaks (2017) — David Lynch