The Inhuman Woman (1924) & Money (1928) — Marcel L’Herbier

        The Inhuman Woman (1924)

 „Objavljujemo da je sjaj sveta obogaćen novim oblikom lepote, lepotom brzine. Trkački automobil ukrašen fantastičnim cevima kao zmijama vatrenog daha... trkački automobil koji želi da juri preko praha koji eksplodira divniji je od skulpture Nike Samotračke" – iz Temelja i manifesta futurizma

Slikarski pokret koji je težio da se u slici što plastičnije prikaže kretanje, u suštini je težio filmičnosti umetničke slike. Film je već postojao desetak godina kada je nastao futurizam i bio je verovatno inspiracija pionirima ovog pokreta i stoga što je bio jedan od simbola dinamičkog rasta industrijskog društva s početka XX veka. Marcel L'Herbier je prepoznao ovu vezu, ali je pokušao da je uspostavi iz suprotnog smera, tako da je uneo principe futurizma u film. Fernand Léger, poznati slikar futurista, mu je pomogao ne samo kroz razvijanje ideja i njihovu inkorporaciju u film, već i direktno kroz rad na scenografiji. The Inhuman Woman u svojoj suštini, implicitno, preispituje futurističku doktrinu odbacivanja prošlosti i pronalaženja ideala lepote (i humanosti) u mašini i industrijskom progresu postavljajući sebi sledeće pitanje: „Da li je moguće biti human i u posthumanom društvu?“

„Nehumana“ je slavna pevačica, Kler, koja živi na visokoj nozi u svojoj vili iznad Pariza. Okružena je džet setom, ujedno i svojim obožavateljima, koje čine između ostalih američki milioner, maharadža, zatim humanista pod nadimkom Apostol i mladi inženjer, Einar, ljubitelj „mehaničkih sportova“. Svi oni su zaljubljeni u Kler i kad ona objavi na svečanom prijemu u njenom domu da odlazi na put oko sveta, trude se da je po svaku cenu zadrže uz sebe. Najuporniji u toj nameri je Einar, koji joj čak i preti samoubistvom ukoliko ga napusti. Kada ga ona ismeje on ljutito i u očaju odlazi ostavljajući joj poruku: „Ovaj svet mi je odvratan. Jedan okretaj točka i odoh na drugi svet“. Seda u svoj sportski automobil i nakon silovite jurnjave niz serpentine koje vode ka Parizu, izleće s puta i survava se u Senu. Sutradan, nakon što su izvukli leš iz Sene, Kler je u dilemi da li da nastupi na koncertu, a kad odluči da je uprkos svemu to njena dužnost i obaveza prema publici, dolazi do incidenta pred nastup. Povici da je bezdušna i da nema saosećanja ni prema svojim najbližima ne sprečavaju je da koncert održi i na kraju ipak pobere ovacije na javnoj sceni.

Nakon što se publika razišla, u bekstejdžu prima nepoznatog gospodina, koji je moli da bude drugi svedok u identifikaciji leša sutradan u Einarovoj laboratoriji. Prihvata poziv i ne znajući da je misteriozni gospodin - Einar lično i da joj priprema zamku. On u svojoj laboratoriji pod pokrov podmeće lažno telo, a u prostoriji stvara jezovitu atmosferu uz pomoć svetlosnih efekata i zvukova sa gramofonske ploče. Ostavljena sama sa zategnutim nervima konačno pada na kolena pred nepomično telo i kroz plač otkriva svoja osećanja. Einar, čuvši njenu ispovest, ulazi u prostoriju, razotkriva joj se i na njeno nemo pitanje odgovara da je lažirao svoju smrt, jer je odustao od samoubistva kada mu je onomad oštro odbrusila: „Ako tek tako možes sebi da oduzmeš život, onda nemam rašta s tobom bilo šta i započinjati“. 

Nakon što su jedno drugom iznudili priznanje i izjavili ljubav, Einar priznaje Kler da ju je doveo u svoju laboratoriju iz jednog posebnog razloga. Naimo, on je uspeo da konstruiše uređaj koji omogućuje interaktivnu komunikaciju na daljinu. Sada Kler može da nastupa sa jednog mesta i da se preko radio talasa i optičke veze čuje i vidi  sa svojom publikom u bilo kom delu sveta... Ali tu gde je iz naučno-fantastičnih elemenata filma L'Herbier anticipirao današnju realnost digitalne umreženosti sveta, još uvek ne nastupa hepiend. Maharadža i dalje prati Kler, a kada ga ona konačno odbije, reši da se osveti. Podmeće joj zmiju otrovnicu u buket cveća. Einar je zakasnio. Kler je mrtva, ali još uvek nije sve izgubljeno. Einar je konstruisao uređaj za oživljavanje, koji je ranije pokazao Kler. Još ga nije upotrebio (nije ni današnji svet na svom stepenu naučno-tehnološkog razvoja), ali sada više nema izbora. Primenjuje eksperiment na Kler i iz drugog pokušaja uspeva da je oživi. Dolazeći sebi i shvatajući šta joj se desilo s olakšanjem progovara: „Želela sam da dođem baš zbog ovog opasnog eksperimenta... I to iz ljubavi prema... čovečanstvu...“.

Ono što iznosi ovaj film iznad kolotečine i kolopleta melodrama toga perioda nije ni koherentna narativna struktura, ni iskorak u sajensfikšn, već eksperimentalna forma kao kombinacija različitih umetnosti moderne. Vizuelno su ukrštani art deko art dizajnera enterijera Klarine vile, Claude Autant-Lara-e i Alberta Cavalcanti-ja, futurizam u enterijeru Einarove laboratorije slikara Fernand Léger-a i kubizam eksterijera arhitekte Robert Mallet-Stevens-a. Režiser Marcel L'Herbier je filmskim sredstvima, fotografijom, manipulacijom slike i montažom evocirao ove umetničke pokrete. Pre svega, futurizam - povremenim brzim pokretima kamere, brzom ritmičnom smenom kadrova uz dominantno perkusionističku pozadinsku muziku, i impresionizam – tonirana slika, često sa mekim fokusom, zamućenjima, dugim pretapanjima, duplom ekspozicijom, naglašenim dugim fade-out i fade-in razgraničenjima pojedinih scena. Sve ove tehnikalije su manje-više u funkciji narativa. U svakom slučaju primetan je napredak u odnosu na prethodni danas dostupni, delimično eksperimentalni L'Herbier-ov film, Eldorado. Čini se ipak da je tek sa filmom L'Argent 1928. godine uspeo da funkcionalno objedini formu i sadržaj, i to na taj način da je eksperiment u formi potpuno zauzdao i sasvim ju je podredio sadržini.

 

            Money (1928) 

 Humanost… U šta se izrodila ova reč? U nehumanost? U nehumanost, ali ne od one mašinske, kibernetske vrste. Ne ona hladna, proračunata bezosećajnost, jer ljudi i dalje vladaju mašinama kao i ljudima i to vođeni svojim strastima, najnižim strastima... Pohlepom! Pohlepa za novcem se masovno žigoše, ali licemerje je u tome što smo svi mi manje-više zagrizli u nju i ona je, stoga, nama na savesti, umetnicima na savesti i, samim tim, večita tema stvaralačke imaginacije.

U filmu Money Marcel L'Herbier je do kraja ogolio ovaj porok i to na sinematski spektakularan način. U tročasovnom filmu kao paralela megalomanskim apetitima tajkuna Saccard-a pružaju se široki enterijeri berze, banaka, elitnih noćnih klubova i same Saccard-ove vile. Pokretna kamera od ovih prostora pravi dinamične kadrove, koji intenziviraju atmosferu grozničave jurnjave za novcem, jer ovde su gotovo svi likovi „kratki“; ili su bolesno pohlepni, pa neprestano teže da se sve više bogate, pritom i gazeći preko leševa, ili su u dugovima i žele da iskupe svoju slobodu. Glavni negativac želi novac, jer želi moć. Moć da vlada ne samo bankom, berzom, državom, već i ljudskim dušama. Na ovoj poslednjoj stepenici se spotakao, a zatim i završio u zatvoru. Ali ni to nije kraj. Pohlepa je neuništiva i sada ga tera da već prvih zatvorskih dana počne da pravi planove o stvaranju nove imperije bogatstva i moći. Ova bolesna megalomanija neizbežno asocira na najvećeg filmskog zlikovca ove vrste, Mabuzea (mada više prema stepenu iskvarenosti, a manje prema njenim uzrocima koji su više unutrašnji-ljudski, to jest prirodni, a manje spoljašnji-demonski, to jest natprirodni), a ovaj film, kao odraz globalne hipokrizije, je najavio krah berze naredne godine i prvu veliku svetsku ekonomsku krizu. Dakle, L'Herbier se i ovde pojavljuje ne samo kao vešt filmadžija, već i kao dobar prorok. Kao što je u filmu The Inhuman Woman predvideo sofisticiranu tehnologiju u dalekoj budućnosti, tako je ovde nagovestio buduća zla kao plod neuništive poročke ljudske prirode. Oni idu ruku pod ruku, nehumanost mašine i nehumanost čoveka, i čini se da jedna drugu samo jačaju.