Zaza (1923) & Beyond the Rocks (1922) & Camille (1921)

        Zaza (1923) - Allan Dwan

Komercijalizacija filmske industrije naglo se odvijala nakon uspostavljanja sistema studijskih zvezda još pre selidbe studija u Holivud, ali procvat je nastupio tokom dvadesetih, kada je ovaj sistem usavršen. On je podrazumevao uz popularnu glumicu/glumca stalno angažovanje profesionalno (zanatski) obučene ekipe na čijem je čelu reditelj, koji ispunjava sve producentske zahteve, odnosno drži se žanrovskih i svih ostalih klišea kako bi se privukla najšira publika. Jedan od takvih primera je Zaza, film Allan Dwan-a, raskošna romantična drama, čije pokretačko gorivo i lepak za publiku predstavlja Gloria Swanson. Ona igra, peva, smeje se, plače, zavodi, biva zavedena, voli, razočara se, kaje se, ponovo se nada i ponovo voli, ovaj put srećno...

 Naravno, film je besprekorno tehnički izveden i uz nežni klavirski skor slikovito se može reći da je ova šećerlema konačno uvijena u celofan. Zluradi bi možda rekli da je takvu treba i ostaviti za ukras na komodi, da pari oči, jer se ne može konzumirati zbog svog sladunjavo-bljutavog ukusa. Ali demantuje ih visoka gledanost i ponovno sticanje popularnosti Glorije Swanson u narednim godinama. Ipak, popularnost je varljiva i jednog dana ta blistava zvezda svakako mora da potamni. U slučaju Svansonove to se desilo pred očima njene publike, jer je u remek-delu Billy Wilder-a, „Bulevar sumraka“, na kraju svoje karijere, odigrala ulogu napuštene, zaboravljene filmske dive na ivici nervnog sloma i iznela svu gorčinu sudbine poznatih glumica u koju se na kraju neminovno izrodi ona nekadašnja sladunjava samozadovoljavajuća popularnost.

Beyond the Rocks (1922) - Sam Wood & Camille (1921) - Ray C. Smallwood

 Najsjajnija zvezda holivudskog neba tokom dvadesetih bio je Rudolph Valentino. Njegovu besmrtnu slavu filmskog zavodnika zapečatila je tragična smrt, koja ga je zadesila na vrhuncu ili možda čak na uzlaznoj liniji karijere, čime je onemogućeno da reka njegovih fanova širom sveta bude svedok gašenja te sjajne zvezde, kakvo su doživeli mnogi velikani s pojavom zvučnog filma i neminovnim ulaskom u zrelo doba. Glorija Swanson, koja je dovoljno živela da je strefi takva sudbina, bila je partner Valentinu u filmu Beyond the Rocks, filmu koji je pravljen da „rasturi blagajne“ korišćenjem oprobane formule - klišea sentimentalne ljubavne drama. Tu je uvek prisutan mladi plejboj plemenitog porekla koji je zaljubljen u siromašnu lepoticu, koju opet njen otac želi da uda za bogatog industrijalca, pa makar on bio i impotentni starac. Dalje, tu je uvek i Pariz, katalizator romantičnih osećanja, kao i daleke egzotične destinacije ili barem neko selo u unutrašnjosti Francuske, gde nesrećni ljubavnik leči svoje rane.

 Naravno, ovi klišei od filma do filma pomalo variraju, tako da u drugom ovde navedenom filmu, Camille, gde je partnerka Valentinu Alla Nazimova, glavni lik, takozvana flapper devojka,  pokušava da se izdigne iz moralnog posrnuća nakon što se zaljubi u bonvivana Valentina. S obzirom da je Camille rađen prema romanu „Dama s kamelijama“, bilo bi svetogrđe da se u scenariju izmeni tragični kraj koji je romantična srž Diminog klasika, tako da ovde izostaje hepijend. Završetak je čak još sumorniji nego u zvučnom filmu sa Gretom Garbo, jer ovde Margareta umire sama, razdvojena od ljubavnika. Ono što je kliše, a  predstavlja plus u ovom filmu, to je mizanscen pariskih noćnih klubova i salona. Dizajn enterijera i nameštaja u ar nuvo stilu (Natacha Rambova) obogaćuje vizualnost. Posebno su upečatljivi kružni oblici; kružni su okviri vrata, prozora, pozornica u noćnom klubu, i kao takvi prkose kvadraturi filmske slike i uobičajenoj uglastoj arhitekturalnosti unutar nje. Kao što scenografija narušava tu šablonsku holivudsku melodramu u filmu Camille, tako muzika ublažava patetiku u filmu Beyond the Rocks. Nakon što je pronađena kopija filma koji se smatrao izgubljenim više decenija, 2005. godine je pušten u distribuciju sa novonapisanom muzikom Henny Vrienten-a. Kombinacija melanholičnog zvuka trube i harmonike sa žičanim instrumentima poput harfe, citre i gitare uspešno kanališe emocije i sprečava ironično smejuljenje današnjih gledalaca ovog filma.