The Salvation Hunters (1925) - Josef von Sternberg

 Prvi film Jozefa von Šternberga bio je larpurlartistički eksperiment u pozi socijalno angažovanog dela. Radeći ga u sopstvenoj produkciji napisao je scenario prilagođen raspoloživim oskudnim finansijskim sredstvima. Film gotovo da je nenarativan, jer se radnja vrti oko troje siromašnih očajnika, koji žive u luci kradući bogu dane, na barži na kojoj je postavljena ogromna mašina za izmuljavanje; momak koji kao traži posao, devojka koja to ni ne pokušava i dete, siroče bez majke i oca, prepušteno na milost i nemilost lučkim radnicima. Njihovi putevi se ukrštaju u trenutku kada momak na nagovor devojke, to jest njene prozivke da je kukavica, priskače u pomoć detetu, koje maltretira jedan od lučkih siledžija. Spasivši dete uspostavlja čvršću vezi između njih troje, pa zatim u jednom tipičnom statičnom kadru, melanholično obojenom, u kojem svi zajedno sede oborenih pogleda, istrčava crna mačka, a zatim i intertitl koji kaže: „Crna mačka, kao zao duh, upozorila je troje nikogovića da napuste baržu pre nego što im duše zatrpa mulj.“ Oni odlučuju da odu u grad i tamo okušaju svoju sudbinu, „u gradu kao svakom drugom – kamen, dim i ponekad sunce“. Ali i tamo se nastavljaju njihovi inertni bedni životi. „Čovekov najveći neprijatelj je čovek, pa prema tome grad je pun neprijatelja“. Jedan sitni kriminalac, svodnik, nalazi im pravi ćumez kao krov nad glavom, zauzvrat očekujući da devojku „pusti u promet“. Sve u svemu, agonija se produžava; momak i dalje kao traži posao, devojka i dalje odbija nasrtaje muškaraca, a dete... jedino je dete donekle srećno, jer konačno ima „roditelje“.

Šternbergov larpurlartizam se ogleda u usiljeno poetičnim intertitlovima bez mnogo duha i smisla. U prologu ističe kako će se fokusirati na ono što se, kako kaže, inače zaobilazi u filmovima; pokušaće da slika misao, ideju na uštrb materijalnosti (radnje). A tu ideju slika simbolima; luka zakrčena raznim smećem i otpadom, plivajuće lešine i strvinari oko njih, ljudski talog koji je zavladao kako u lučkom predgrađu, tako i u samom gradu. Povremeno impresivno deluje ta simbolika degradacije i dekadencije, vizuelno i misaono. Na primer, sićišnost čoveka naspram ogromne nadletajuće kašike bagera, koja preti da ga zatrpa muljom, slike raspadanja, a zatim i momkovo beskonačno uspinjanje stepenicama na čijem vrhu stoji tabla sa natpisom „traži se ispomoć na barži“. Ali pojedini simboli su rogobatni, kao što je makroovo postavljanje u kadru, uvek ispod muflonovih rogova okačenih na zidu u stanu jedne od prostitutki.

Smisao iza svih ovih slika otkriva se nakon obračuna i iskobeljavanja iz ruku makroa i to na način da je „nacrtan“ u nekoliko poslednjih intertitlova: „Obrati pažnju! Oni su se borili i dobili veliku bitku – bitku sa samim sobom. Umesto životnih uslova i okruženja, vera i nada kontrolišu naše živote. Pogledaj ih kako hodaju uzdignute glave sa očima koje samopouzdano sjaje! Sada ih ništa ne može zaustaviti niti uskolebati! Spremni za sreću! Daleko od mulja, koračaju prema suncu! Deca sunca!“ I dok u završnoj sceni njih troje hodaju ka suncu, gledalac ostaje zapitan gde zapravo oni idu i kako će samo sa verom u sebe da savladaju čitav ovaj pandemonijum oko njih. Ovako optimističan završetan pobija sve ono što smo do tada videli u ponašanju i osećanjima glavnih likova: melanholiju, bespomoćnost, strah, očaj...

Ipak, Šternbergov prvi film je, kao avangardno delo, za tadašnje vreme prilično originalan, a prožimajuća melanholična atmosfera, kojoj doprinose i prateći lagani zvuci džez trube i klavira, stvara jak utisak. A taj utisak neminovno mi priziva u sećanje Džarmušov prvenac Permanent Vacation nastao preko pola veka kasnije. Više nego što je uticao na druge stvaraoce, Šternbergov The Salvation Hunters postavio je neke norme, teme i motive njegovom daljem stvaranju. I njegovi kasniji filmovi zadržavaju tu poetičnu naklonost prema izopštenicima sa dna društvene lestvice, obično stanovnicima ruiniranih lučkih periferija. Uopšte, bira živopisne i egzotične lokacije; luke su stecišta mornara različitog rasnog i etničkog porekla, dok se u naseljima fokusira na siromašnije kvartove, kako u Americi, tako i širom sveta. Među likovima je uvek dominantna jedna žena. Te žene nisu u pravom smislu reči femme fatale, ali su jake, samouverene i samodovoljne. Već u prvom filmu formiran je specifičan vizuelni i dramaturški stil sa piktoresknom kompozicijom u okviru kadra, intenzivnom emocionalnošću i psihološkim konfliktima na uštrb fizičke radnje. Iako u ovom svom prvencu Šternberg idejno pomalo luta, mestimične naznake genijalnosti doprinose da ovaj film ipak dobije prelaznu ocenu.