Snoviđenja I - Uvod u san i drugo

     Uvod u san

Ne, noćas nisam imao košmar, iako je bila Noć veštica, ali imao sam problem da zaspim. Obično u takvoj situaciji pribegavam lukavstvu, koje u mom slučaju donosi rezultat kakav mnogima donosi prebrojavanje ovaca u zamišljenom beskonačnom toru. Moja tehnika podrazumeva uvlačenje u ulogu nordijskog skakača, odnosno letača na skijama. Na vrhu skakaonice sedam na gredu koja označava početak zaletišta. Odgurujem se od grede i zauzimam pognut položaj kako bih, klizeći na skijama duž dva utabana paralelna traga, postigao maksimalnu brzinu na odskoku. Već sam pogled na strminu dugog zaletišta, čije se linije konačno sustiču pri dnu vidika u tački uzleta, izaziva blagu vrtoglavicu. U jednom trenutku dostignuta brzina čini da ljudi, objekti i šuma sa moje leve i desne strane postaju fluidni obrisi, što mi pomaže da se usredsredim na ono ispred mene, odnosno na tajming odskoka. Velika brzina i izabrani pravi trenutak za trzaj naviše odvaja me od skakaonice, a preda mnom i poda mnom pukne pogled na gotovo neograničeni prazan prostor. Ta ogromna praznina i moj nebeski let izazivaju osećaj lakoće i od sjedinjenja sa tim magličastim prostranstvom deli me još samo ushićenje letenja i odvojenosti od tla i svega materijalnog što nas drži vezane za zemlju. Polako i to ushićenje nestaje i prevladava utrnulost i otupelost, koji su prvi znaci tonjenja u san. U snovima više nisam skijaš-letač. Tamo sam ili ptica ili čovek sa čudesnom sposobnošću da leti. Ono što podiže naboj u snovima ovog tipa je ambivalentni doživljaj prožetosti straha od visine sa egzaltirajućim osećajem letenja. Kada sa krova svoje spratne kuće skočim žrtvujući život samo da bih za jedan sekund osetio šta znači biti slobodan u vazduhu, makar umesto leta to bio pad, neminovno osetim strah, ali kada neposredno pre pada na čudesan način uzletim i vinem se u visine, moja tiha radost izazvana iznenadnim spasenjem me uverava da je ovaj strah bio katarzičan i da sada mogu da očišćen od svih svojih tereta zaplovim naviše, u svom prirodnom stanju dospevajući u svoje prirodno okruženje.

Marvels of the Snowshoe (1920) — Arnold Fanck

     Plavetnilo

 ...Sanjareći ovog toplog oktobarskog dana, bacajući povremene poglede ka vedrom nebu, u svesti mi je uz blagu drhtavicu bljesnula slika beskonačne morske pučine, koja je u svojoj nezajažljivosti pojela i nebo i gotovo svu zemlju. Setio sam se da je to u stvari detalj iz jednog mog ranijeg, skoro zaboravljenog sna. Taj komadić sna ima uporište u mojoj stajnoj tački, komadiću čvrste zemlje okružene morem, sa koje sa strahopoštovanjem osmatram sveopšte narogušeno plavetnilo. Prethodno mi je, progutan pretećom modrinom, iz vidnog polja nestao prekookeanski brod za koji sam imao kartu. Moja kuće je preko okeana i u tom trenutku, u stanju ostavljenosti na ovoj tuđoj i pustoj obali, imao sam utisak i da je ona kao i brod nestala negde iza nedostižnog horizona. Situacija u kojoj sam se našao činila se bezizlazna, jer i ako pronađem nekakav prevoz, nemam novca niti, čini mi se, dovoljno snage za ovako dugo putovanje...Ovaj san priziva jedan možda sličan njemu, koji se opire zaboravu još iz mog ranog detinjstva. U tom snu se takođe nalazim na jednom ispupčenom delu obale okružene morem sa tri strane. Igrajući se na plaži tu sam se odjednom našao sam i prestravljen utiskom koji je na mene ostavila ta beskonačna modrina. Kao kada te nešto vuče ka provaliji uz čiju ivicu hodaš, tako sam i ja magnetski bio privučen veličanstvenim plavetnilom čija vibrantnost je uslovila da zadrhtim, a zatim i da se naježim postajući tako apstrahovan sveprožimajućom plavom bojom. Više nisam gospodario svojom voljom i nisam mogao da pobegnem roditeljima u zagrljaj, iako sam znao da su oni odmah tu na plaži iza mene. Plakao sam u sebi jer sam znao da njima više ne pripadam...

The Legend of Kaspar Hauser (2012) — Davide Manuli