Vanina (1922) & The Chronicles of the Gray House (1925) - Arthur von Gerlach

Nije slučajno što bi moja subjektivna lista najboljih nemih filmova s početka XX veka počinjala i završavala se nemačkim ekspresionističkim filmom ili onim što su kritičari takođe nazivali i „filmom fantazije i užasa“. Nije samo stvar u ličnim afinitetima, već pre svega u specifičnoj poetici, tematici i tehničkim sredstvima primenjenim u ovim filmovima nastalim u uskom vremenskom i prostornom okviru. A to vreme je došlo sa I svetskim ratom, a završilo se sa porazom i potpunim slomom sistema vrednosti u novoosnovanoj iznuđenoj Vajmarskoj republici. Carstvo je srušeno, narod je obezglavljen, jer nema više autoriteta i u sveopštoj bedi zavladalo je beznađe i apatija. Umetnici na filmu pokušavaju da vizualizuju tu krizu identiteta koja vodi ka fatalizmu i ludilu, tako što subjektiviziraju spoljašnjost, čineći da naturalistički prikaz prelazi u ekspresionistički; prikazuju se deformisane figure, zgrade i pejzaži kroz narušenu perspektivu i proporcije, izrazit je kontrast svetlosti i senki, kostimi i maska glumaca otkrivaju ono unutrašnje demonsko... Ovakva specifična upotreba dekora, osvetljenja i glumaca, ne samo da unosi introvertnu nenarativnu i poetsku dimenziju u filmsku umetnost, već je i ključna pretpostavka „dubinskog i zastrašujućeg zahvata u same temelje sopstvenog postojanja“.

                   Vanina (1922)

 Jedan od uzornijih primera ovakve poetike, a s kojim bih otvorio svoju subjektivnu listu idući od najmanje vrednog ka najvrednijem, je „Vanina“, opskurni prvenac Arthur-a von Gerlah-a; opskurna je radnja, mesto i vreme dešavanja, kao i sama preživela kopija filma, koja je toliko mutna da su epizodisti i scenografija gotovo neraspoznatljivi. Stoga, nije naodmet najpre precizno izložiti sadržaj filma. Tokom jedne noći u nekom neodređenom gradu pre stotinak godina, dok se u rezidenciji guvernera okupio krem građanstva, napolju se dešava pobuna. Pobunjenici nadiru u rezidenciju predvođeni kolovođom Oktavijom, ali ubrzo guvernerove naoružane snage kreću u kontraofanzivu i razbijaju intrudere. Oktavio bežeći naleće na Vaninu, guvernerovu ćerku, da bi zatim nedugo nakon toga bio uhvaćen. Privode ga guverneru pitajući se da li je to zaista vođa pobune. Nenadano, u želji da ga zaštiti, Vanina istupa i negira tvrdeći da je to njen verenik. Guverner oslobađa Oktavija, ali kasnije ga ucenjuje tražeći da otkrije tajne planove pobunjenika. Kada Oktavio odbije, osude ga na smrtnu kaznu. Vanina, koja se u međuvremenu zbližila s njim, očajnički pokušava da ga oslobodi. Falsifikuje guvernerov potpis i izdejstvuje oslobađenje. Konačno zajedno grozničavo nastoje da izađu iz laguma ove rezidencije-tvrđave, prolaze kroz nebrojene hodnike, holove, mračne sobe, tražeći izlaz. Izlaz je, međutim, vodio u „čeljusti zveri“. Iza jednih vrata naleću na guvernera i njegovu kliku, koji čekaju da izvrše egzekuciju. Hvataju Oktavija i prinose ga vešalima, dok Vanina, koja je ostala ispred vrata, očajnički preklinje za milost sve dok joj srce bukvalno ne prepukne. Nakon izvršene smrtne kazne guverner izlazi napolje, zaobilazi leš svoje ćerke, ne osvrćući se, i nastavlja ka svojim odajama.

I pored lošeg stanja kopije filma snažan utisak ostavlja košmarna atmosfera, koja izbija pre svega iz scenografije Walter-a Reimann-a, ekspresionističkog slikara, saradnika na dizajniranju kulisa filma The Cabinet of Dr. Caligari. Predimenzionirane prostorije i detalji u enterijeru u dubokim senkama, čine od guvernerove ogromne palate neprohodni lavirint. Gluma je funkcionalno prenaglašena shodno postizanju patosa pred neizbežnim sudbinskim udesom, što podrazumeva brojne statične kadrove u kojima je izmučeni lik Vanine (Asta Nielsen) u grču; ledeno, ispijeno bledo lice pokreće se samo tikovima, kruto telo se grčevito izvija ili se trese kao u ropcu. Demonski guverner je invalid (Paul Wegener) koji se jedva kreće uz pomoć štaka. Ovi efekti usporavaju radnju, ali doprinose stvaranju emotivnog naboja. Na kraju, teško je ovaj film ne shvatiti kao metaforu kolektivne svesti Nemaca u periodu nakon rata. Upravo, Nemačka je ova ekspresionistička zgrada, čiji lavirint vodi samo ka jednom izlazu, a taj izlaz nije oslobođenje, već ropstvo i smrt u kandžama preostalih obogaljenih autoriteta.

            The Chronicles of the Gray House (1925)

„Ne idi pored močvare, gospodine! Ovo je jedan od onih dana kada se čudne stvari događaju“, kaže na početku filma kosac sa visoko zabačenom kosom naspram oblačnog neba, strancu, koji upravo dolazi u njegovo selo. Figure ova dva čoveka su date u kontra svetlu, dakle kao siluete i evociraju arhetipsku sliku susreta sa smrću. Malo dalje stranac nailazi na ruševine iz kojih štrči zasvođena kamena kapija i kada kroz nju prođe, mašta ga vraća u neko drugo vreme u XVII veku, kada je to seosko imanje cvetalo. Ovakav uvod odmah daje na znanje da dramski zaplet koji sledi; ljubav između mladog gospodara i seljanke, svađa sa ocem povodom toga, isključenje iz testamenta, pokušaj drugog (bludnog) sina da se dokopa nasleđa..., nosi u sebi nešto zloslutno i ne obećava srećan kraj. Taj kraj nisam dočekao, jer je verzija koja je dostupna na internetu prilično skraćena, ali sve ono što sam video do tada, navodi na mišljenje da se radi o odličnom filmu. Iza pitkog scenarija stoji Thea-e von Harbou, konce drži u svojim rukama reditelj Arthur von Gerlach, jedan od solidnijih predstavnika nemačkog ekspresionizma i pored svega dva snimljena filma (gore opisana Vanina je drugi), dok su glumci strastveno odigrali svoje uloge. Nekontrolisana strast i osećanja su upravo ono što nosi ovaj film, a njihovu mračnu notu pojačava seoska arhitektura, romanički lukovi i masivni zidovi sa naznakama gotike u vidu prelomljenih lukova na ulaznim vratima tornja i crkve, kao i varijacije na muziku iz Betovenove Pete simfonije. Kopija koju sam ja gledao (kraća verzija u trajanju nešto preko sat vremena) ne sadrži zvučnu podlogu, pa sam se odlučio da u pozadini pustim prvi deo „Pasije“, Telemann-ovog oratorijuma. Na moje zadovoljstvo, pored odgovarajućeg tona, i dramska dinamika jednog i drugog dela se prilično poklopila. 

Kada je u pitanju završetak filma, otkrio sam samo to da se priča, što je neuobičajeno, ne vraća iz flešbeka na stranca pred ruševinom. Dakle, identitet stranca ostaje nepoznat, pa kraj na neki način ionako ostaje otvoren. Ili ta njegova maštovita vizija u stvari predstavlja prelaz na zakopano kolektivno sećanje jednog naroda u datom vremenu i izvire iz samog vekovima nastanjenog tla, koje je apsorbovalo svu tu mračnu ljudskost.