The Death Ray (1925) & By the Law (1926) - Lev Kuleshov

 

        The Death Ray (1925)

Veća brzina projekcije nemih filmova u odnosu na brzinu snimanja (24/16 sličica u sekundi) čini filmski pokret na platnu ubrzanim. U izuzetnim slučajevima ova pojava ima smisla i čak predstavlja neophodno izražajno sredstvo, što je slučaj u popularnim slepstik komedijama, ali i u određenim eksperimentalnim stremljenjima na filmu. Lev Kulešov, jedan od osnivača sovjetske škole montaže, u filmu „Luch smerti“ koristio se teorijama futurizma i drugih sličnih modernističkih pravaca da bi kroz montažni postupak stvorio jedan dinamičan, poletan film o revolucionarnom internacionalnom potencijalu proletarijata. Naravno, naučno-fantastični elementi, kao što su moćno oružje u vidu zraka smrti ili distopijska stvarnost u SAD-u, gde fašistička partija vedri i oblači, samo su prozirna maska jednog u suštini propagandnog komunističkog filma. 

Istina, ne radi se o socijal(istič)noj drami, već o akcionom špijunskom trileru u kojem se brzo smenjuju brojni likovi i događaji, jer se paralelno prati sukob radnika i kapitalista potpomognutih fašistima u Americi i rad na novom sofisticiranom oružju u laboratoriji u Moskvi, gde su izaslanici jedne i druge stane stigli iz Amerike kako bi prvi došli do aparature koja ispaljuje zrak smrti. Vratolomna akcija ne jenjava ni u jednom trenutku tokom trajanja filma, ali čak i kada glumci posustanu u svojim fizičkim performansima, brza virtuozna smena kadrova, ali i scena, s kontinenta na kontinent, ne dozvoljava publici da uzme vazduh. Potrebna je visoka koncentracija kako bi se shvatilo ko je tu na kojoj strani, prepoznali likovi koji su malo u SSSR-u, malo u USA, ko koga juri, a ko se s kime rve. Ali u ovom, tehnički gotovo savršenom filmu, nije toliko ni bitna radnja, niti sam smisao. Kao kod ruskih slikara kubofuturista tema umetničkog dela su vizuelni elementi i njihov raspored, a ne sama sadržina dela. I kao što su kubofuturisti bili važniji kao teoretičari nego kao umetnici, ali pritom i odskočna daska za buduće likovne pokrete u Rusiji, tako je i Kulešev kroz ovaj film pre svega demonstrirao tehničke mogućnosti filma, koje su Ejzenštajn, Pudovkin i drugi uspešno primenili u svojim remek-delima.

 

 

        By the Law (1926)

Godinu dana nakon polueksperimentalnog „Zraka smrti“ Kulešov je snimio znatno konvencionalniji film. Montažerski proces, od kojeg, kako kaže, tek počinje umetnost na filmu, sada je potpuno u funkciji naracije. Pet osoba različitih nacionalnosti nastanilo se bogu iza nogu u jednoj baraci na rečnoj obali tokom trajanja zlatne groznice u dolini reke Klondajk u severozapadnoj Kanadi. Nakon neuspešne potrage za zlatom planiraju da se spakuju i krenu dalje, međutim u tom trenutku pojavljuje se jedan od članova tima irskog porekla sa grumenom zlata. Oduševljeni tim otkrićem istraživači ipak ostaju i nastavljaju strpljivo sa ispiranjem rečnih nanosa, koje im konačno donosi uspeh. Irac, smatrajući da ga ostatak ekipe loše tretira, vremenom postaje psihotičan i kad u jednom trenutku doživi nervni slom, iz puške ubija dvojicu kolega. Preživeli muž i žena, Šveđanin i Engleskinja, uspevaju da ga razoružaju i vežu. Zatim nastaje napeti period tokom kojeg se njih dvoje spore oko toga da li da mu lično presude ili da sačekaju kraj zime i tek tada ga isporuče vlastima. Ženin izričit zahtev: „samo po zakonu“ na kraju prihvata i muž i sada sledi dug period suživota, koji naizmenično ispunjavaju periodi stražarenja i nemirnog sna.

Atmosfara izolovanosti i osećaj klaustrofobije su pojačani nadirućom poplavom u ionako pustom nenastanjenom predelu. Zadržavanje kamere na detaljima kao što su pucanje i lomljenje leda i prolazak santi oko kolibe, zatim na izmučenim licima sa povremenim bljescima ludila ili na cvrkutu ptice na usamljenom obližnjem drvetu, personifikuje stanje u ljudskim dušama. Ali pored ekspresivnosti prirodnog okruženja ostvaruje se utisak i kroz sam pokret u detalju. Umesto brzom smenom kadrova, Kulešov sada dinamiku stvara u samom kadru u vidu fokusa na dobovanje kiše, na kapanje tečne smeše krvi i čorbuljaka sa stola, na lelujavi odraz u vodi u sudu za ispiranje zlata ili na razarajuću snagu nabujale reke. Sve u svemu, uspeo je da u jednom prostorno skučenom mizanscenu izbegne monotoniju, tj. uspeo je da unese određenu vizuelnu živost i bogatstvo prizora. Na kraju ostaje nejasna poenta filma nakon simuliranog suđenja prema pravilima kraljevskog suda Velike Britanije. Motivacija likova bračnog para u ovom slučaju je klimava i samo suđenje deluje neprirodno nametnuto, ali pretpostavljam da se i u jednom ovakvom u osnovi apolitičnom sovjetskom filmu morala izreći kritika kapitalizma. Ovaj put se ciljalo na nehumanost zapadnih sistema u oblasti pravosuđa.