Hadewijch (2009) & Outside Satan (2011) - Bruno Dumont

        Hadewijch (2009)

Selin, mlada devojka iz bogate pariske porodice, religiozno odgojena, nalazi jedini smisao života u ljubavi prema Hristu. Ali ta ljubav nije od one dogmatske duhovne vrste, već je strasna, gotovo do telesnosti, i kao takva postaje supstitut za ovozemaljsku putenu ljubav između muškarca i žene. Otuda njen dečko Jasin, muslimanski vernik sirijskog porekla, ali vernik okrenut zemaljskim stvarima do te mere da je ogrezao u poroke, nailazi na neprobojni zid kada želi da joj se intimno približi. Konačno, on diže ruke od nje, ali zainteresuje svog brata Nasira, verskog fanatika i propovednika islama, koji je spreman da je upotrebi za svoje ciljeve. Podložna manipulaciji usled svoje zaslepljenosti verom u tinejdžerskim godinama, a zapuštena od porodice i prijatelja, odbačena od crkve zbog svojih radikalnih shvatanja vere, sledi Nasira u njegovom zlokobnom terorističkom naumu. Na kraju, kao da se budi iz bunila, ostaje samo kajanje koje joj, uz neuslišene molitve, izaziva osećaj potpune napuštenosti. To je dovodi do očajanja i pokušaja samoubistva.

Fokus i glavna intriga ovog filma je u ličnosti Selin, njenom iracionalnom razmišljanju i ponašanju uslovljenom očajničkom potragom za istinskom ljubavlju. Osećaj odbačenosti, usamljenost, pokušava da nadomesti verom i ljubavlju prema Hristu, ali to je ne ispunjava jer oseća da joj ta nesebična i bezuslovna ljubav nije uzvraćena. Ona ne oseća prisustvo Hrista, ni duhovno a kamoli telesno, a želela bi čak i telesno sjedinjenje s njim. Otuda luta, traži sebe, pa čak flertuje i sa islamskom verom i njenim fanatičnim poklonicima. Sva ova previranja u duši i haotičnost misli u jednoj mladoj nezreloj osobi, inače, kao takvoj, sasvim bez samopouzdanja, ubedljivo je ovaplotila Žuli Sokolovski u svom glumačkom debiju. Ova zahtevna uloga je čak otežana načinom na koji reditelj Bruno Dumon snima svoje protagoniste. On im se unosi u lice i dugo ne menja kadar hvatajući sve finese izraza lica u krupnom planu. I u ostalim ulogama su naturščici i isto tako sasvim ubedljivi u svojim interpretacijama, a po pitanju neprofesionalnih glumaca Dumon je jednom prilikom rekao:

„Jednog dana sam pomislio: zašto ne bih koristio naturščika, radnika umesto glumca? On jeste zastrašen kamerom, ali njegova pojava i izgled plastičnije ispunjavaju ulogu nego kada je u pitanju profesionalni glumac. I dok me arogancija kod nekih glumaca remeti pri radu, nalazim da je atmosfera na setu bolja kada sarađujem sa naturščicima… Izbor glumca je za mene jedna od najvažnijih stvari. Kada konstruišem karakter, to je u početku skiciran lik, jer ne mislim da se on može potpuno oformiti već u scenariju. Zatim radim kasting, tražim nekog ko približno odgovara toj skici i onda, tek kad krene snimanje, lik se konačno uobličava shodno izabranom glumcu.” Po pitanju sprovođenja zamisli od strane glumaca Dumon je, dakle, zadovoljio, ali same njegove zamisli i idejnost ove priče su diskutabilni. Prvo, tema je intrigantna; dovodi se i hrišćanski dogmatizam i ostrašćenost u ravan islamskog fundamentalizma i terorizma i to je po meni dobra strana te Dumonove idejnosti. Međutim, iznete religiozne doktrine i dijalog između hrišćanke Selin i muslimana Nasira nisu me sasvim ubedili da je Selinina tranzicija ka militantnim idejama islama bila prirodna.

Uostalom, ni ne vidimo kakav je konkretan doprinos dala Selin u izvođenju terorističke akcije. Umesto da nam detaljnije prikaže tu Selininu tranziciju od milosrdne hrišćanke ka terorističkom aktivisti, Dumon nam je odvlačio pažnju sa nestašlucima maloletnog delinkventa Jasina, ali donekle i sa dešavanjima u i oko ženskog samostana Hadeviža, po kome je film i dobio ime. U stvari, dobio ga je po imenu svetice koja je živela u srednjem veku, što ima više smisla, jer je i Hadeviž, kao i Selin, bila opsednuta Hristom. Tačnije rečeno, imala je vizije Hrista. Pored toga, čini se da je i jedna epizoda sa građevinskim radnikom koji izvodi radove na fasadi samostana suvišna jer nije u direktnoj vezi sa osnovnom radnjom filma, ali sam završetak, u kojem ovaj radnik spašava našu glavnu junakinju, daje joj delimično opravdanje. Ova epizoda, to jest sama završnica filma postavlja enigmu uloge ovog mladića. Možemo samo da naslutimo mističnost koja se pomalja iza ovoga lika u inače realističnom filmu. A i to možemo samo na osnovu poetike Bruna Dupona koju on sam definiše u nekoliko narednih rečenica: „Ja uopšte nisam naturalistički stvaralac. Moj rad je usmeren na pojam transfiguracije. To je jedan poetizovan svet. Potpuno nadrealističan. Ali, s druge strane, moraš da stremiš ka stvarnom, a to možeš jedino prolaskom kroz stvarnost. U tome i jeste paradoks.“

 

        Outside Satan (2011)

Nadrealistički diskurs je vidljiviji u narednom Dumonovom filmu pod nazivom „Izvan Satane”. Tek sada, iako nigde nije naznačeno da su ova dva filma u vezi, možemo da bliže upoznamo lik onog enigmatičnog građevinskog radnika iz filma „Hadeviž”. David Devale, koji ga je igrao, bio je jedini glumac sa kakvim-takvim iskustvom u tom filmu i jedini koji je ponovo zaigrao i u filmu „Izvan Satane”. Zaključak o povezanosti ova dva filma doneo sam na osnovu sličnosti karaktera likova koje igra Devale, a koji su tajanstveni, ledenog izraza lica, ćutljivi, ali nekako odaju da nisu sasvim sa ovoga sveta. Tajni znak koji nam daje režiser i scenarista Dumon u ovom smislu je zvižduk građevinca na gradilištu, koji se opet oglašava iz Devaleovih usta i u filmu „Izvan Satane”, sada utišan i sa drugačijim smislom u novoj priči sa novom konstelacijom likova i događaja.

Devale glumi jednog misterioznog mladića čije ime ne saznajemo do kraja filma, a kojeg angažuje devojka Eli da bi joj pomogao da se otarasi očuha koji je zlostavlja. Nakon hladnokrvne egzekucije nepogrešivim hicem iz puške u očuhove grudi, mladić se sklanja nedaleko od Elinog sela, u močvarno priobalno područje na Lamanšu. Tamo ga ona obilazi, vremenom se i zaljubljuje u njega, ali on je drži na distanci i ponaša se odsutno i nezainteresovano za sve što se okolo dešava. Čak i sama istraga ga se ne dotiče toliko da ne bi dolazio u selo i kada je policija tamo. Privode ga na saslušanje, pa puštaju. Za vreme njegovog boravka u tom živopisnom kraju dešavaju se, pored ubistava, i misteriozna izlečenja i još neke natprirodne i začudne pojave koje pobuđuju interesovanje gledalaca po pitanju prirode ovoga lika, ali ne i interesovanje samih seljana koji prihvataju njegova čudesna dela zdravo za gotovo.

Dumon je studirao filozofiju i, kako sam priznaje, više je bio zainteresovan za pitanja koja se dotiču filozofije, za mistično-religijska pitanja, nego za sam film. Film je za njega bio samo izuzetno pogodno sredstvo da se sagleda i ono iza svakodnevno vidljivog, da se istraži nešto što se logikom reči i jezika ne može ni izraziti, a kamoli istražiti. Otuda kod njega skoro isključivo slika govori; neobični karakteri i njihovo ponašanje, fokus na crte lica, mimiku ali i kompletan mizanscen. „Izvan Satane” je snimljen na Dumonovom omiljenom lokalitetu. To je močvarno priobalje na Opalnoj obali. Peskovite udoline, tu i tamo zavodnjene sa biljkama močvaricama, i stenoviti brežuljci pokriveni niskim rastinjem sa morskim horizontom koji se sklapa u daljini, čak na engleskoj obali. Fotografija Iva Kejpa, koji je radio i na pariskim prizorima u filmu „Hadeviž”, hvata nijanse na izrazima lica i „izrazima” prirode osunčane ili osenčene varljivim suncem severa Francuske. Toliko su slikoviti ti pejzaži da se i Ela i tajanstveni mladić često prikazuju kao skamenjeni u toj pitomoj divljini sa dalekim pogledom negde ka horizontu čije prostiranje široko zahvata format slike 2.35:1. O tome je Dumon rekao: „Sinemaskop je format koji mnogo volim, zbog toga što tu staje toliko toga, ali je upravo zato vrlo zahtevan za upotrebu. Toliko prostora ostaje sa svake strane, pa je teško snimiti close-up, na primer, jer biraš strane, ne više geometriski, već promišljajući kompoziciju kadra. Prostorno je kadar i dalje ograničen, ali na proširenim stranama on uključuje sav organski materijal prisutnih stvari, koji relativizuje karakter u gro-planu. Mislim da likovi moraju da budu relativizovani. Sinemaskop omogućuje da se to dešava prirodno.“

Možda je i suviše Dumon ostavio samoj slici da govori, pogotovo što su prikazane scene često nadrealne i, stoga, u pojedinostima često nerazumljive. Ipak, do kraja filma, uz kombinovani rad asocijativnog mišljenja i intuicije, dobija se nekakva vizija o onom što stoji iza površinski vidljivih stvari. Bezimeni mladić predstavlja nekakvog modernog Hrista koji nema milosti za grešnike; strogo ih kažnjava za počinjena nedela, ali i pomaže nedužnima izazivajući čudesna ozdravljenja od neizlečivih bolesti ili očišćenja duše egzorcirajući zaposednute zlim demonima. On je, u stvari, negde između Hrista i Satane, kao što sam naslov kaže, izvan i jednog i drugog. Znamo, opet, da nije sigurno onaj misteriozni stranac iz Pazolinijeve „Teoreme“, ali ni mistik iz Drejerovog „Ordeta“, iako su ovi, nema sumnje, inspirisali Bruna Dumona za njegovog (Anti)Hrista. U svakom slučaju, Dumonov lik nije ni toliko zanimljiv, ni ubedljiv u svojoj misiji menjanja ljudskih sudbina, ali ni dovoljno organski uvezan u tu sredinu i samu radnju filma. Stoga, film, odvijajući se, nema onaj fluidni kontinuitet razvoja radnje, već je više fragmentaran. Epizode u kojima bezimeni mladić demonstrira čudesne moći uključuju likove o kojima ništa ne znamo, koji se tada pojavljuju i nestaju da ih više nikad ne vidimo, a ni ne usmeravaju radnju i idejnu potku jasno ka određenom cilju koji je autor postavio u svojim zamislima. Dakle, Outside Satan, kao uostalom i Hadewijch, vredni su gledanja, ali, svakako, ne treba imati i prevelika očekivanja.