Snoviđenja XVI – Pisma sa ratišta

Ništa novo neću reći ako izjavim da život nije ni malo lak. Štaviše, često se pretvara u košmar strašniji i čudniji od bilo kakve fikcije. Kolektivni košmar na ovim prostorima živeli smo posebno tokom devedesetih, za vreme prljavog i svirepog građanskog rata. Krvavi prizori sa ratišta putem medija stizali su do najdaljih zabiti u pozadini i trovali duše svih stanovnika tadašnje zemlje. Naravno, posebno su ugroženi bili oni direktni učesnici sukoba, ne samo vojnici na frontu, već i oni koji su podupirali front sa distance. Takav je slučaj bio sa vojskom u Makedoniji, koja je bila pod vanrednim stanjem i u večitoj pripravnosti, uznemiravana uzbunama, izrabljivana teškim fizičkim radom i iscrpljujućim danonoćnim stražarenjem i, što je najgore, u svim ovim aktivnostima teško se nalazio smisao, a još manje strateški plan da se efikasno vodi logistika i tako pomogne borba u ratnim zonama i na kraju dobije rat. Ova komandna bezidejnost i nezainteresovanost vodila je u stanje konfuzije i haosa i kao takva prelivala se na običnog vojnika obarajući njegov elan na najniže moguće grane. U takvoj situaciji našli smo se ja i većina mojih školskih drugova, čije se punoletstvo poklopilo sa početkom rata u tadašnjoj Jugoslaviji. Obaveza služenja vojnog roka onemogućavala je bilo kakvo vrdanje i svi oni koji nisu imali jaku vezu morali su da postanu aktivni deo ovog pandemonijuma. Tamo si, navodno spreman da odmah popuniš prve borbene redove, a ne razumeš, niti je bilo ko u stanju da ti objasni, zbog čega radiš to što radiš, zbog čega vojuješ, driluješ, zbog čega stražariš, patroliraš ili zbog čega rintaš i šljakaš zadovoljavajući hirove bolesnih oficirskih umova. Apsurdnost situacija u kojima smo se nalazili tokom trinaestomesečnog služenja redovnog vojnog roka može se uvideti kroz ovih nekoliko pisama koje sam dobio od mog „ratnog druga”, a koja predstavljaju istinsko lično svedočanstvo o besmislu vojevanja i, posebno, o besmislu vojevanja na Balkanu. Ono što smo proživeli u vojsci je na granici realnog i sada, sa ove distance, čini nam se da je sve to bio samo jedan užasno dugačak ružan san.

Lepa sela lepo gore (1996)

Poslednje pismo iz civilstva (8.11.1991.)

Kao prvo, Dejane, izvinjavam ti se što odmah nisam odgovorio na tvoje pismo, ali sam mislio da si otišao u Kičevo, pa sam čekao da mi se odande javiš. Pre neki dan zvao sam kod tebe kući, pa sam saznao da si se opet vratio u Štip, i eto rešim da ti što pre pišem. Verovatno se pitaš zašto je naslov pisma takav kakvog ga gore vidiš. Stoga što se za 11 dana, 19. novembra, i ja selim iz našeg rodnog mesta i odlazim u Makedoniju, pravo u Kičevo! Danas sam bio u vojnom odseku da uzmem poziv i putne troškove (1100 dinara, opa!) i sve je to fino i u redu, ali mi samo jedna stvar nije jasna. Prebacili su me iz izviđača (ABHO) u auto-jedinicu mada ja nemam vozačku dozvolu (a i ne volim da vozim), pa će biti zabavno kad uvatim da vozim onaj kamion po poligonu... Ovde u civilstvu ništa novo. Nema nikakvih novih ploča, tako da nisi ništa propustio za ova dva meseca. Ja nisam baš nešto sretan što idem, ali, u svakom slučaju, bolje u novembru, nego u januaru, a i ovde u selu je postalo toliko dosadno da to nije normalno. Znam ja da bi se ti vrlo rado vratio u ovu dosadu, ali moram ti reći da je jako zeznuto kad si jedini iz 72. generacije u kafiću ili diskoteci, a oko tebe se vrte sve neki klinci. Sreća što se G. vratio iz vojske (3. oktobra), pa mi je nekako bilo lakše. Sad se masa uglavnom skuplja petkom i subotom u Disku (po starom običaju). L. pušta muziku pa se desi da se ponekad čuje i ZZ Top, AC/DC, Led Zeppelin, mada ponajviše G’n’R, pa se ja setim starih dobrih vremena. Nema veze, skupićemo se mi ponovo za godinu dana sa flašom piva u ruci i smeškom na faci na starom dobrom mestu. Znaš već gde je to... Sutra pravim oproštajnu po kafićima; krenuću od Belvedera, onda u Bastion, pa u Lord, i na kraju ubijanje u Disku (što sa alkoholom, što sa cigarama). Sa mnom će biti S.M, G, P.U. i Z.D. (sve probrano društvo), a možda i R. ako se vrati sa Kosova (ne sme da dođe, boji se da ga ne strpaju u rezervu). Odavde je dosta ljudi pokupljeno u rezervu, a čuo sam i da je K. u Negoslavcima, 6 km od Vukovara... Nemoj mi više pisati kući, nego sačekaj da ti se javim iz Kičeva, jer ću otići nekoliko dana ranije u Makedoniju kod rođaka (da obnovim savez, to jest da popušim lulu mira). I eto, toliko za ovaj put. Na kraju, šaljem ti ovaj uložak za hemijsku, jer se stalno žališ da ti fali (kad nećeš da pišeš grafitnom olovkom kao ja). Pozdrav od generala G. „Kill ‘em All” R.

Full Metal Jacket (1987)

Hello „but don’t miss!” (4.12.1991.)

Juče sam dobio tvoje pismo, pa ti sad, u pauzi za ručak, pišem odgovor. Evo, već se 16 dana igram vojske i mogu ti reći da mi je ovde odlično. Osećam se kao da sam već 100 godina u vojsci! Kako li je tek tebi?! Kada sam dolazio u vojsku mislio sam da je to mnogo ozbiljnija stvar, a ne čista zajebancija (bar u mom vodu). Ne bodemo nikog 2% i ponašamo se kao džombe, a i ceo vod je čudan. Svi smo došli iz drugih rodova i bez vozačke dozvole u auto-jedinicu. Društvo mi je super. Trenutno nam je desetar u stacionaru, pa već nedelju dana ne radimo ništa i nema ko da nas zeza. Umesto njega je došao kao zamena jedan desetar dobričina, pa sad po ceo dan sedimo u spavaoni ili učionici i gledamo TV ili slušamo muziku (i ovde se pušta dobar Rock!)... Obuka nam je ubrzana, tako da smo već išli i na gađanje (svih šest metaka u metu!). Uporedo sa pešadijskom teče nam i auto obuka i već smo bili na vožnji. Možda je i bolje što si ono što jesi, jer nam ovde stalno prete kako ćemo biti udaljeni sa obuke i prebačeni u pešadiju ako uradimo nešto pogrešno. Oficiri verovatno misle da mi umiremo od sreće što smo u auto-jedinici, mada je nama svejedno u kojem smo rodu vojske. Već se u zezanju i nazivamo kao Drugi pešadijski vod (uostalom ne treba nama vojska, nego vojsci vozači, pa nas baš briga za te prozivke)... Kada smo bili na poligonu desio se i jedan sudar (od T-110 je pocepan rezervoar za gorivo, dok je na T-7 odvaljen branik). Obojica vozača, učesnika u udesu, prvi put su seli za volan. Ja sam na prvoj vožnji dobro prošao, mada mi još uvek ništa nije jasno. Posle tog sudara smo shvatili da je vožnja vojnog vozila ozbiljna stvar, jer celih deset meseci, koliko dužiš kamion, mora da vodiš računa o ispravnosti (ukoliko nešto slupaš, sam plaćaš), o svojoj bezbednosti i bezbednosti onih koje voziš, kao i o materijalu koji prevoziš, pa nek onda neko kaže da je lako biti vozač u vojsci... I naša kasarna se polako prazni. Sopstvenim rukama sam utovario tone vojne opreme u kamione, a smanjuje se i ljudstvo; od 2500 vojnika slovo je spalo na svega petstotinak. To me navodi na zaključak da je moja klasa zadnja u ovoj kasarni i, verovatno, kada završimo obuku (oko 10. januara), vrlo je moguće da će se cela kasarna povući (mada se još ništa zasigurno ne zna)... I eto, valjda će sve ispasti dobro, samo da dobijemo prekomandu negde bliže kući (ipak je 700 km predaleko). Toliko za ovaj put i nadam se da ćemo se možda negde i videti (ipak je Makedonija mala za nas!). Pozdrav od G.R.

P.S. Fatalna greška u ovoj kasarni je što nema ništa od alkohola (čak ni piva), pošto je to u auto-centru strogo zabranjeno, ali snalazimo se nekako pod parolom „Drunk ‘em All!”.

Sorcerer (1977)

Zdravo, Dejane! (2.01.1992.)

Evo, pišem ti iz učionice gde sedimo sa desetarom i zezamo se. Nova godina je prošla OK; V. i ja smo se fino proveli. Poslednjih nekoliko dana ništa ne radim, pa se sad malo odmaram (ali to verovatno neće biti još dugo). Zbog svih tih raznih utovara obuka mi je zaustavljena, pa mi je produžen boravak u Kičevu, gde ću ostati do početka februara (a trebao sam da odem odavde 10. januara). Trenutno zbog nedostatka u ljudstvu zamenjujem pešadince, tako da sam stalno na požarstvu. Pre neki dan su moj vod prebacili u interventnu jedinicu za odbranu jedne baze van kasarne, pa sam zadužio ručni bacač (da li si ikada čuo da je neko iz auto-jedinice zadužio RB i dobio borbeni položaj?). Sve to zbog nekih sitnih provokacija oko te baze (pucali su u vazduh u njenoj blizini). Za koji dan treba da počnem obuku na RB-u i sa mitraljezima (M-53, M-84) i onda sam bog zna kad ću završiti auto-obuku. Za ovih 46 dana mojeg vojevanja imao sam samo 2 sata vožnje, a norma je 25, pa ako ovako nastavim sa auto-obukom završiću je negde ‘93. Ali ne sikiram se puno oko toga, znaš i sam koliko sam lud za vožnjom. V. danas polaže za „C” i otići će odavde 17. januara nazad za Bitolj. Tamo će voziti „beerdem”, amfibiju. Ko zna, možda moj vod i prebace u pešadiju, jer ovde svi polažu, samo mi stagniramo... Danas mi je ćale došao u Gostivar, pa će on i stric doći do Kičeva i izvući V. i mene u grad. Ovde u Kičevu je i dalje zabranjen izlazak u grad, pa se koristi svaka prilika da se malo izađe i promeni okolina (zarobljen sam u kasarni već 46 dana)... Da li je tebi dozvoljen izlazak u grad i šta ima novo kod tebe? Da li ćeš ići u prekomandu? Juče sam čuo da je B.K. otišao u Hrvatsku, u Pakrac (intervencioni bataljon pešadije). V. i meni nije bilo baš lako kad smo čuli, ali valjda će biti dobro. Pozdrav od G.R. from Kitchevo City, West Macedonia.

Ballad of a Soldier (1959)

The Little Rebel in Second Platoon (17.01.1992)

Danas se V. vraća u Bitolj i ponovo ostajem sam, ali dosta smo i bili zajedno, mesec dana. Ja još uvek ne mogu da se isčupam iz Kičeva i sam bog zna kada ću otići odavde. A mesta za prekomandu nisu loša – Niš, Aranđelovac ili Kruševac. Ako budem otišao u februaru, biće dobro... Imao sam polaganje testova i prošao sam sa „3”. A kada ću imati motoristiku i vožnju, ne znam. Sada je ostala samo moja četa i pozadina u kasarni, tako da moramo da radimo bez prestanka. Zajedno sa tim ide, naravno, i požarstvo i straža, pa mi ponekad nije lako (bar je sada toplo, što nam olakšava rad)... Ovih dana nam dolaze i januarci. Ima ih dosta, ali ako se i oni budu obučavali ovako sporo kao ja, i ako budu radili poslove svih drugih rodova, mimo auto-jedinice, onda ima da se načekam dok nas oni ne zamene za stražu i redarstva (tužan je život gušterski)... E sad, zašto sam dao naslov ovom pismu The Little Rebel...? Pa, jednostavno, stvari su išle ovim tokom. Ceo utorak smo radili kao mali crnci pod vođstvom dežurnog vodnika, koji je obećao da ćemo biti prvi na večeri tog dana. I kad smo završili posao, lepo se postrojimo u 18 i 30 da uđemo prvi. E tu ti se taj levat od vodnika napravi lud i ostavi nas da uđemo zadnji, tek u 19 i 20. Tada se mi napravimo ludi i marševskim korakom produžimo pored KTB-a, pravac u spavaonu. Vodnik gleda gde ćemo, viče „vod stoj!”, a mi furamo dalje. Tek kad je desetar Goran (strašan tip) naredio „nalevo krug”, ušli smo na večeru. Ipak, hteli smo samo da prođemo kroz liniju, da ne uzmemo jelo (u početku je bio burek, a kad smo mi ušli ostao je samo običan drnč). Ali vodnik je opet navalio: „morate uzeti jelo, pa makar ga i bacili!”. I mi ga svi bacimo, a vodnik skroz poludi. Naravno, sutra je sve prijavljeno kapetanu, a on to prijavio našem komandiru bataljona, potpukovniku, koji nam je odmah održao lekciju. Urlao je da je to pobuna protiv reda, sabotaža, diverzija itd, itd. Sledila je kazna desetaru sa 15 dana pritvora pod optužbom da je predvodio pobunu. Međutim, starešine su se podelile po pitanju naše krivice. Jedni tvrde da smo mi u pravu (kao vod koji najviše radi), a druga polovina da nismo i među njima smo stekli zao glas. Nazvani smo „II pobunjeni vod” (svi oficiri se raspituju ko smo zapravo) i oko svega toga se podigla prilična prašina, ali smo među običnom vojskom stekli znatan ugled. Eto, za ovaj put toliko od mene za tebe. Vidimo se! G.R. BORN TO DRIVE & DIE!

Come and See (1985)

***

Bez brige! Moj „ratni drug” je pregrmeo vojsku i eto ga danas, hvala bogu, živog i zdravog sa familijom u Beču... Iskopao sam ove vojničke ispovesti slučajno dok sam tražio pisma od jednog drugog vršnjaka čijoj sam sahrani juče prisustvovao. Pogodilo me je što se moja generacija sasvim osula po belom svetu (na sahrani nas je bilo svega četvoro), a sada polako prelazi i na onaj drugi, onostrani, polako, neprimetno, kao kad promaja odnese paučinu. Da li smo uopšte i živeli... i šta je u stvari život? Možda je, kako kaže Kalderon, sav život san, a snovi sami su samo snovi. Problem je što je taj jedini život najčešće nemiran san ispunjen košmarima... A onda, možda je smrt tek buđenje iz takvog sna i predstavlja početak neke manje apsurdne i spokojnije egzistencije. Saznaćemo to u najboljem slučaju tek kad, kao moj školski, pređemo na onu stranu.

Apocalypse Now (1979)