Azijski filmski bum V - Korejski miš-meš pastiši

Korejski bum na polju filma, koji traje već dve-tri decenije, učinio je da se širom sveta pročulo za korejske trilere i romantične drame - fantazije, ali i za mnoge filmove drugačijeg žanrovskog usmerenja. Glavna njihova odlika je tehnička relevantnost kojom se mogu meriti sa Holivudom, ali i manjak idejnosti i originalnosti, jer pribegavaju „citatima” iz vrhunskih američkih, japanskih i evropskih filmova. Ali nije loše ni kopirati nešto što valja ako se to ume kasnije prilagoditi nacionalnom mentalitetu i kulturi kao i autorskim senzibilitetima lokalnih filmadžija. Međutim, takvih autentičnih ostvarenja nema mnogo i mahom dominiraju nenadahnuti veštački stvoreni melanži proverenih filmskih praksi uvezenih iz kinematografija sa dužom tradicijom. Ipak, čak i takvi „proizvodi” mogu da imaju ponešto što ih čini osobenim. Recimo, ti korejski trileri su više grafički ekspresivni, odnosno skloniji prikazivanju nasilnih scena od američkih, dok su melodrame naglašenije osećajnosti, gotovo sentimentalne, ali na jedan tipično istočnjački način, pa bi one pre mogle da se porede sa japanskim ostvarenjima te vrste. U ovom postu ću predstaviti neke od takvih filmova koje sam gledao u poslednje vreme, dakle iz obe vrste, ali pored njih i još poneki arthaus film i horor.

 

Windstruck (2004) - Jae-young Kwak. „Pogođen vetrom“ je jedan komercijalni hibrid koji ima zadatak da zabavi i zadovolji, kako one naklonjene akcionim krimićima sa herojskim protagonistima čija smelost i veština toliko uzima maha da izaziva komične efekte i postaje ((ne)svesno) samoparodija, tako i one koji teže romantičnoj drami sa sve fantastičnim elementima kojima se predupređuje mračan kraj. Iako smo sve ove segmente filma, njihove posebne dijegetske svetove, u okviru različitih žanrovskih odrednica na ovaj ili onaj način videli već milion puta, u celini on predstavlja jedan neobičan sklop. Neobičan stoga što rutinska policijska akcija koja dovodi do upoznavanja mlade policajke i jednog od prolaznika koji se umešao u poteru za lopovom, a zatim i njihove saradnje u drugim opasnijim akcijama, dakle jedna akciona krimi priča sa jurnjavom i pucnjavom, prelazi u drugom delu filma u platonsku romansu između ova dva lika. Platonsku, kažem, zbog toga što se ona odvija na daljinu, nepremostivu daljinu koju postavlja smrt preminulima u odnosu na žive. Preminuli mladić, dakle, ipak uspeva da komunicira sa svojom preživelom devojkom suptilnim signalima kao što su zvižduci i vetar. On je na taj način bodri da nastavi svoj život i čak joj bira svog naslednika (sa istom dušom - kako kaže). Kao što komični elementi pomažu u suzbijanju neverice u prvom delu filma, tako fantastični elementi naglašavaju romantičnu priču u drugom i garantuju joj (relativno) srećan kraj. Ali i jedni i drugi, u oba slučaja i u celini, svakako da podilaze publici i obezbeđuju filmu veću gledanost.

 

Fatal (2012) - Donku Lee. Zaboravih gore u uvodu da kažem da se ovi nasilni korejski trileri po pravilu bave planiranjem i izvršenjem osvete za neko kriminalno nasilno delo koje se odigra na početku filma. U ovom slučaju jednom od počinitelja silovanja proradi savest nakon što sretne žrtvu deset godina posle ovog čina. Sung-gong je inače nateran protiv svoje volje da siluje Jang-mi i ovaj događaj ga je duboko pogodio. To ga je i opredelilo, kada se uverio prateći Jang-mi da i ona još uvek pati, da potraži trojicu saučesnika u zločinu i da im se osveti. Veći deo filma mi se sa distance, iz očiju Sung-gonga koji je konstantno prati, upoznajemo sa tegobnim životom jedne žrtve silovanja. Ona živi sama u skromnom stanu, svakodnevno odlazi na posao, a potom i u crkvu. Njen sasvim povučen život, tuga u očima i povremene suze duboko potresaju Sung-gonga, koji joj na kraju prilazi, ali nije u stanju da joj prizna svoj zločin. Umesto priznanja sledi surova osveta onima koji su upropastili njen i njegov život. Gorka drama se pred kraj pretvara u krvavi triler i u kombinaciji omiljenih korejskih žanrova (iako je romansa između Sung-gonga i Jang-mi izostala) otvoren je put ka širokom gledalačkom auditorijumu.

 

Feathers in the Wind (2004) - Song Il-gon. Čini se  da ovde imamo još jednu rutinsku romansu u kojoj filmski režiser dolazi na jedno malo ostrvo na kojem su on i njegova prva ljubav jedno drugom obećali ponovni susret nakon deset godina. Ona je morala da ode u Evropu na studije, ali se u međuvremeno tamo i udala za nemačkog dirigenta. Decenija je sada prošla i reditelj je, iako zna za njenu udaju, ipak došao, jer njegov ljubavni plamen se još nije ugasio. U stvari on se mnogo ni ne nada, pa je poneo započeti scenario za njegov drugi film kako bi na miru radio. Ali sudbina ne pita za planove jadnih zabludelih ljudskih stvorenja. Ona ga sačekuje na ostrvu u vidu mlade domorotkinje koja sa nemim ujakom vodi mali hotel. Još uvek nema turista i njih troje su sami. Ova lepa žena sve više skreće pažnju mladom sineasti na sebe. On gubi koncentraciju - ništa od pisanja scenarija… Jeste, još jedna ljubavna priča sa klavirskim sentišima u pozadini (zapravo i stiže jedan klavir na ostrvo – poklon koji našem protagonisti šalje njegova prva ljubav), ali u ovom filmu nema bure, nema silnih strasti, već vlada spokoj koji donosi huk mora, ćudljivi oblaci i stalan vetar koji kovitla paperje kojim je okićena domorotkinja dok se zanosi tradicionalnim plesom. Priča više nije bitna, sada samo promiču bujne naelektrisane slike (da, taj spokoj ima svoj elektricitet) i one su te koje će ostati u sećanju. Iskreno, ovaj film sam davno gledao, ne sećam se tačno razvoja priče, pa sam preuzeo sinopsis sa Vikipedije, ali slike nekako uspevaju i dalje da me prate.

 

Revivre (2014) - Im Kwon-taek. Gospodin Oh, direktor marketinga u jednoj kozmetičkoj kompaniji, ponovo se vraća u svoju mladost, to jest oživljava svoje zamrle vitalne snage, kada u njegovo odeljenje stigne nova zaposlenica. Oh počinje da gaji osećanja prema njoj, ali krije svoju naklonost ne samo zato što je mnogo stariji od nje, nego i zbog toga što je srećno oženjen, a i u tom trenutku je neophodan svojoj ženi koja boluje od raka na mozgu. U ovom tihom filmu sporog ritma, koji govori više pogledima nego rečima, pratimo protagonistu na dva plana; na poslovnom planu u okviru kojeg vedri i oblači kao iskusan, sposoban i uspešan poslovođa, ali pre svega pravedan i solidaran prema kolegama, i na privatnom planu gde se ispoljava kao brižan, veran muž. Usled novog poznanstva emotivno razapet na dve strane, a sputan poslovnim i privatnim obavezama isto koliko i savešću, ne usuđuje se da uđe u novu vezu, pa čak ni da se bilo kome poveri o svojim osećanjima. Jedino nastavlja da učestalo a potajno razmenjuje poglede sa mladom koleginicom. Uočljivo je da ona očekuje od njega da napravi prvi korak, ali to se ne događa do samog kraja filma. Vrlo važna hemija između glavnih glumaca u ovakvom tipu filma je ovde uspostavljene i to bez bilo kakvog opipljivog emotivnog kontakta. I ona i on ispod spoljašnje uštogljene, konvencionalne maske ključaju, što se može videti ne samo u iskričavoj razmeni pogleda, već i u još nekim marginalnim detaljima, čak i u izlivenom besu kojim je Oh osuo paljbu na tajnu miljenicu zbog učinjenog lošeg poslovnog poteza. Kao da je time našao odušak za sve one neizgovorene, čvrsto zatomljene umilne reči ljubavi.

 

The Truth Beneath (2016) - Kyoung-mi Lee. Ovo je tipičan primer jednog pretencioznog korejskog trilera. Prekomplikovana priča sa sijaset obrta, najčešće nelogičnih, sa misterioznim (loše karakterizovanim) likovima i masom onih koji se tu i tamo pojavljuju uglavnom kako bi bili „crvena haringa” ili jednostavno napučili mizanscen. Radi se o nestanku maloletne ćerke jednog važnog političara baš na prvi dan kampanje…, ali ne očekujte da ja sad ovde prepričam sve to zamešateljstvo. Dovoljno je reći da se ovde prepliću porodični odnosi, ljubavna afera, političke igre, maloletnička delinkvencija, odnos nastavnik - učenik i da na kraju niko nije ono čime se tokom filma predstavlja. Da je ova priča razumljivija na primarnom narativnom planu, onda bi se možda mogle i izvući neke konotacije na temu aktuelne politike i njene zloupotrebe, ali i zloupotrebe dece u politici, ustrojenosti sistema obrazovanja itd. Ovako, ostaje samo još jedna propuštena prilika ne samo da nas film natera da se zamislimo nad životnim i društvenim problemima, već i tek toliko da možemo da uživamo i zabavljamo se gledajući jedan smisleni uzbudljivi triler.

 

The Doll Master (2004) - Yong-ki Jeong. Evo ga još jedan prilično besmisleni korejac - horor o osvetnički nastrojenim lutkama. Pet osoba pozvano je da poseti muzej lutaka u jednoj udaljenoj vili. Skulptorku, manekena, fotografa, studenta i devojku sa barbikom u naručju dočekuju kurator muzeja i lutkotvorka koja je i vlasnica. Navodno, gosti su pozvani jer su po njihovim likovima izrađeni ovi ovde izloženi voštani modeli. Ali pravi razlog je to što je pre šezdeset godina jedan tvorac lutki, koji je optužen za smrt svoje žene, linčovan, a jedna od njegovih lutaka, koja je primila dušu preminule žene, zaklinje se na osvetu. Taj inkarnirani duh dospeva u telo vlasnice vile, a pošto su pozvani gosti potomci ubica, planira da se na njima osveti. Siže govori sam za sebe, pa ću se ja preorijentisati na vizuelne elemente, dakle što dalje od same neubedljive radnje i problematične motivisanosti delovanja ljudi, lutaka i otelotvorenih duhova. Zanimljiva scenografija predstavljena unutrašnjošću vile snimljena je raskošno uz jako kontrastno osvetljenje i žive, intenzivne osnovne boje, onako kako su snimani (italo)horori tokom osamdesetih. Lutke urađene u prirodnoj veličini i potpuno saobrazne svojim ljudskim modelima deluju jezivo, a i same scene ubistava u kojima one učestvuju sa svojim neprimetnim pokretima (čak i kada su date u ofskrinu) su realistične i gnusne. Ipak, loš, šupljikav scenario ne dozvoljava da se ovom filmu da prelazna ocena.

 

A Korean in Paris (2015) - Soo-il Jeon. Brutalno ogoljeni minimalistički arthaus film govori o potrazi jednog očajnog čoveka iz Koreje za svojom ženom koja je nestala u Parizu tokom njihovog medenog meseca. On sumnja da je oteta i prodata u belo roblje, pa obilazi zabačene krajeve Pariza u kojima žive i rade prostitutke, dok pritom on sam živi sa klošarima i siromašnim emigrantima. Kao kontrast stanju u kojem se sada nalazi, sredinom filma kroz flešbek vidimo ga kao sveže oženjenog, nasmejanog i srećnog na proputovanju kroz grad svetlosti u dvoje. Taj grad svetlosti nakon ženinog nestanka pretvara se u mračan, ružan i prljav grad podzemne železnice, zabačenih zapuštenih ulica, kolektivnih sabirnih centara za socijalne slučajeve i belosvetsku sirotinju. U njima se hrani i ponekad prespava, ali ga noć zatiče i pod vedrim nebom ili, ako ima sreće, pod mostovima. Sva komunikacija sa okruženjem svodi se na pokazivanje slike nestale žene ljudima sa ulice u nadi da će nabasati na nekakav trag. Zapuštenog izgleda, izmrcvaren, gladan i žedan ne izaziva empatiju kod nas gledalaca, jer mu se vremenom i karakter prilagodio izgledu i opštem stanju u kojem se nalazi. Drugi su često surovi prema njemu, ali ni on ne ostaje dužen, tako da ulazi u sukobe, bije i biva prebijan. Trag, koji konačno nalazi, vodi ga u Marselj, ali ubrzo biva deportovan nazad u Pariz. Pokušava ponovo da stigne tamo… bezuspešno. Opet je pod mostom na Seni… Obično filmovi o Parizu snimani od strane stranaca su topli, nadahnjujući, lagani, romantični, ali ovaj njegov prikaz može se porediti sa slikom ulubljene oborene kante za smeće zatrpane otpacima. Paradoksalno je, međutim, da i takav Pariz dobro izgleda kada se znalački uhvati kamerom, a to je upravno ono što imamo ovde – vizuelno promišljenu estetiku dekadencije. Slika konstantno podrhtava kao da je snimano iz ruke, što evocira na psihičko stanje tragaoca. Nažalost, pored stila nije prisutna i supstanca; malo se toga upečatljivog dešava u filmu kako bismo mogli da se prenemo iz fotosenzitivne hipnoze i povremeno uključimo mozak i promislimo o onome što gledamo.

 

If You Were Me (2003) - Chan-wook Park et al. Chan-wook Park je kao režiser učestvovao u ovom omnibusu sa kratkim pseudo-dokumentarnim filmom snimljenim na vrhuncu svoje kreativnosti, u trenutku kada je završio Sympathy for Mr. Vengeance, a već uveliko radio na Oldboy-u. Pored njegovog ovu filmsku antologiju čini još šest kratkih filmova manje-više poznatih korejskih reditelja u to vreme. Filmovi su finansirani od strane Komisije za ljudska prava Koreje. Iako je uslov bio da se u filmovima obradi tema diskriminacije, autori su imali tematsku i stilsku slobodu da naprave „svoje” kratke metre. To je i primetno gotovo u svim radovima, jer i pored očekivanja da ćemo biti zasuti poplavom dobrog ukusa političke korektnosti i patetikom, počašćeni smo, međutim, znatnom količinom subverzije. Tako, na primer, imamo Tongue Tied, film koji kroz hiruršku intervenciju na jeziku deteta u riltajmu, kako bi pravilnije govorilo engleski jezik, ukazuje na stepen globalizacije koja se iz Amerike sprovodi širom sveta. Tu su i fantazmagorije o izolaciji bivšeg osuđenika za seksualni delikt među stanarima jedne zgrade kao i tretmanu jednog deteta koje mokri u krevet (The Man with an Affair) i društvu (u kojem je lepota podignuta na pijedestal) koje decu podstiče da pre svega rade na poboljšanju svog fizičkog izgleda (The Weight of Her), ali i odrasle kako bi se lakše zaposlili (Face Value). Nisu zaobiđene ni osobe sa invaliditetom koje su zlovoljne prema učestaloj pažnji koju izazivaju, jer je ona neiskrena i izveštačena (Crossing). U poslednjoj Chan-wook Parkovoj priči - N.E.P.A.L.: Never Ending Peace and Love (prema istinitom događaju) opisan je slučaj jedne radnice iz Nepala zaposlene u Koreji. Ona je posle jedne rasprave proterana iz fabrike i zatim izgubljena u velikom gradu i bez znanja korejskog i engleskog jezika dopala policiji, a zatim prebačena u bolnicu kao nervni bolesnik. Tek nakon šest godina utvrđeno je da ona nema problem sa govorom, već da govori nepalski jezik. Sve u svemu, If You Were Me je jedan od boljih filmova u ovom kratkom pregledu i jedini koji, zahvaljujući kreativnim idejnim rešenjima autora, gotovo da ne sadrži poslovične mane proistekle iz korejske naklonosti podražavanju uspešnih filmova iz najvećih svetskih kinematografija eksploatacijom njihovih žanrovskih, tematskih i stilskih paradigmi.