Dial M for Murder (1954) – Alfred Hitchcock

Velika većina Hičkokovih filmova, jednom kada se odgledaju, ostaju zauvek sa gledaocem. Majstor napetosti redovno uspeva da nas drži na ivici sedišta, a često i da nas šokira, čak traumatizuje, pogotovo ukoliko smo nedovoljno zreli za njegove pedantno i detaljno sklopljene trilere i horore sa dubinskim psihološkim zahvatom. Jedan od prvih Hičkokovih filmova koje sam gledao, bio je „Pozovi M radi ubistva“. Mislim da se to desilo sredinom osamdesetih kada je on emitovan u okviru „Kino-oka“, debatne TV emisije o filmu i njegovim kulturnim i društvenim implikacijama, ciklusu iza kojeg je kao autor stajao Dragan Babić, novinar Radio-televizije Beograd. Ipak, nemojte me sasvim držati za reč, jer je, začudo, danas u vreme interneta nemoguće pronaći bilo kakav klip iz ovog serijala ili pak detaljniju informaciju, koji bi nas uputili u ovaj ondašnji televizijski fenomen. Iskreno govoreći i danas bi ovakva emisija bila fenomen, ili bolje reći - pogotovo danas, kada je površnost glavni sinonim za televiziju. Ali činjenica je da sam tada u svojim osetljivim tinejdžerskim godinama sav ustreptao od očekivanja i jeze netremice ispratio „Pozovi M radi ubistva“. Nisam, svakako, do kraja uspeo da prokljuvim ovaj zamršeni fikcionalizovani kriminalni slučaj, verovatno kao ni sofisticiranu i povremeno visokoparnu diskusiju pre filma, ali mi se u svest za sva vremena urezala kratka i efektna scena ubistva. Nakon što sam u ovom tekućem veku mahom reprizirao sve Hičkokove filmove, shvatih da je ostao taj jedan. I evo, konačno je i on došao na red!

Mantra koja nam se servira kada su u pitanju knjige, naime da jednu istu knjigu možemo čitati više puta tokom života, jer u različitim životnim dobima drugačije shvatamo i proživljavamo isti tekst, ne može se, po mom mišljenju, primeniti sasvim na film i, uopšte, na vizuelne umetnosti. Vizuelni simboli direktno, mimo jezika i razuma, komuniciraju sa našom intuicijom i prizivaju arhetipove koji su pohranjeni u detetu isto onako kako su to i u odraslom čoveku. Otuda, kvalitetni filmovi, koji obavezno zalaze i u našu podsvest, suštinski se ne reflektuju drugačije u iskusnom obrazovanom čoveku nego u nedozrelom radoznalom detetu. Hoću reći da su svi ti Hičkokovi filmovi već u mom dečačkom dobu zavredili poštovanje i svest o tome da oni emituju duboke istine i izazivaju iskrena i nepatvorena osećanja, što ih čini u većoj ili manjoj meri dobrim filmovima. Nijansiranje tih razlika u kvalitetu, koje sam izveo kasnije kao iskusni filmofil, ne razlikuje se puno od one moje spontane evaluacije od pre skoro četrdeset godina. To isto mogu reći i za „Pozovi M radi ubistva“. I ne samo to. Ograde koje sam tada imao po pitanju filmičnosti ove priče, kao i oduševljenje vezano za scenarističku istančanost i rediteljsku filigranski preciznu izvedbu, imam i dan-danas.

Dial M for Murder je označio početak Hičkokove saradnje sa Grejs Keli, pet godina nakon raskida sa svojom prethodnom velikom muzom, Ingrid Bergman. Ona, iako ovde nema veliku minutažu, igra težišnu ulogu oko koje se plete radnja. Naime, Grejs Keli je centar ljubavnog trougla i spletke koja uključuje ubistvo: U londonski apartman bračnog para Toni i Margo Vendis dolazi američki pisac krimića Mark Halidej, koji je pre godinu dana započeo tajnu vezu sa Margo. Toni zna za njihovu ljubavnu aferu, ali to drži u tajnosti zato što, plašeći se da zbog eventualnog raskida braka ne ostane bez Margoinog porodičnog bogatstva, planira da ubije svoju ženu. U taj svoj plan uključuje bivšeg prijatelja sa koledža, sitnog prevaranta sa kriminalnim dosijeom, Čarlsa Svana. Uspeva da ga uceni sa ukradenim Margoinim ljubavnim pismom, na kojem su sada Čarlsovi otisci, i da ga natera da izvrši ubistvo. Plan je da, dok su Toni i Mark na zabavi, Čarls uđe u apartman sa Margoinim ključem, koji će mu biti ostavljen ispod tepiha na stepeništu u hodniku zgrade. Zatim, u određeno vreme Toni će da nazove, i kada Margo podigne slušalicu, Čarls će da se pojavi iz zavese iza koje će biti skriven i zadaviti je. Naposletku će da namesti mesto zločina kao da se radi o provali kroz baštenski ulaz i pljački, a onda da zaključa za sobom glavna ulazna vrata i vrati ključ ispod tepiha.

Međutim, kao što je opšte poznato, savršeni zločin ne postoji i iako je plan, čini se, idealan, realizacija je zaškripela i pretvorila se u dvoboj koji se završio sasvim neočekivano. Napadač je postao žrtva, a žrtva ubica, tako da se Margo, iako preživela, našla ponovo u nebranom grožđu pored navodno zaštitnički nastrojenog supruga. Toni je prinuđen da promeni plan i sada zapravo radi na tome da se Margo osudi za ubistvo zbog prikrivanja afere sa Markom podmećući, pritom, ubijenom Čarlsu inkriminišuće pismo. Uspeva na taj način da zavara policiju, pa je Margo osuđena na smrtnu kaznu. Ali pred samu egzekuciju pojavljuje se sumnjičavi detektiv Habard, a zatim i neutešni Mark, koji predlaže Toniju da da izjavu sudu u kojoj priznaje da je on platio Čarlsa da ubije Margo. Tako će spasiti svoju ženu, a sam dobiti manju zatvorsku kaznu. Toni, svestan koliko je ova Markova konstruisana priča sasvim identična stvarnosti, istrajava u svom planu da se oslobodi neverne žene i tako postane naslednik sve njene imovine. Ali, kao što gore rekoh - ne postoji savršen zločin.

Film koji traje 105 minuta podeljen je u dva dela, što je bila praksa tokom pedesetih u Holivudu, da bi publika u bioskopu tokom intermeca mogla da protegne noge. Takođe, tih godina mnogi visokobudžetni filmovi snimani su na način da mogu da se projektuju u 3D-u. I dok je ova prva pomenuta praksa u slučaju „Pozovi M...“ bila korisna, jer se pauza pravi nakon napete i iznenađujuće scene ubistva i tako omogućava gledaocu da kontemplira o potencijalnim raspletima, prve projekcije ovog filma u 3D-u pokazale su se naporne za gledanje, tako da se brzo prešlo na 2D. Tek od osamdesetih i ponovne popularizacije trodimenzionalnih filmova, uz bolju opremu, „Pozovi M...“ u 3D-u je naišao na dobar odziv, kao i povremene projekcije tokom ovog veka. Ali govorimo najpre o suštini, o sadržaju onog što nam je ovde Hičkok prikazao. Netipično za njega, stvorio je jedan statičan, vizuelno ravan film, pozorišni triler koji je, s obzirom da je književni predložak dramski komad namenjen teatru, mogao sasvim lako da se ovaploti i kao radio drama. Glumci mnogo više govore nego što fizički glume kroz gest ili mimiku i ne zadire se u njihove ličnosti. Sve je podređeno počinjenom zločinu, činjenicama i faktima koji ga prate, a tek u njihovim stisnutim okvirima mogu da dišu predočeni nam likovi.

Ova usredsređenost na zločin, ekonomično pripovedanje bez bilo kakvih digresija koje razvodnjavaju osnovnu radnju, s druge strane može se smatrati prednošću, čak i Hičkokovim trejdmarkom. Kao što je svaki rez u sceni ubistva hirurški precizno izveden, isto tako je uzet u obzir i svaki detalj koji prethodi, prati i proističe iz ovog čina. Uspostavljena je neporeciva uzročno-posledična veza među njima i na taj način predstavljena anatomija predumišljaja, planiranja, izvođenja jednog kriminalnog dela, a zatim i odbrane i opravdavanja osumnjičenih, kao i raskrinkavanja spletke od strane istražitelja i otkrivanja ubice. Hičkok, prema Žilu Delezu, „snima relacije. Predmet kojim se bavi njegov film jesu velike igre ravnoteže i neravnoteže koje se grade oko nekoliko paradigmatskih veza, kao što je odnos nevin-kriv ili dramska struktura razmene zločina“. Delezu film kakav je „Pozovi M...“ verovatno predstavlja vrhunac onoga što on naziva film slike-pokreta, klasičnog filma, dok već od narednog, „Prozora u dvorište“, kroz pucanje „senzomotorne šeme" pojavljuju se elementi „slike-vremena“, modernog filma oličenog u „slici-kristalu“, slikama „čiste osećajnosti“ koje nezavisno stoje same u svojoj virtuelnosti. Ovde, međutim, hladnokrvno realističan, pažljivo narativno i dramaturški konstruisan prikaz jednog intrigantnog kompleksnog zločina utiče da se pažnja gledalaca vođena „slikom-pokretom“ održava na visokom nivou i da se čak indukuje izvesna naklonost prema negativcu i želja da se njegov genijalni plan ostvari. I u toj naklonosti strahujemo da se ne pojavi slaba tačka u tom savršenom planu ili da ga nepredviđeni sticaj okolnosti ne pokvari. To je ta čuvena Hičkokova manipulacija publikom. Umesto da se solidarišemo i poistovetimo sa žrtvom i da budemo zabrinuti za njen život, što se donekle i događa u samoj sceni ubistva, mi se vežemo za negativca u čiju nas vizuru Hič zapravo baca, jer mi iz Tonijevog ugla sagledavamo celokupnu situaciju, ne samo njegov plan, već i intimni odnos između Margo i Marka.

Ali, konačno, sve je to jedna velika igrarija, život je predstava – stejdž triler, kao što nam to predstavlja raskrinkani Toni svojom nonšalancijom na kraju filma. „Da, gospodine detektivu, nadmudrio si me, svaka čast! Ali to nije razlog da ne nazdravimo... Ili to upravo jeste razlog da sipamo viski i iskapimo ga u ime nedostižnog ideala savršenog zločina, u ime kreativnosti i imaginacije ljudskog uma sa svim njegovim zastranjivanjima.“ To bi mogao da govori Toni u sebi dok sa ironičnim osmehom sipa viski i dok ga, pritom, sa fotografije uramljene i okačene na zidu pažljivo posmatra Hičkok lično u još jednoj svojoj kameo pojavi.