Charisma (1999) - Kiyoshi Kurosawa

„Karizma” je najegzistencijalističkiji film koji je Kjoši Kurosava režirao do sada, jer se radi o filmu koji očajnički traga za čovekovim mestom u svetu (prirodi) i potencijalnim načinima da utiče na prirodu (svet) zarad svog i njenog opstanka. Kao i svaka filozofija i ova egzistencijalistička vizura više postavlja pitanja nego što na njih odgovara. A Kurosava to radi još i koristeći labavu alegoriju, onako kako često čini, kojom zamućuje ta važna pitanja, pa stoga još više i potencijalne odgovore. Štaviše, zbivanja koja se odvijaju nakon napuštanja civilizacije i odlaska u šumu glavnog junaka liče na san; imaju logiku sna, začudnost i često su apsurdna, ali ipak uvek barem tangiraju sa realnim, tako da na kraju ostajemo u dilemi da li se sve ovo zaista desilo ili je to bio samo košmar protagoniste tokom samrtnog ropca u spaljenom napuštenom automobilu. Za razliku od filma Jacob's Ladder, gde nam se u završnici jasno sugeriše da se cela radnja odvija u Džejkobovoj glavi tokom tih par trenutaka kada „duša napušta telo”, u „Karizmi”, pak, onaj prizor grada koji gori u finalu filma, tek uz blagu aluziju vraća nas na prizor automobila u plamenu i ostavlja nas tako u strepnji da nije naš glavni junak već tada stradao u podmetnutom požaru, a da su sva ona naknadna dešavanja fantomski zaostatak jednog gašećeg uma.

Prvi deo filma ima čvrsto, realno utemeljenje. Goro Jabuike radi u policiji kao pregovarač kod talačkih otmica. Ovaj put otet je jedan visoki zvaničnik, član parlamenta. Otmičar, očigledno psihički neuračunljiv čovek, traži da se planetarni poredak vrati svojim korenima. Jabuike, koji se nalazi licem u lice s njim, zbunjen ne koristi priliku da ubije otmičara kada ovaj ispusti pištolj, već samo kaže da će poruku preneti pretpostavljenima. Taj potez je bio koban, jer ubrzo otmičar ničim izazvan ubija poslanika, a zatim i sam gine od policijske paljbe. Jabuikeov šef, razočaran potezom svog pulena, predlaže mu da uzme slobodno nedelju dana, jer je uočio slabost, možda izazvanu umorom i problemima kod kuće, kada je Jabuike izjavio da je hteo da spasi i otmičara i otetog, pa zbog toga nije pucao. Sve u svemu, Goro seda u taksi i odlazi van grada, a onda iznenada zaustavlja vozilo i izlazi u nenaseljenom području. Besciljno luta šumom sve dok ga sumrak ne natera da se negde smesti kako bi prenoćio. Nalazi napušteni uništeni automobil, ulazi na zadnje sedište i tamo zaspe. Tokom noći jedna prilika se prišunja automobilu i zapali ga.

Nakon kadra u kojem se karoserija auta pretvara u ogromnu buktinju i još nekih nejasnih slika, gde vidimo siluetu jedne osobe koja drugu vuče po zemlji, prelazimo u dnevnu scenu u kojoj se Jabuike s povezom preko oka nalazi u društvu grupe ljudi koja se bavi zaštitom prirode. Oni su došli u ovu šumu, jer se u njoj dešava neobična pojava odumiranja drveća. Istražujući uzroke na kraju shvataju da je to propadanje vegetacije posledica prisustva drveta iz vrste karizma. Ali biće da je to pre naziv jednog konkretnog drveta, naziv koji je dao Kirijama, njegov samoproglašeni zaštitnik. On je to drvo „imobilisao”, izgradio je konstrukciju oko njega kako bi ga zaštitio od propadanja i omogućio da se normalno razvija u narednih hiljadu godina. Zapravo Kirijama zastupa tezu da sve biljke treba zaštititi, čak i one toksične i opasne po okolinu, dok zaštitnici prirode zahtevaju da se drvo iščupa kako bi spasili ekosistem šume. U ovom sukobu mišljenja od Jabuikea se traži da se svrsta na stranu ekologa, ali on se okreće ka Kirijami i počinje da živi s njim u obližnjem napuštenom i ruiniranom sanatorijumu.

Dušebrižnici, koji stalno odmeravaju političku korektnost nekog dela, ne treba da brinu, jer od ovog trenutka u filmu se pojavljuju i ženski likovi. Kirijama u sanatorijumu vodi brigu o ostareloj udovici bivšeg direktora ove ustanove, a u šumi, u nekakvoj vikendici adaptiranoj u laboratoriju, žive dve sestre Đinbo. Jedna od njih, Micuko, je stručnjak za biljke koji prati njihov razvoj. Osluškuje životne tokove u stablima pomoću stetoskopa, jer tvrdi da se može čuti protok vode sa hranljivim materijama kroz centralni cilindar drveta. Kada taj zvuk oslabi ili počne da se prekida možemo biti sigurni da to drvo odumire. Međutim, Jabuike dolazi u sukob s njom, jer su njeni nazori takvi da teži uništenju sveg biljnog sveta na tom prostoru kako bi se uspostavio izvorni prirodni ekosistem. Na kraju, u ove tri različite ideološke ekološke pozicije upliće se i interes nekakvih lovaca na retkosti koji nastoje da Karizmom popune svoju kolekciju rariteta. Kada iščupaju drvo i pokušaju da ga odvezu, zaoštrenost između sukobljenih strana kulminira kroz fizički obračin i hladnim i vatrenim oružjem. Počinju da se gomilaju mrtvi i ranjeni i dok Kirijama diže ruke od borbe nakon što je njegovo drvo iščupano, Jabuike pronalazi još jedno takvo slično za koje tvrdi da pripada istoj vrsti i počinje da se brine o njemu. Zapravo, njegova težnja je da očuva prirodu u zatečenom stanju, ali ako je jedno drvo nestalo, ne znači da treba dići ruke - borba tek predstoji sve do poslednjeg živog bića. Kao što se borio i za otmičara i za otetog, sada se bori za sva bića, bez obzira da li su ona dobra ili zla, odnosno korisna ili štetna za svoje okruženje. Dobro i zlo se ne isključuju, već se nadopunjuju čineći naš svet takvim kakav jeste.

Glavne pozitivne strane „Karizme” su njena idejnost i prateća „toksična” audio-vizualnost. Dakle, ovaj film postavlja najaktuelnija moguća pitanja, pitanja koja se tiču odnosa čoveka i prirode i, samim tim, pitanje opstanka čovečanstva na planeti Zemlji, a na način da ne uslovljavaju direktan i jasan odgovor, već čeprkaju po savesti publike podstičući je na razmišljanje o potencijalnim opcijama njihovog rešavanja. A to razmišljanje prati mučnina izazvana i grozničavim ponašanjem likova, jer se radi o različitim tipovima revolucionarnih nastrojenja, lucidnim fanaticima ili ludacima, živopisnim ljudima od akcije, čiji se burni temperament često pretvara u anarhiju na ekranu i dezorijentiše gledaoca. Te razmilele ljude po natruloj šumi, njihove ukrštene puteve koji vode tu i tamo preko ruiniranih objekata zaraslih u šumsko rastinje, perfektno prati osetljivo oko kamere. Ne samo da je s ukusom izabrana prirodna scenografija, obogaćena artefaktima, dočarala tu bolesnu toksičnost šume (i ljudi), nego je i fotografija koja izvlači sepia tonove iz malaksalog zelenila šume agresivno korozivna i u harmoniji je sa rđom pokrivenim sanatorijumom i ostalim objektima progutanim šumom. Uz to, statični kadrovi u totalu podsećaju na mistične široke kadrove Tarkovskog, čiji prizvuk je u vreme snimanja „Karizme” još uvek bio primetan kod Kurosave. A kad smo kod (pri)zvuka, treba pohvaliti zvučni dizajn koji podvlači korozivnost slike, nasuprot veseloj odzviždanoj melodiji koja u par navrata prati komično-apsurdne bezglave jurnjave ekoloških militanata.

Ova univerzalna alegorija o odnosu čoveka i prirode može da se shvati i kao parabola na lokalu, simbol ustrojstva japanskog društva. Karizma je toksična za okolinu jer ima svoju harizmu, unikatna je i štrči iz jednog zaokruženog strogo uniformnog (eko)sistema. Biti poseban! - to je nedopustivo za japanske institucije i većinsko kolektivno mišljenje japanskog naroda, pa je stoga možda Kurosava upravo njemu, svom narodu, namenio ovaj film kao prst u oko. Uostalom, „Karizma” je i najpotcenjeniji njegov film na zapadu. Nije naišao tamo na razumevanje ni publike ni kritike. „Razumevanje” je ta ključna reč. Jezivo racionalni zapadni svet nije u stanju da svari istočnjačke iracionalnosti. Jeste da u drugom delu film gubi svoju jasnoću i povremeno logičku koherentnost, ali Goro Jabuike dolazi iz grada u šumu, iz svesnog stanja u podsvest. I čak ako šumska avantura nije njegovo snoviđenje, ipak jeste njegovo iskustvo iz divljine, gde se različite vrste asocijalnih tipova, usamljenika, isposnika-duhovnika, luckastih naučnika, begunaca pred zakonom i njihovih progonitelja, manje ustručavaju da oslobode svoje iskonske nagone. Moja glavna zamerka bi se, pak, odnosila na taj enigmatični završetak filma; Jabuike sa brega na kraju šume posmatra grad u požaru. Ne znamo ništa o uzroku niti o prirodi tog požara. (Možemo da nagađamo da je došao smak sveta, jer sa prirodom mora da odumre i civilizacija.) Mislim da bi pretapanje kadra sa vatrenom stihijom nad gradom u završni kadar u kojem gori Jabuikeovo telo u spaljenom automobilu zadovoljilo logikom opterećenog zapadnog gledaoca, ali to bi za Kurosavu bio suviše jeftin potez - prozaičnost koja vređa gledaoca kao individuiranu celovitu osobu. Ovako, prepušteni smo svojoj intuiciji i osećanju raspleta filma umesto njegovom objašnjenju. A osećamo, gotovo telesno, da već sad sve gori i da je došao poslednji voz za planetu i čovečanstvo s njom.