Filmični lokaliteti (IV) – Peking

Nakon dvadesetdvočasovnog leta sa presedanjem konačno sam u Pekingu. Vapim za snom, ali glavni grad Kine je tek okupan jutarnjim suncem i polako se budi. Na drumovima još uvek nije zagužvalo, ali se ipak već oseti dinamika koju stvaraju automobili čije tablice imaju neparne brojeve. Kao da su se zaželeli asfalta nakon dana pauze tokom kojeg su vozili oni sa parnim tablicama.

Peking je moderna metropola, brzorastuća, kao uostalom i većina kineskih gradova. Tome je ranije doprinosio prevashodno visok prirodni priraštaj stanovništva. A onda je, sve do pre neku godinu, tačnije do 2016, bila na snazi uredba vlade po kojoj je bilo dozvoljeno jedno dete po porodici, ali je pod pritiskom javnosti ova mera ukinuta, dve godine nakon ove moje posete Pekingu. Uredba je ciljala pre svega seosko stanovništvo, koje se još uvek bazira na familijama sa mnogo dece, dok je, međutim, struktura gradskog stanovništva sve više slična bilo kojoj drugoj u velikim svetskim metropolama. Dakle, čine je porodice sa jednim do dva deteta. Problem, pak, predstavljaju lokalne migracije iz sela u grad čime se danas najpre izaziva prenaseljenost u urbanim sredinama.

 

Ukoliko se isključite iz zagušenog saobraćaja na putevima, upašćete u pešačke gužve na trotoarima, trgovima, parkovima. Istina, ovo ovde su i turističke rute, pa je toliki broj ljudi očekivan. Ali nije očekivano da se lokalno stanovništvo gotovo uopšte ni ne osvrće zbog ovog krkljanca. Štaviše, Kinezi su uvek nasmejani i spremni da pomognu zbunjenim strancima. Reći će vam da nema razloga za žurbu i ponudiće vas da odigrate jednu partiju madžonga, „kineske dame“ ili, ako vam se više sviđa, „čoveče, ne ljuti se“.

 

Možete se pridružiti i brojnim grupama ljudi koji, gde god stignu, upražnjavaju Tai-Či vežbe, žongliraju malu kožnu loptu, igraju i plešu... ili možete posmatrati veštinu crtanja kineskih ideograma vodom po pločnicima.

 

Ljudi voze auta ili šetaju. Nekadašnja Kina, zemlja bicikala, više ne postoji.

U srcu Pekinga sačuvano je staro jezgro grada, poslednje ostrvce konzervirane prošlosti koje još uvek odoleva nemilosrdnim snagama progresa.

 

Odolevaju i brojni hramovi, carski kompleksi koji su kroz istoriju slavili cara i vrhovnog boga, boga neba. Takav je Hram neba, kompleks verskih građevina čija je svrha bila da se privoli nebeski bog kako bi omogućio dobru žetvu.

 

Zatim tu je i Letnja palata, kompleks jezera, vrtova i palata iz vremena dinastije Ćing.

 

Meni su tamo posebno bile interesantne skulpture koje je izvajala majka Zemlja, a čovek tek istakao u okruženju koje je plod sadejstva artificijelnog - tehnogenetskog i nepatvorenog - prirodnog.

 

Na mirnom mestu, pedesetak kilometara severozapadno od Pekinga, nalaze se „Trinaest mauzoleja dinastije Ming“. Raspored objekata međusobno i u odnosu na konfiguraciju terena čini da se oseti taj sveopšti sklad, što nije ni čudo, s obzirom da se kod ovakvih projekata neizostavno konsultuje feng šui.

 

Pretpostavljam da se pitate gde su ovde Tjenanmen i Zabranjeni grad, svakako najveće atrakcije među turistima. Ne brinite, ostavio sam ceo jedan poseban post za ovaj lokalitet, ali ne da bih napravio turističku razglednicu, već da bih izdvojio posebne slikovite prizore koji će da zadovolje kriterijum filmičnosti. Onako, nadam se, kako sam to do sada radio u ovoj rubrici. I time ću završiti sa predstavljanjem Kine, njene fotogeničnosti viđene kroz objektiv mog fotoaparata.