FILMOONIRIJA

  Kičmu rusko-sovjetske kinematografije čine Sergej Ajzenštajn u periodu nemog filma, Andrej Tarkovski od šezdesetih godina do raspada SSSR-a i, konačno, Aleksej Balabanov i Andrej Zvjagincev na ulasku u novi vek. Ali pored njih postoje i mnogi drugi autori i filmovi koji su doprineli nastanku čvrste tvrđave zvane Ruski ili Sovjetski film. Svi oni su delili sudbinu države vođene politikom čvrste ruke, države socijalnog siromaštva a velikog prostranstva po kome su rasuti ljudi različitih kultura, nacionalnosti i veroispovesti. Svi oni su, opet, potekli iz jake filmske škole građene decenijama na temelju avangardnih filmskih tehnika primenjivanih počev od dvadesetih godina XX veka pod etiketom „Sovjetska škola montaže”. U ovom izboru predstavio sam uglavnom neke od novijih autora, ali na način da su njihovi filmovi složeni hronološki prema vremenu odvijanja radnje u njima, tako korespondirajući sa istorijskim tokom razvoja carske Rusije, zatim i Sovjetskog Saveza zaključno sa periodo...

  Ono što ja povremeno radim ovde na blogu (u jednom postu se osvrćem na dva filma koja imaju neki zajednički imenitelj), to je uradio i Takeši Kitano u svom maniru. Snimio je dugometražni film sastavljen od dva kratka, tj. šifrovao je istu priču u dva različita stilsko-žanrovska koda. Faktički, uz osnovnu krimi-priču o profesionalnom ubici, toliko puta viđenu u Kitanovoj filmografiji, data je i njena parodija na način da se striktno preuzima scena po scena iz originalne verzije i modifikuje u komičan ton. Iako i jedna i druga varijanta obiluju klišeima (ova druga preslikava ranu slepstik komediju ili apsurdni humor tipa „Goli pištolj”), film u celini predstavlja unikatnu konstrukciju. Na planu forme, dakle, Kitano je eksperimentisao i dobio ne samo svojevrsni žanrovski hibrid, već i osobenu matricu koja radikalno menja pristup i očekivanja gledalaca. Ali takva „sabotaža” u gledaočevoj recepciji nastupa tek od drugog dela, od rimejka prve priče. Tada smo prinuđeni da svaku scenu i ...

  U vreme kada je i Verner Hercog snimio svog „Kaspara Hauzera“, Akira Kurosava je, takođe, posegao za temom divljaka, istina, plemenitog divljaka. Više u duhu rusoovskog romantičarskog pristupa, a onda i strukturalističke paradigme, koja je tada bila na vrhuncu popularnosti (bazirana, u suštini, na levi-strosovskoj tvrdnji da „civilizovan“ um ima istu struktura kao i „divlji“ um), Kurosava je preispitivao domete civilizacije poredeći je sa onim iskonskim; netaknutom prirodom i izvornim čovekom kao njenim sastavnim delom. Taj čovek je skroman, štedljiv, nesebičan, požrtvovan – obziran i prema prirodi i prema drugim ljudima doprinoseći na taj način ostvarivanju prirodne ravnoteže i kosmičkog sklada. Kurosava je u to vreme, u stvari, čeznuo za svojim ličnim unutrašnjim skladom. Za vreme petogodišnjeg stvaralačkog hijatusa, do pred snimanje „Dersu Uzale“, on se borio sa svojim demonima pokušavši čak i da izvrši samoubistvo. Najverovatnije zbog toga se vratio svojoj staroj ideji da ekr...