FILMOONIRIJA

  Pre nekoliko nedelja pisao sam OVDE o osam savremenih japanskih kratkometražnih igranih filmova s kojima sam pokušao da predstavim stremljenja nove japanske kinematografije. I tada sam zaključio da mladi sineasti mahom i nisu rođeni i punokrvni Japanci, već pridošlice sa raznih meridijana. Takođe, uvideo sam da ova generacija milenijalaca i onih još mlađih pravi filmove koji se bave usamljenošću u visokotehnologizovanom japanskom društvu, često na način da izmešta radnju u blisku budućnost konstruišući svojevrsne distopije, ali takve da se poređenje sa sadašnjim trenutkom neminovno nameće. U ovakav obrazac se uklapa i prvi dugometražni film Neo Sore, rođenog Amerikanca, ali i sina čuvenog Rjuiči Sakamota. Njegov Happyend je još jedna priča o odrastanju, međutim ona i suptilno uvodi širi društveni kontekst obeležen globalnim trendovima uzleta desnice, jačanja autoritarnosti vlasti i represije nad stanovništvom, ujedno predstavljajući nam uticaj tih trendova na razvoj mlade lično...

  Nakon klasičnog perioda film noara, koji je trajao dve decenije – t okom četrdesetih i pedesetih godina XX veka, perioda u kojem su nastajali mračni krimići puni saspensa, mada zauzdani striktnim žanrovskim pravilima, počelo je novo doba za ovaj filmski pravac, doba neonoara, i ono traje i dan danas. Ovi kasniji, ja bih rekao postmoderni filmovi baziraju  se na tim rigidnim karakteristikama klasičnog noara, međutim zahvaljujući osvešćenim i samosvesnim autorima oni su distancirani i oslobođeni kroz savremeni pristup, pristup subverzivniji, širokoumniji i, samim tim, inkluzivniji prema postojećim etabliranim žanrovima, pa ih je teško svrstati u strogo definisane pojedinačne žanrovske fioke. Otuda je pravljenje liste najboljih neonoar filmova mukotrpan posao ulaženja u sitna crevca i prevejavanja neonoara od „prljavštine” u vidu psihološke drame, s jedne strane, i natprirodnog trilera, odnosno horora, s druge. Naravno, neonoar sadrži često i crni humor, ironiju, satiru, ali z...

  Gledajući film mi se prenosimo u neki drugi svet koji ima svoj sopstveni prostor i vreme. Tokom trajanja filma osećaj prostornosti mesta koje zaprema naše telo i mesta koje zauzimaju stvari u našoj sobi, kao i osećaj protoka našeg biološkog vremena obeleženog ritmom disanja i ritmičnim radom srca, nestaje utapajući se u filmski simulakrum. To je i jedan od najvažnijih ciljeva svakog sineaste; da apsorbuje gledaoca svojim filmom, što znači da privremeno poništi njegovu egzistenciju stavljajući ga u kožu fiktivnih likova i tako mu omogući proživljavanje tuđih iskustava u okviru kojih ne samo da oseća da se vreme ubrzava redukcijom životnog toka u filmu na važne događaje, već mu se doživljaj vremena prilagođava i subjektivnom osećaju trajanja radnje iz vizure samog protagoniste. Šion Sono, enfant terrible i večiti buntovnik nezavisne filmske scene, rešio je da ukine ovu iluziju i brehtovski otvori tzv. četvrti zid tako što će pred gledaocem bukvalno odbrojavati sekunde trajanja svo...