A Land Imagined (2018) – Siew Hua Yeo

Evo nam jednog relativno uspešnog primera spoja nadrealne misterije u neonoar ključu i socijalno angažovanog filma koji crpi svoju univerzalnu snagu iz lokalnih specifičnosti nabijenih metaforičkim potencijalom u priči o nestalim emigrantima. U ovom filmu („Zamišljena zemlja“) detektiv Lok dolazi na jedno singapursko radilište gde se skida tlo kako bi se dobio materijal za proširenje obale na račun mora i tako obezbedio teren za nove građevinske investicije. Naime, u radnom kolektivu je došlo do nestanka Vanga, radnika doseljenog iz Kine. Istražujući slučaj detektiv dolazi do saznanja da je nestao još jedan čovek, emigrant iz Bangladeša, Ađit. Međutim, Lokov posao na ovom slučaju otežavaju opstrukcije poslovođe i rezervisanost kolega nestalih radnika, koji su i sami uglavnom doseljenici iz drugih zemalja. Prvi saltomortale u fabuli, skok iz socijalnog realizma koji je osnovna dominanta filma u nadrealno, nastaje kada se Lok ispovedi svom cimeru s kojim je dobio smeštaj u radničkom kampu tokom istrage. Prevrćući se u krevetu do kasno u noć on mu otkriva da pati od nesanice, ali i od povremenih snova u kojima se javljaju predeli, lica i događaji koje kasnije proživljava i u stvarnosti. U tom svom somnambulnom bunilu, snoviđenju ili pak proročkom snu sada je video i Vanga, pa se od tog trenutka filmska naracija vremenski pomera malo u nazad i u vizuru kineskog emigranta kroz Lokovu oniričku projekciju.

Vang na poslu građevinca lomi ruku i pošto više nije sposoban za rad želi otpust kako bi se vratio kući u Kinu. Poslodavac mu to ne odobrava, već ga premešta na posao vozača kamiona kojim prevozi radnike. Posao je lakši, ali je i plata duplo manja. Vang nema izbora, prihvata, ali pritom postaje frustriran jer ga nemilosrdni šef drži u šaci zato što raspolaže njegovim pasošem, pa samim tim i kontroliše njegovu sudbinu. Anksioznost koja ga savladava vodi u nesanicu, pa Vang noću posećuje obližnji internet kafe gde ubija vreme pucačkim video igricama. Tamo sreće Majndi koja nadzire goste u ovom objektu i koja mu vremenom postaje nešto više od poznanice, jer i ona je izbeglica i isto tako teži za slobodom, za povratkom kući. Druga osoba s kojom je u intimnijim odnosima je Ađit, bangladeški emigrant, kojeg svakodnevno prevozi kamionom na radilište. Ađit ima svoje probleme, bolesnu majku kod kuće i ženu kojoj je preko potreban tamo, pa ga Vang ubeđuje da otputuje. Iako se u početku nećka, kasnije pristaje, ali njegov odlazak se pretvara u nestanak. To Vang shvata kasnije kada naiđe na njegov pasoš koji je i dalje u prostorijama poslovodstva. Uznemiren ovom činjenicom Kinez kreće u potragu i konačno nalazu Ađitov leš plitko zakopan u pesku na obali mora.

Vangove besane noći u igraonici predstavljaju bekstvo od realnosti, ali umesto kroz virtuelnu zonu video igrice on stvara novi simulakrum kroz svoj san o detektivu Loku koji istražuje njegov nestanak. Vang u tom snu biva mrtav, progutan od nekakvog nedefinisanog entiteta, kako otkriva u ispovednom tonu prijateljici Majndi, i u tom trenutku dešava se drugi narativni saltomortale koji nas vraća detektivu Loku i onom prvom simulakrumu, jer tako nam sada deluje onaj realistični početak filma. U ovoj novoj pripovednoj ravni, u kojoj je Ađit živ, a Vang nestao, Lok prateći njegov trag dolazi u internet kafe gde uz pomoć Majndi pokušava da ga pronađe. Seda za njegov monitor i nekako uspeva da se kroz digitalni signal nakratko prenese u prethodni simulakrum u kojem smo videli Vanga u istom tom kafeu. Shvativši da Majndi zna mnogo više o Vangu nego što se to čini po njenom hladnom držanju, Lok uspeva da je natera da mu pomogne u istrazi. Sedaju u auto i kreću kroz noć pustim putem koji vodi ka diskoteci u kojoj prisutni gosti igraju kao u transu. Prolazeći kroz masu u sloumoušnu pratimo njegov slalom oko oznojanih likova (možda emigranata) i konačan izlazak na balkon s kojeg jedan čovek posmatra okolinu. Viđen s leđa, čini se da je to Vang i da je tako Lokova potraga završena, ali i možda vidimo tek završetak jednog od brojnih paralelnih svetova i ujedno početak nekog novog i sasvim nepredvidivog.

Nepredvidivost je ono što drži pažnju i golica radoznalost u ovom filmu talentovanog singapurskog režisera i scenariste Siew Hua Yeo-a, alijas Krisa Ea. Nikad nismo sigurni kada će da nas ova naizgled prizemna socijalna drama izdigne u zone transcendencije, bile one različite subjektivne percepcije, snovi ili paralelni univerzumi. Osećaj je da smo utonuli u jedan razuđen, misteriozni svet u kojem je sve moguće, ali i sve nestalno i eluzivno. Isto kao što je nestalno tlo u Singapuru, gradu-državi smeštenoj na jednom manjem ostrvskom arhipelagu. Zvaničnici ove zemlje konstantno nastoje da prošire kopneni deo svoje teritorije na inače prenaseljenom području izvodeći obimne radove na amelioraciji. U jednom trenutku tokom filma, dok Majndi i Vang leže na obali i posmatraju preko mora granicu, čiji prelaz znači njihovu slobodu, ona mu napomene da se već ovde nalaze u inostranstvu, jer nasuta zemlja u tim krajevima Singapura potiče iz Malezije, Indonezije ili čak Vijetnama. Kao što je novostvoreno tlo bez svog korena, tako su i ovo dvoje ljudi iščupani iz svog nativnog okruženja i tako postali stranci u tuđoj zemlji, stranci nikada potpuno prihvaćeni i asimilovani u novo društvo. Zbog toga njihovi životi deluju kao simulakrumi, varljive veštačke tvorevine koje su uvek izmeštene iz tvrde realnosti. Nisu ni tu ni tamo, ili su svuda po malo. Oni su senke živih ljudi bez dokumenata, identifikacije i identiteta. Zbog toga su i ovi „saltomortalni“ skokovi u filmu iz jedne virtuelne ravni stvarnosti u drugu opravdani kao iznuđena figurativna predstava života emigranata u Singapuru, ali manje-više i bilo gde drugde u svetu.

U svrhu pomenute eluzivnosti upregnuti su i fotografija i zvuk i odgovarajuće scenografije i ambijenti. Radnja se dešava uglavnom noću sa likovima utopljenim u mrak otvorene obale i morskog pejzaža povremeno prorešetanim oštrim snopovima svetlosti sa udaljenih urbanih lokaliteta, ali i svetlucavim odblescima sa površine blago zatalasanog mora. Pandan eksterijeru je enterijer internet kafea s jarkim crvenim, zelenim i plavim osvetljenjem kao signalnim bojama pristupanja jednoj drugoj, virtuelnoj stvarnosti koju simbolišu video igrice. Mutna granica između ove dve egzistencijalne ravni simbolično je predstavljena „razlivenim“ pogledima kroz akvarijum sa ribicama kojima Vang i Majndi poslednjim svojim snagama održavaju kontakt pre Vangovog potonuća u drugu dimenziju. Zvuk je obojen tradicionalnom muzikom pojedinih etničkih emigrantskih grupa ili elektronskom muzikom u diskoteci, koje dovode ove „obeskorenjene“ ljude u stanje transa kojim transcendiraju svoj gastarbajterski status. Inače, mističnu atmosferu potpomažu i pozadinski mračni sint zvukovi i različite minimalističke melodijsko-harmonijske celine.

Ono što budi radoznalost i održava pažnju gledalaca je ujedno i slaba tačka „Zamišljene zemlje“. Preplitanje različitih nivoa stvarnosti, odnosno međusobni odnos snova (ako ove paralelne svetove uzmemo kao snove), je previše kompleksno koncipirano. Detektiv Lok sanja storiju o Vangovim gastarbajterskim mukama u kojoj Vang sanja o Lokovom istraživanju svog nestanka. Između ove dve ravni se nakratko uspostavlja veza, pa Lok iz Vangovog sna presreće Vanga iz Lokovog sna. Na kraju detektiv iz Vangovog sna nalazi ovog kineskog emigranta, ali sada više ne znamo u kom svetu se nalazimo. Da li smo možda sada u nekoj novoj dimenziji u kojoj obitavaju duhovi, odnosno duše posle smrti, jer u snu u kojem Lok istražuje njegov nestanak, Vang ne bi trebalo da bude živ? Stoga, pokušaj scenariste i režisera Krisa Ea da nam na ovaj način da alegoriju nestalne egzistencije emigranata, koji često gube formalni identitet usled rada na crno, ali i fizički identitet, jer od formalnog nestanka iz papirološke evidencije do fizičkog nestanka mali je korak, deluje pretenciozno i kao rezultat stvara zbrku u glavi gledaoca. Kris Eo u rasponu između materijalizovanih duhova Apičatpong Werasetakula i komplikovanih eliptičnih pripovednih struktura tipa san u snu Dejvid linča, nalazi svoj nezavisni sinematski put, ali on u okvirima ovog filma nije dovoljno kultivisan i samim tim nije ni dovoljno sugestivan da bi se približio boljim filmovima pomenute dvojice majstora poigravanja sa identitetima i egzistencijalnim pitanjima kroz dvosmislenosti, fantazme i alegorije.