Perfect Days (2023) – Wim Wenders

Venders je samo na početku svoje karijere, tokom sedamdesetih godina prošlog veka, bio posvećen isključivo igranom dugometražnom filmu, a onda u podjednakoj meri radi dokumentarce koji povremeno, a vremenom sve više, postižu i veći uspeh od ovih prvopomenutih. Devedesetih svom opusu dodaje režiju muzičkih video spotova, dok u XXI veku učestvuje i u omnibus filmovima kao autor pojedinih segmenata uz ostale angažmane – kratki filmovi, dugometražni dokumentarni i igrani. U poslednjih dvadeset do trideset godina povoljan utisak na mene ostavili su isključivo njegovi muzički dokumentarci kao što su Buena Vista Social Club (1999), Ten Minutes Older: The Trumpet - Twelve Miles to Trona (2002), The Soul of a Man (2003), Pina (2011), poneki dokumentarac o vizuelnim umetnicima kao što je The Salt of the Earth (2014) i gotovo ništa više od toga. Zapravo, posle The Beautiful Days of Aranjuez (2016) izgubio sam volju za Vendersom, pa je kod mene nastao hijatus u praćenju njegove karijere sve do poslednjeg igranog mu filma i pohvalnih reakcija koje su usledile od strane kritike i publike. Privukla me je i činjenica da su „Savršeni dani” plod Vendersove saradnje sa japanskim filmadžijama, a poznajući njegov afinitet prema japanskoj kulturi (pre svega prema stvaralaštvu Jasuđirua Ozua – pogledajte Tokyo-Ga iz 1985.) pretpostavio sam da upliv japanskog scenariste Takuma Takasakija i tokijskih lokacija kao i lokalnih glumaca predvođenih Kođi Jakušom, koji je u naponu glumačke snage (u šta sam se uverio gledajući najnoviji film Mive Nišikave – Under the Open Sky), može da unese svežu krv i proizvede nešto zaista vredno posle decenija osrednjosti.

Sada, posle odgledanog filma, gotovo da mogu da kažem da sam imao dobar osećaj. Perfect Days nije baš perfektan film, ali je uspeo da bude iskren; ogoljen do korena osećajnosti na japanski način, do patosa stvari, običnih stvari i svakodnevice, čime se oni kao takvi transcendiraju. Venders i ekipa su uspeli da uhvate banalne stvari i običan život u svoj njihovoj krhkosti, prolaznost i nepostojanost trenutka, izazivajući pritom kod gledaoca razneženo melanholično raspoloženje. Nije to samo ono japansko mono no aware, ima tu i mnogo nemačke duše, romanticizma i sentimentalnosti i neumitne sudbine.     Te banalne stvari su običan radni dan jednog tokijskog čistača javnih toaleta: ustajanje u zoru, kafa iz automata, odlazak na posao, vožnja kombijem sa sredstvima za čišćenje od toaleta do toaleta, marljiv i temeljan rad, pauza za ručak, piće u baru nakon završenog posla i povratak kući. Takav život ipak nije isprazan zato što Hirajamu ispunjava samoća u kojoj se oseća slobodan, jer tada sluša omiljenu muziku sa kaseta u svom radnom vozilu, sedi u tihom, idiličnom parku gde fotografiše krošnje drveća i gde uvek pokloni osmeh jednoj redovnoj prolaznici, ćutke sluša bezazleno brbljanje svoga mladog kolege i na kraju dana čita knjigu kojom se uspavljuje. Iako to tako deluje, Hirajama nikako ne živi uvek u jednom te istom danu, u „danu mrmota”, već on u tim svakodnevnim događajima otkriva njihove promenljive varijetete. Kao što slikajući istu krošnju drveta sa istog mesta svakog dana dobija drugačije fotografije; elementi na njoj i kompozicija su isti, ali svetlost i njena refleksija sa lišća i grana zatitranih vetrom nikada ne stvara identičan utisak i ugođaj.

Hirajama živi sam i povučen i od njega, koji se gotovo zavetovao da više ne govori, ne možemo mnogo da saznamo o prethodnim dešavanjima u njegovom životu niti o njegovim uverenjima i osećanjima. Tek indirektno, preko jednog od onih izuzetnih nekonvencionalnih dana, kao što je bio dolazak njegove sestričine posle dugog vremena razdvojenosti od familije, možemo da saznamo da on nije morao da se bavi ovom ponižavajućom profesijom. On potiče iz bogate porodice, ima visoko obrazovanje, ali se u jednom trenutku nešto u njemu prelomilo i tada se odlučio na ovakav korak. Iako on sam ne govori, pogotovo ne o sebi, iz njegovog savesnog pristupa poslu i ophođenja prema drugim ljudima, vidimo njegovu beskrajnu dobrotu. Takođe, odnos drugih prema njemu, poštovanje koje pokazuju, potvrđuje da se radi o jednoj izuzetnoj osobi. Dobrota izaziva dobrotu, kao što i nasilje izaziva nasilje, tako da pred sobom imamo jedan „feel good” film, pravi izbor za gledanje tokom novogodišnjih praznika; dobar način da se spere sav onaj pogani ekskrement kojim smo bili zatrpani u 2023. i kroz blistanje sanitarija, potom, da se nadamo da će u novoj godini barem svako za sobom da pusti vodu.

„Savršeni dani” su, što možete videti iz prethodno rečenog, u mnogome oslonjeni na glumu Kođi Jakušoa. Ovaj glumac, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih danas u Japanu, je sasvim sazreo i, čini se, bez mnogo napora u stanju je da iznese ovako zahtevne uloge. On je prisutan u svakoj sceni a i često je njegovo lice u krupnom planu u dugim kadrovima. Bez mnogo teksta, samo suptilnom mimikom i gestovima, Jakušo iznosi jednu kompleksnu dušu na površinu i na taj način uspeva da generiše osećanja kod publike adekvatna emotivnim treptajima Hirajaminog srca. Jednostavno, on tako hipnotiše publiku, koja uostalom i nema priliku da skine pogled s njega, i istovremeno stvara prostor Vendersu da oko njega ispripoveda jednu koherentnu, ubedljivu dramu, ali i da iskorači u eksperimentalnu zonu. Naime, Hirajama sanja apstraktne snove, snove koji su u spektru sive, a koje je osmislio Vendersov evropski tim za vizuelne efekte. Ono što je još zapadnjačko u ovom u suštini japanskom filmu, odnosno ono po čemu bismo mogli da prozremo tipičnog Vendersa, jeste njegov izbor i prisustvo muzike u filmu. Naravno, Hirajama sluša rok, i to sa muzičkih kaseta dok se vozi svojim kombijem po Tokiju ili dok čita Foknera i uopšte klasičnu zapadnu književnost. Muzika je očekivano dobro ukomponovana u radnju i naraciju filma, iako su same pesme previše mejnstrim, već u mnogome izraubovane u svetu pop kulture. Takve su naslovna Perfect Day od Lu Rida i uvodna House of the Rising Sun od The Animals-a, koja, međutim, kasnije tokom filma donosi osveženje, jer je na japanskom izvodi vlasnica bara u kojem Hirajama provodi svoje slobodno vreme.

Kada kažem da je ovo pre svega japanski film, najpre mislim na taj istočnjački sentiment, ali onda i na jednostavnost i skromnost življenja, saživljavanja sa okruženjem, ali i na usporeni ritam i „prazne minute” u kojima se daje vremena gledaocu da kontemplira o smislu i suštini iza banalne svakodnevice. Znamo da je naš današnji život u svetu kakav on jeste ubrzan do usijanja i pucanja tananog ljudskog sklopa, a da odumire ljudskost kakvu poznajemo da je postojala pre ove neoliberalne kapitalističke supremacije, jer u toj brzini ono duboko postaje površno. Znaju to i naša braća sa Dalekog istoka, jer je globalizacija i njih obuhvatila. Njima sigurno ona i teže pada zbog tradicionalne organske vezanosti za prirodu i za usporene ritmove prirode. Dakle, svima je potrebno da prikoče, da zastanu i da razmisle. Barem u ovom trenutku, na prelazu između dve susedne kalendarske godine. A „Savršeni dani” su možda pravi način da se to učini. Da budu inhibitor težnje ka bezglavoj jurnjavi za materijalnim dobrima, a katalizator ponovnog buđenja humanosti, ljubavi i duhovnosti. Moramo verovati da su ti ideali ostvarivi ili bar nadati se, jer nada poslednja umire.