Claire's Knee (1970) – Éric Rohmer

Erik Romer, jedan od najvažnijih predstavnika francuskog novog talasa, poznat je danas po svojim ciklusima u okviru kojih je svrstano više filmova zajedničke tematske orijentacije. To su „Šest moralnih priča“, „Komedije i poslovice“ i „Priče o četiri godišnja doba“. Prvi ciklus „Šest moralnih priča“ sastoji se od filmova „Pekarka iz Monsoa“, „Suzanina karijera“, „Kolekcionarka“, „Moja noć kod gospođice Mod“, „Klerino koleno“ i „Ljubav popodne”. U žižu javnosti Romera je tek doveo „Moja noć kod gospođice Mod“, film iz 1969. godine, ali, po mom mišljenju, najbolji film tog prvog ciklusa je „Klerino koleno“ o kojem će kasnije biti više reči. Nemojte očekivati u ovim filmovima mnogo moralisanja i idealizacije likova onako kako je to, recimo, prisutno u Servantesovim „Uzornim novelama“. Naprotiv, u duhu francuskog jezika „moraliste“ se više odnosi na ono što određena osoba misli i oseća, tako da u ciklusu „moralnih priča“ dominiraju intimni dijalozi o životnim nazorima, osećanjima, ljubavnim i prijateljskim vezama likova, dijalozi koji se protežu i zapremaju većinski deo trajanja filmova. Otuda poređenje sa Servantesom, jer se ovi filmovi mogu smatrati vizuelizovanom verzijom literature; likovi govore i govore... i govore šta bi i kako bi, umesto da deluju u duhu sinematike, pa je dovoljno da, umesto čula vida, uključimo čulo sluha kao kad slušamo radio dramu. Istina, ovi razgovori se odvijaju u živopisnim predelima Francuske ili na bučnim i dinamičnim ulicama gradova, pa je drugi plan uvek vizuelno interesantan.

I u filmu „Klerino koleno“ imamo intelektualnu diskusiju koja stavlja u iskušenje Žeroma i njegovu partnersku vezu, jer tema svih filmova iz prvog ciklusa je manje-više ista - glavni junak pred mogućnošću preljube. Naime, Žerom je došao turistički u Savojske Alpe na jezero Ansi, gde planira da sam provede letnji odmor tokom kojeg bi razmislio o ugovorenom braku sa svojom dugogodišnjom partnerkom i perspektivama takve veze između dvoje slobodoumnih intelektualaca. Ali iluzija o samotnom odmoru, koji bi mu omogućio da još jednom natenane porazmisli o ulasku u brak, pada u vodu kada tamo sretne prijateljicu Auroru. Ona je romanopisac koji priprema svoj novi roman, pa ga poziva u njenu vilu na obali jezera da porazgovaraju o onom što namerava da napiše. Zapravo, Aurora je iznajmila sobu u vili koja pripada gospođi Valter, a koja tamo boravi sa svojom šesnaestogodišnjom ćerkom Laurom. Kada Aurora kaže Žeromu da se u njenom novom romanu radi o sredovečnom čoveku koji potpada pod čari maloletne zgodne devojke, a onda i da je Laura potajno zaljubljena u njega, Žeroma, ovaj shvata da njegova prijateljica želi da in vivo secira odnose koji se odigravaju u njenoj romanesknoj mašti. Ona uspeva da ga ubedi da se zbliži sa Laurom, iako on tvrdi da ga ona ne privlači, pa nakon što odšeta sa svojom mladom poznanicom na izlet u planine tamo pokuša da je iskoristi, ali ne stigne dalje od poljupca. Laura mu prizna da joj se sviđa, ali ne želi da sa njim uđe u seksualnu vezu.

Stvari se polako vraćaju u normalu i to sve do trenutka kada u Ansi stigne Laurina nešto starija polusestra Kler. Žerom, koji sada potpuno ignoriše Lauru, počinje da gaji interesovanje za njenu sestru. On otkriva Aurori da ga Kler fizički privlači i da oseća jaku potrebu da joj dodirne koleno. Iako je ona stalno sa svojim voljenim dečkom, Žerom je netremice posmatra tražeći razlog i zgodnu priliku da joj priđe. Šansa mu se ukazuje kada tokom jedne šetnje uz jezero ugleda Klerinog momka u zagrljaju druge devojke. Odmah seda u svoj čamac i odlazi do vile Valterovih, gde nalazi samu stariju sestru koja se priprema da krene u grad. Žerom je poveze sa sobom, a kada ih na jezeru uhvati nevreme i nakon što se sklone u jednu napuštenu kolibu na obali, on joj prenese vest o momkovom neverstvu. Kler se rasplače i dok ona neprestano rida u svom očajanju, Žerom joj utešiteljski stavi ruku na koleno. Tih narednih nekoliko desetina sekundi provedenih u napetoj tišini traju kao večnost; Kler je prestala da plače u iščekivanju Žeromovih narednih poteza, dok se ovaj sve to vreme naslađivao dodirom i blagim milovanjem ovog isturenog dela njenog tela. Kasnije je Žerom otkrio Aurori da mu je trebala ogromna hrabrost da načini ovakav potez, ali da je ovim činom zadovoljio svoju želju i time iscrpeo svoju potrebu za Kler. Čini se da je Žerom konačno spreman za ozbiljnu vezu i brak, a da je Aurora iz ove opservirane avanture ekstrahovala sav literarni potencijal za njen novi roman.

„Literalni potencijal“ ovog filma takođe je enorman, ali ne toliko koliko je to uočljivo u ostalim filmovima ciklusa. Ovde razgovori nisu u toj meri sofisticirani i, stoga, izveštačeni, već su životniji, ne samo zbog filmičnijeg scenarija, nego i zbog prirodne, ubedljive glume naturščika. Laura je jedna radoznala, ekstrovertna i elokventna nezavisna devojka, dok je njena polusestra njena sušta suprotnost; ćutljivo introvertna i opsesivno vezana za svog dečka, nezainteresovana za gotovo sve van ove veze, odnosno za sve što se ne tiče njenih poznih tinejdžerskih godina i problema adolescencije. Otuda Beatris Roman u ulozi Laure ostvaruje svestraniji glumački nastup, ne samo kroz gest i fizičku glumu, već i kroz duge dijaloge, dok Lorens de Monahan u ulozi Kler bazira svoju izvedbu pre svega na sopstvenoj pojavi i mimici tokom kraćih susreta sa Žeromom. Tada već iskusni profesionalni glumac Žan Klod Brijali kao Žerom, svojim doziranim pristupom, opušteno i s taktom, potpomogao je nastup i izražaj mladih koleginica, isto kao i sam Romer koji mu je dao takvu ulogu, a čiji se rad sa glumcima bazira na temeljnoj prethodnoj pripremi uloga. I zaista, škakljiva tema koja zadire u seksualni odnos sa maloletnicama zahtevala je rafiniran pristup. To smo i dobili zahvaljujući prvenstveno Romerovoj intelektualizaciji svega, pa i sušte putenosti i nagona, tako da je i ovaj film ostao u bezbednoj zoni moralnosti „Šest moralnih priča“. Ono što bi se kod većine autora rešavalo strastvenim delovanjem, kod Romera se raspliće rezonovanjem o delovanju kroz monološko-dijaloški statični pristup. Zbog toga njegovi filmovi izgledaju kao literatura i, stoga, nefilmični, jer bi film kao medij mnogo plastičnije morao da dočarava život od pojmovno apstraktnih tekstova i najzanimljivijih književnih dela.

Donekle utisak popravljaju živopisne lokacije na kojima se redovno postavlja mizanscen kod Romera. Ovaj put pozicionirani smo na prekrasnom jezeru ledničkog porekla okruženom alpskim pejzažom savojske Francuske. Film je snimljen u koloru, pa tople boje leta podgrejavaju ionako zakuvane odnose između likova. Međutim, izolovani prostor oko letnjikovca na kojem se odigrava kompletna radnja postepeno dovodi do zasićenja i onda smo opet sasvim usmereni na dijaloge koji, utisak je, vise neutemeljeni u vremenu i prostoru. Ispisivanje datuma na ekranu u svakoj sceni koja donosi novi dan bilo je nužno kako bismo hronološki ispratili dešavanja. Šturosti ovakvog filmskog prikaza doprinosi i nedostatak pozadinske muzike, što je još jedna tipična odlika Romerove poetike. Ipak, pored svega navedenog, „Klerino koleno“ je iskorak iz „literarnog“ u „filmsko“, stidljiv ali ipak dovoljan da bismo pred sobom imali najprijemčiviji film u dotadašnjoj Romerovoj karijeri, najprijemčiviji u smislu da je prihvatljiv za široki auditorijum, jer je ispunjen zanimljivim, životnim likovima koji su potisnuli uobičajeni prekomerni pretenciozni intelektualizam.