The Telltale Heart (1928) & Bernisa - jača od smrti (1990)

Edgar Alan Po je jedan od najprominentnijih pisaca kada je reč o ekranizacijama njegovih dela. Brojne priče strave i užasa, majstorski skrojene s ciljem da izazovu strah kod čitalaca, istovremeno imaju i svoj kinematografski potencijal. Iako se u njima uglavnom pripoveda iz prvog lica i iznose (apstraktne) misli i osećanja indisponiranog protagoniste, kasniji preokret i rasplet u radnji stavljaju pripovedača u aktivnu ulogu fizičkog dejstvovanja, čime priča postaje visceralnija i vizuelno potentnija. Taj efektan završetak, inače koncizno vođene priče koja se ka njemu sužava i koncentriše povećavajući na taj način kontinuirano tenziju i uzbuđenje kod čitalaca, u mnogome doprinosi njenom uspešnom transponovanju na filmsko platno. Još od početka XX veka sineasti posežu za Poovim delima, dakle još od nemog filma koji, pak, ne omogućuje da čujemo unutrašnji glas „nepouzdanog pripovedača“, i tako sve do danas ređaju se ekranizacije gotovo svih njegovih priča. Najčešće su, međutim, na filmu obrađivani „Pad kuće Ašer“, „Izdajničko srce“ i „Crna mačka“. Dva filma iz 1928, koja su prva dokazala moć vizuelnog medija u interpretaciji Poovih priča strave, već sam prikazao ovde na blogu. Radi se o „Padu kuće Ašer“ u kojem se razvija motiv mrtve drage, jedno od najčešćih tematskih obeležja kod Poa. Te godine je snimljen i film „Izdajničko srce“ koji, međutim, razvija drugi najvažniji Poov motiv strave, a to je đavo perverznosti. U ovom osvrtu posvetiću se navedenom nemom kratkom filmu, ali i još jednom kratkometražnom nemom filmu pod Poovim uticajem, a koji je, pak, nastao u Srbiji šezdesetak godina kasnije. „Bernisa - jača od smrti“ je sasvim slobodna obrada priče „Berenisa“, koja, kao i „Pad kuće Ašer“, uključuje motiv mrtve drage i preuranjene sahrane.

 

        The Telltale Heart (1928) – Charles Klein, Leon Shamroy

The Telltale Heart ili „Izdajničko srce“ je američki film iz 1928, koji je režirao Čarls Klajn, a uslikao Leon Šamroj. Ovaj minimalistički igrokaz u trajanju od dvadesetak minuta je pre jedan interesantan pokušaj eksperimentisanja sa vizuelnim elementima, nego što predstavlja narativno-dramaturški zaokruženu filmsku pripovest. Hoću reći da ga je teško razumeti ukoliko niste već unapred pročitali priču, jer su uvodni intertitlovi nedovoljni da uronimo u kompleksnu psihu protagoniste... Mladić koji živi sa jednim starcem boluje od monomanije; umislio je da deda ima jedno urokljivo oko ili, bolje reći, našao je da je izgled tog oka toliko odvratan i užasavajući, da je rešio da starca ubije kako više ne bi morao da trpi njegov pogled. To i čini daveći ga, a leš sklanja ispod podnih dasaka zajedničke dnevne sobe. Smrtni krik koji je starac ispustio uznemirio je komšije, koje su onda obavestile policiju. Mladiću ubrzo na vrata zakucaju dva policajca. Prima ih u kuću i biva podvrgnut ispitivanju. U početku uspešno maskira svoje zlodelo tvrdeći da je deda otišao na selo, a da je njega ostavio samog kod kuće sa svojim zlatnicima. Mladić ih otvoreno pokazuje policajcima sugerišući time da pljačka ne bi bila motiv eventualnog ubistva. Kada uspe da ih ubedi u svoju priču počinje iznenada da čuje kucanje srca koje dopire, čini se, odozdo, ispod poda. Postaje uznemiren, znoji se i grozničavo se ophodi prema policajcima, koji su zbunjeni ovakvim njegovom promenom ponašanja. Otkucavanje srca sve glasnije odzvanja u njegovoj glavi i tera ga, konačno, da u stanju histerije podigne daske i policajcima pokaže leš nalazeći tako, po cenu otkrivanja sopstvenog zločina, olakšanje i smirenje.

Autori su na temelju ove Poove priče iskoristili sveže nasleđe nemačkog ekspresionizma, nadrealizma i ostalih avangardnih strujanja da predstave unutrašnji svet i subjektivno viđenje glavnog junaka. Njegova poremećena svest predstavljena je deformisanim vratima, prozorima i ostalim elementima enterijera dnevne sobe, a užas koji izaziva starčevo oko ovaploćuje se kroz kaleidoskopsko umnožavanje čime vidno polje gledaoca zapunjava mnoštvo očiju. Signal da cela scenografija, tj. okruženje protagoniste predstavlja njegov unutrašnji svet, jesu i dva policajca koji govore u glas i tako, umesto da predstavljaju individue, figurišu kao njegova nemirna savest koja ga tera da prizna zločin. Iako se može reći da je ova filmovana verzija Poove priče dosledna predlošku, ipak postoje odstupanja u detaljima, recimo u situaciji nakon ubistva. Dok je u tekstu glavni junak raskomadao telo i takvo ga sakrio, u filmu je on ceo leš odmah nakon ubistva sklonio ispod podnih dasaka. Razumljivo je da bi tako krvoločan čin na filmu u to vreme bio cenzurisan, ali, opet, bez njega može se pretpostaviti da je starac još uvek živ i da to otkucavanje srca zaista dolazi odozdo, a ne iz glave mladića, odnosno iz njegovih grudi. Time se otupljuje Poova oštrica, jer njegova namera je da predstavi šokantni obrt u vidu delovanja đavola perverznosti, moći autodestrukcije ličnosti koja nastoji da raskrinka sopstvenu egzistenciju.

 

        Bernisa - jača od smrti (1990) – Dinko Tucaković

Bernisa iz „Bernise - jače od smrti“ je objedinjena pojava uklete devojke, umiruće drage, u pričama Edgara Alana Poa, devojke koja kopni i na kraju umire, ali ne umire sasvim. Ona je i Berenisa, ali i Ligeja, Morela, Eleonora... Dinko Tucaković je ovim postmodernim pastišem učinio posvetu legendarnom piscu, doajenu horora. Ali i ne samo njemu. Kao što je u Klajnovom „Izdajničkom srcu“ podražavana tada aktuelna avangarda, tako je u „Bernisi - jačoj od smrti“ prizvan Hamerov horor s početka druge polovine XX veka, kao i italijanski filmovi strave i užasa, koji su u zenitu bili krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih. U ovom domaćem kratkom nemom filmu iz 1990. u ulozi „nepouzdanog pripovedača“ pojavljuje se Dragan Maksimović, dok njegovu mladu rođakinju i kobnu ljubavnicu igra Bojana Maljević. U ambijentu jednog srednjevekovnog dvorca naizgled idiličan suživot dvoje ljubavnika narušava iznenadna bolest mlade devojke, koja se ubrzo okončava smrću. Neutešni ljubavnik ostaje sam u zamku gde svakodnevno tumara senovitim hodnicima, prostranim sobama, lagumima. Njegova dnevna ruta obuhvata i posetu grobnici, koja se nalazi na drugom kraju dvorišta, a u kojoj leži mrtva Bernisa. Ali, da li je ona zaista mrtva, pita se, jer on povremeno čuje njen smeh i čak mu se pričinjava njena pojava u posmrtnoj beloj haljini svuda unutar dvorca, bilo da sedi u njegovom kabinetu, bilo da lebdi pred njim s blago izazivačkim osmehom na licu. Ne zna ni sam da li halucinira ili je ona zaista još uvek živa. To ga sasvim izbezumljuje i na kraju u nastupu ludila uzima sekiru i odlazi ka grobnici. Tamo skida nadgrobnu ploču i odseca glavu Bernisi, a zatim nakon što mu se ona i nadalje na svakom koraku priviđa, ali sada obezglavljena, masakrira i njeno telo u grobu.

Ono što sledi, i čime se film završava, je slobodna kreacija autora filma, jer naš protagonista baca ispred sebe iščupano Bernisino srce iz koga se momentalno stvara njen lik i pada mu u zagrljaj. Njih dvoje sada stoje sljubljeni, a nakon dugog poljupca njemu pozli i zatim klone. Sa ove nejasne scene kamera nas dalje vodi kroz prazne prostorije zamka, a onda imamo i diskontinualan prelaz na panoramu današnjeg Beograda. Na jednoj pustoj stanici gradskog prevoza susrećemo lik Bernise kao moderne gradske devojke. U krupnom planu ona nas posmatra u oči uz blagi, tajanstveni osmeh... Posle ovog šesnaestominutnog iskustva gledalac, koji očekuje „bukvalan prevod“ „Berenise“ na filmski medij, ostaje zbunjen i više nego nakon Klajnovog „Izdajničkog srca“, ne samo zbog toga što je „Bernisa - jača od smrti“ jedna opšta aproksimacija Poovih priča s motivom mrtve drage i preuranjene sahrane, dakle ne prati dosledno radnju ni jedne od njih pojedinačno, već i zbog toga što je Tucaković zamaglio sam iznenadni obrt, peripetiju, tačku ka kojoj se fokusira sva Poova prethodna naracija, a koja odražava estetsku nameru izazivanja straha. Na taj način, umesto katarzičnog raspleta u vidu eksplozije preduvanog balona, dobijamo polagano izduvavanje, mlitavo izlivanje smeše osećaja strepnje (umesto straha) i misli koje nam potvrđuju da, za razliku od „nepouzdanog naratora“, čija nam se sudbina u filmu ne otkriva (?), mrtva draga večno živi. Možemo taj rasplet shvatiti samo na osnovu iskustva stečenog čitanjem Poovih priča; mrtva draga je drugost unutar glavnog lika, njegova anima, duša koja se ne može sahraniti, jer ne može ni da umre.

„Bernisa - jača od smrti“ je polovično uspešan eksperimentalni film, ali značajan kao jedan od retkih srpskih uradaka koji obrađuju Poa. Štaviše, osim nekih televizijskih skromnih pokušaja, kakav je igrano-dokumentarni „Činjenice o slučaju gospodina Valdemara“ nastao u okviru dramske serije Ex libris, ja ne znam ni za jedan drugi! Opet, globalno posmatrano, Tucakovićev pristup, kojim vrši stapanje više Poovih priča u jednu, ređe je praktikovan. Takav je, recimo, „Crna mačka“ Darija Arđenta iz iste, 1990. godine. Arđento je u tom filmu povezao priče „Crna mačka“ i „Izdajničko srce“ adaptirajući ih u sopstvenom jedinstvenom scenariju. Sa druge strane, Tucakovićev postmodernistički osvrt na Poa može se smatrati i persiflažom nemih filmova. Filmova kakav je Klajnov „Izdajničko srce“ iz 1928, nemuštih u svojoj bezglasnosti da samo sa vizuelnim sredstvima prenesu komplikovanu radnju, a pogotovo istančana osećanja i misli neobičnih, složenih ličnosti. Kao što je Klajn morao da uroni u vizuelni simbolizam, nadrealizam, ekspresionizam, da bi donekle otkrio dušu glavnog junaka, tako je i Tucaković koristio simboliku odnosa svetlosti i senki koje ona baca na čiste, jarke boje, pozadinsku muziku, ekspresivnost starog zamka i ekspresiju lica glumaca, kao i nadrealne pojave „mrtve drage“. Njen glasan smeh i njeno izgovoreno ime, koje odjekuje sa usana njenog ljubavnika, tu su više kao čipka na Bernisinoj haljini, dakle ne utiču na njen kroj, odnosno ne (pre)usmeravaju narativni tok na bilo koji način. U svakom slučaju, oba ovde opisana filma, iako su zanimljiva kao eksperimenti, ne zadovoljavaju u potpunosti kao celovita umetnička dela. Svakako da se putujući kroz istoriju filma mogu naći mnogo bolje ekranizacije Poovih priča. Možda početi baš od ovih OVDE.