Ukratko o još nekim filmovima V – Kratki filmovi Bastera Kitona

Baster Kiton, kralj slepstik komedije, sve što je uradio u sopstvenoj produkciji, od prvog kratkometražnog filma One Week (1920) do poslednjeg dugometražnog The Cameraman (1928), bilo je gotovo savršeno u svakom pogledu; od scenarističkih zamisli, naracije, dramaturgije, „dramaturgije” gegova, montaže, režije do glume. Sticajem okolnosti „čovek kamenog lica” vrlo brzo nakon što je ušao u filmsku industriju preko Fetija Arbakla 1917. godine kao sporedni glumac, našao se u situaciji da poseduje sopstvenu produkcijsku kuću, a time i potpunu stvaralačku slobodu. Na taj način dobio je mogućnost da do kraja iskoristio svoj raznoliki talenat i iskustvo iz saradnje sa Arbaklom, ali i iz ranijeg perioda kada je, učestvujući u vodviljskim predstavama sa svojim ocem i majkom, počeo da osmišljava gegove i postavlja mizanscen za njihove tačke. Zbog toga Kitonove neme slepstik komedije, za razliku od Čaplinovih koje su više teatralni filmovi fokusirani na njegovu pojavu i izolovane gegove, predstavljaju zaokruženo sinematičko umetničko delo; imaju čvrstu narativnu potku u okviru koje su prirodno srasle komične situacije sa isto tako prirodno uklopljenim trikovima i akrobatskim kalamburima, a snimane su u prirodnom okruženju iz kojeg crpe ideje i na kojem grade filmičnost. Jednostavno, Kitonov atleticizam, dinamičnost i maštovitost da iskoristi prirodni pejzaž, različite njegove oblike, predmete i bića koja ga naseljavaju kako bi indukovao, razvio, zapleo i raspleo radnju, čine da su mu studijski zidovi tesni. Rušeći ove barijere i prkoseći prirodnim zakonima on izaziva vrtoglavicu kod gledalaca ludo hrabrim akrobatskim akcionim scenama, koje, dakle, nisu samo generator radnje, niti komike same po sebi, već i način da stvori saspens i ushiti publiku, što, naravno, donosi i veću popularnost i gledanost njegovih filmova.

Kitonov kreativni period može se podeliti na dva dela: period dvorolnih, kratkometražnih igranih filmova koji je trajao od 1920. do 1923. godine i period celovečernjih igranih filmova koji se zatim protegao sve do 1928. godine. Umetničku zrelost on je dostigao u drugom od navedenih vremenskih intervala kada je snimio, između ostalih, i najveće svoje remek-delo, priču iz građanskog rata pod nazivom „General”. Međutim, i u okviru prvog kreativnog perioda, trogodišnjeg razdoblja u kojem je snimio dvadesetak dvadesetominutnih ostvarenja, ne nedostaju remek-dela. Ono što sledi u nastavku ovog teksta jesu osvrti na neke od najboljih Kitonovih dvorolnih komedija.

 

One Week (1920). Filmovi Bastera Kitona su bili omiljeni među evropskim avangardnim umetnicima tog vremena. Pre svega nadrealisti kao što su Dali i Bunjuel, ali i dramatičari komedije apsurda, Jonesko i Beket, odavali su poštovanje Kitonovom pristupu komediji. Čak se tvrdi da je Beket imao ovoga na umu kada je pisao „Čekajući Godoa”. Kada se pogleda One Week, onda postaje jasno zašto je avangarda bila naklonjena Basteru Kitonu… Sveže venčani par je na poklon od ujka Majka dobio „portabl kuću”, delove spakovane u više numerisanih kutija uz koje je priloženo uputstvo za sklapanje. Problem nastaje kada ljubomorni ljubavnik, koji je izvisio kod mlade, reši da se osveti, pa prenumeriše kutije. Sada Baster sledeći uputstva sastavi poveću spratnu kuću, ali kakvu?! Tamo gde treba da stoje vrata naherili se prozori, a umesto prozora stoje vrata, čak i na spratu, pa je izlazak tuda siguran put u smrt. Lavabo i ogledalo su zakačeni na spoljni zid i to spolja, pa se do kupatila stiže preko dvorišta. Krov samo delimično prekriva gornju ploču, dok su crepovi sastavljeni tako da formiraju šupljine između njih, pa prokišnjavaju toliko da za vreme oluje i u kući pljušti k’o iz kabla. A oluja koja je nadošla u nedoba, baš kad su mladenci sa gostima proslavljali useljenje, otkrila je sve ove pogreške u konstrukciji na najgori mogući način; jak vetar je kuću postavljenu na poluge i koturove zavrteo kao ringišpil, pa su se gosti dobro izvozali sve dok nisu iscentrifugirani napolje kroz vratne prozore i prozorska vrata, tako da se više nikad ne vrate. Uostalom, ruševinu od ovog stambenog monstruma su mladenci zatim zakačili za auto i odvukli na drugu lokaciju, na pravu lokaciju, jer je i broj parcele bio pogrešno očitan (znate onu foru: 99 umesto 66). Ali nisu tamo i stigli, ostali su zaglavljeni na dvostrukom koloseku i tu se film završava sa onom čuvenom scenom: „Oće li voz na ovaj ili onaj kolosek?

 

Neighbors (1920). Neighbors za razliku od One Week je manje nadrealna, apsurdistička, a više slepstik komedija, komedija gegova u pravom smislu reči. Naime, dve komšijske porodice su posvađane i ne gledaju blagonaklono jedna ka drugoj preko poviše tarabe koja im deli dvorišta. Jedino se srdačno smeše razmenjujući poglede momak iz jedne i devojka iz druge kuće. Oni se vole, ali ne smeju da se sastaju. I sad tu dolazi Basterova domišljatost do izražaja; kako preći preko ograde, kako se popeti do drugog sprata i devojačke sobe preko fasade, a pritom eskivirati njenog oca i policiju koja se umešala u ovu komšijsku svađu. Naravno, Baster koristi štrik preko dvorišta, užad, štapove, poluge i svoju veštinu da se izmigolji, šmugne, skoči, dočeka se na noge, uhvati u svoje zamke njenog oca i policiju i na kraju sa svojom dragom stigne pred matičara. Može se smatrati ovo hepiendom, ali sve se toliko brzo odvija da tu akcija prosto pojede romansu i bilo kakvu potencijalnu sentimentalnost. Dok se opasuljiš - šta i kako, utom dođe KRAJ.

 

Hard Luck (1921). Hard Luck je po mom mišljenju, pored One Week, najbolji Kitonov kratkometražni film. Nije se do skoro svrstavao u vrh samo zbog toga što mu je falio kraj. Ona scena kada Baster sa ženom Kineskinjom i troje njihove dece izlazi posle nekoliko godina iz rupe koju je napravio skokom sa visoke skakaonice na glavu. Tom nadrealnom scenom o prolasku kroz Zemljinu kuglu iz Kine u Ameriku završava se možda najmračniji Kitonov film, jer on govori o Basterovim pokušajima da se ubije zbog toga što je osiromašio toliko da nema ni za hleb. Ali ne gledamo samo razne maštovite načine i varijante pokušaja samoubistva, već se posle nekoliko neuspešnih pokušaja (Baster je takav luzer da ne uspeva ni da se ubije) naš glavni junak ponudi jednom prirodnjačkom društvu da im pronađe primerak neke retke vrste i tako bude novčano nagrađen. Slede brojne avanture prilikom lova, ribolova, i čak pritom spašava članove jednog lovačkog društva od naoružanih pljačkaša. Ali ni to herojstvo ne donosi mu sreću. Jedna od članica društva u koju se zaljubio je, ispostaviće se, udata. Zbog toga se, konačno, odlučio na onaj samoubilački skok sa skakaonice. Kao što smo videli, prošao je kroz Zemljinu kuglu živ i zdrav, oženio s druge strane Kineskinju, pa se sa ženom i decom vratio (silazeći i penjući se istom rupom) u obećanu zemlju – Ameriku. Hepiendom se završava ovaj mračan film zahvaljujući pronađenim poslednjim metrima filmske trake. Bez njih je film crnji od najcrnjeg mraka, jer bi se onda završio Basterovim samoubilačkim skokom sa skakaonice.

 

The 'High Sign' (1921). Baster sa svojim ukočenim bledim licem, kao sa posmrtnom voštanom maskom, i sa melanholijom koja izbija iz njegovih krupnih očiju, uvek hladnokrvno gleda smrti u oči. On je u stanju da postane deo okrutne družine ubica u filmu The 'High Sign' i da im se ujedno suprotstavi, jer ga angažuju da ubije lokalnog bogataša kome iznuđuju novac, dok ga istovremeno ucenjeni angažuje kao telohranitelja. Baster je tražen kao dobar strelac, što on zapravo nije, samo se tako predstavlja da bi dobio posao u zabavnom parku u streljani. On je, u stvari, samo snalažljiv, domišljat i fizički gibak i vešt… ili samo ima mnogo sreće, tako da na kraju uspeva da eliminiše bandu spasavajući bogataša, a zatim i padne u zagrljaj njegovoj ćerki. Da je mafijaški bos imao zgodnu ćerku, možda bi Baster eliminisao bogataša. Izraz njegovog lica je nepropustan za emocije i ništa nam ne govori o moralnoj uzornosti, ali delujući najčešće savesno i stavljajući se na stranu slabih Baster nam sugeriše da je u osnovi pravdoljubiv… Pored poslovično narativno-dramaturški precizno skrojene priče i vatrometa raznovrsnih atraktivnih trikova koji izazivaju smeh, Kiton nam je dao i jednu neobično snimljenu kadar-scenu u kojoj vidimo bogataševu kuću u preseku, kao da je ekran podeljen u četiri kvadranta koji predstavljaju četiri sobe kuće - dve u prizemlju i dve na spratu. Na taj način imamo potpuni pregled položaja učesnika u jurnjavi; mafijaša koji ganjaju Bastera, dok im ovaj izmiče na najčudesnije moguće načine, i bogataša i njegove ćerke kojima Baster zameće trag. Ali da bi uočili sve sitne detalje akcionih dešavanja u kući, potrebno je više puta odgledati ovu scenu, a zatim od prikazana četiri kadra-sobe u okviru jednog jedinstvenog kadra u svojoj glavi izmontirati završnicu The 'High Sign'-a.

 

The Play House (1921). U ovom genijalnom filmu o snovima, dvojnicima i šoubiznisu u prvih sedam minuta smo u Basterovom snu u kojem ga vidimo u vodvilju višestruko multiplikovanog; on je tu i glumac/glumci na sceni, i član/članovi orkestra i publika, kako ona imućna u ložama, tako i ona siromašnija u parteru. Neverovatna je njegova moć transformacije u ovim brojnim muškim/ženskim ulogama. Taj san je, pak, odraz Basterovih neispunjenih želje, jer on je tek jedan potrčko u pozorištu. Tu je da se nađe za sve one sitne hirove koje imaju zvezde vodvilja i uprava pozorišta. Ali problem je u tome što je Baster vragolan i šeprtlja i sklon da upropasti sve čega se dotakne. Željan je da se pokaže pred jednom od bliznakinja, učesnicom u programu, i, stoga, umešaće se i u izvođačke tačke na svoj način, zabavan i smehotresan za publiku, ali migrenozan za izvođače i osoblje. Izaziva čitavu gungulu na sceni i oko nje i u svom tom galimatijasu jedino on profitira, jer tako uspeva da se dokopa bliznakinje (one prave kojoj je nacrtao x na leđima da je ne bi zamenio sa sestrom) i da je odvede pred matičara. THE END… U ovom filmu nema akrobatskih scena, sve se svodi na gegove i spektakularnu scenu sa akvarijumom i poplavom u pozorištu. Naravno, i na Kitonove brojne transformacije, pogotovo u ulogu simpatičnog šimpanze koji je razbucao kulise na bini. The Play House je i posveta vodviljskom triju The Three Keatons u kojem je Baster nastupao kao dete.

 

The Frozen North (1922). Baster Kiton je pravio filmove nalik snu miksujući komediju sa obilatim dozama fantazije povremeno karikirajući stvarnost do neprepoznatljivosti (kao da gledamo najmaštovitiji crtani film). Ali snovi su često i deo sinopsisa i sadržaja filma. U The Frozen North Baster je zaspao u bioskopu i sanja jednu otrcanu filmsku priču, koja se provlači kroz tadašnje mejnstrim melodrame i vesterne. On glumi negativca, razbojnika koji je otputovao na krajnji sever (do poslednje stanice metroa) za svojom dragom, koja je, opet, pobegla od njega, nasilnika, sa svojim izabranikom. Tu se dešava Basterova potraga, a onda i potera uz puškaranje i, naravno, brojne zgode i nezgode koje uslovljava hladnoća i dubok sneg. Česte su duhovite scene sa kretanjem na snegu; pešačenje sa akustičnim gitarama na nogama umesto krplji za sneg ili vožnja na saonicama, motornim ili sa psećom i konjskom zapregom, zatim scena s pecanjem kroz rupe na zaleđenom jezeru ili ona koja se odigrava u igluu. Parodija na konvencije žanra vesterna i melodrame je toliko oštra i očigledna da se, recimo, tu prepoznao i uvredio Vilijam Hart, jedna od glavnih uzdanica nemog vesterna, a ne može da se ne prepozna u jednom trenutku ni Erih fon Štrohajm kada uparađeni Baster sa monoklom na oku i muštiklom izađe u lakovanim čizmicama na oštru zimu i dubok arktički sneg.

 

The Electric House (1922). Poslednji prikaz u ovom pregledu najboljih kratkih komedija Bastera Kitona tiče se filma The Electric House i indukovanja komičnog iz trikova sa tehnološkim inovacijama. Genijalna sposobnost da od svakodnevnih predmeta, oruđa i uređaja iskonstruiše (mehanički, električni itd.) sistem, koji svojom originalnošću prevazilazi uobičajenu funkcionalnost i svojom preteranom upotrebljivošću ili neupotrebljivošću i besmislenošću izaziva smeh kod gledalaca, je još jedan aspekt Kitonove kreativnosti u komedijama. Baster je sada svršeni botaničar koji je greškom angažovan od jednog bogataša da mu elektrifikuje luksuznu porodičnu kuću. On je, ponukan vrednom novčanom nagradom, zalegao na posao počev od iščitavanja inženjerske stručne literature, a zatim pristupio izradi različitih sokoćala koja bi mogla da olakšaju život ukućanima i donesu novi smisao sintagmi komforno življenje. Njegovi pronalasci su na prvi pogled domišljate korisne inovacije, kao što su pokretno stepenište, pokretna traka za posluživanje hrane, daljinsko upravljanje nivoom vode u bazenu, ali su i, često, fantastično besmislene; sistem cevi za preusmeravanje bilijarskih kugli ka stolu za igru, mehanički dodavač knjiga sa polica biblioteke i dr. Međutim, kada je kuća konačno elektrifikovana na scenu stupa pravi električar, onaj kojem je Baster ukrao posao, tako da on iz osvete kradom prespoji žice u razvodnoj kutiji, čime izazove katastrofu tokom trajanja prijema sa mnogobrojnim uglednim zvanicama. Basteru preostaje da okači kamen o vrat i skoči u bazen. Ali poludeli sistem za punjenje i pražnjenje bazena prvo ga ostavi na suvom, a zatim u naletu vode izbaci kroz kanalizaciju van bogataševog poseda. Okupan, sa kamenom u rukama sedeći na travi, Baster se s ledenim izrazom lica tupo osvrće oko sebe.

Basterovo lice je, kao lice životinja, okamenjeno u izrazu blage tuge i melanholije, dok mu se u očima ogleda strah, životinjski primarni strah koji dolazi iz krvi i mesa. Ono nam govori da su i ljudi krhki kao i ova takozvana niža bića, da su uhvaćeni maticom života i bespomoćno bivaju nošeni inercijom kao opali majušni list na površini reke. To lice nam govori da je život apsurdan, često i besmislen, pa nam ne vredi da se mnogo naprežemo razmišljajući i kujući planove za budućnost. Prepustiti se životnom toku sledeći intuiciju trenutka, ono nam govori, i tek onda ćemo biti hrabri kao Baster. Nikakav problem neće biti da se preskoči provalija, skoči sa litice sa raširenim mantilom umesto padobrana, da se goloruk suprotstavi naoružanom razbojniku ili da se nedostižna lepotica odvede pred oltar. Jer tada je sve svejedno. Život donosi - život odnosi, a smrt čeka iza ugla. To mi tako intuitivno osećama kao neizbežno, pa je onda jedino vredno da se u tom kratkom periodu između rođenja i smrti živi punim plućima, oseti i gorčina i slast, i dobit i gubitak, jer računa se samo intenzitet i jednog i drugog, intenzitet kojim se grčevito zubima, rukama i nogama držimo za varljivu struju života.