Fear Me Not (2008) – Kristian Levring

Danska kinematografija je jedna od najjačih u Evropi i ima svoj kontinuitet još od doba pojave prvih dugometražnih igranih filmova. Najsvet(l)ije tačke su joj Karl Teodor Drajer, jedan od prvih velikih filmskih autora, i pokret Dogma 95, koji je nastao u poslednjoj deceniji XX veka, a kojeg je zatim najviše promovisao kultni režiser Lars fon Trir. Iz tog pokreta izrodili su se brojni reditelji i scenaristi, koji su se u početku držali programskih direktiva „Dogme“, ali su kasnije razvili sopstveni pristup filmu ili su se prilagodili žanrovskim konvencijama. Nakon što su osnivači pokreta dobili značajnu evropsku nagradu 2008. godine za doprinos svetskoj kinematografiji, Dogma 95 je praktično prestala da postoji. Jedan od tada nagrađenih osnivača bio je i Kristijan Levring, a njegovo ostvarenje iz te godine, film pod nazivom Fear Me Not, predstavljalo je i simboličan raskid sa ovim avangardnim pokretom koji je promovisao devizu „manje je više“ ili „pomoću štapa i kanapa“ iliti „ključ (kameru) u ruke“, jer „u jednostavnosti je savršenstvo“. Pomenuti linčovski psihološki triler, uz još nekoliko nastalih tih godina na ruševnim temeljima „Dogme“, naznačio je pravac kojim se kreće moderni danski film. Uz korišćenje napredne filmske tehnologije i svih mogućnosti koje ona pruža sada se i Danci priključuju savremenim svetskim trendovima, ali uz dozu originalnosti koju obeležava specifičan mentalitet, gotovo morbidan duh i smisao za humor, oduran i turoban koliko su odurne i turobne i priče u okviru drama, trilera i krimića najčešće podvrgnutih dubokom psihološkom zahvatu, a zaogrnute mračnom atmosferičnom fotografijom, kojoj u prilog ide sumorni severnjački ambijent.

„Ne plaši me se“ polazi od pitanja koliko psihoaktivne supstance mogu da utiču na transformaciju ličnosti konzumenta, to jest, u ovom konkretnom slučaju, kakvo je dejstvo antidepresiva koji ulaze u široku primenu ili, još preciznije, kakvo je njihovo dejstvo na osobe na kojima se oni testiraju pre zvanične dozvole za korišćenje. Ali, i pre svega toga, ovaj film istražuje mozak i svest same po sebi u graničnim slučajevima, sposobnost autosugestije i njene posledice u situaciji kada je recipijent pod stresom i možda ima i neko ozbiljnije psihičko obolenje... Pokusni kunić u filmu je Mikael, sredovečni muškarac, dobro situiran porodični čovek, koji uzima slobodne dane kako bi se odmorio od napetosti usled stresnog posla koji obavlja u okviru jednog od ministarstava danske vlade. Želja mu je da ostane kod kuće sagrađene daleko od civilizacije, u šumi kraj jednog jezera, gde bi vreme provodio sam sa sobom pošto mu žena ode na posao, a ćerka u školu. Tu ubija vreme ne radeći ništa, osim što razmišlja kako dalje. Shvata da nije jednostavno tek tako preći iz zahtevnog, napornog radnog odnosa u stanje lera, stanje potpune slobode. Iako ga često posećuje ženin brat Frederik, s kojim provodi vreme u razgovoru ili veslanju po jezeru, uglavnom je ophrvan dosadom. Frederik je psihijatar koji radi na testiranju novog leka za obolele od depresije, pa kada to uzgred pomene pred Mikaelom, ovaj se ponudi da učestvuje u testiranju. U želji da izađe iz letargije koja ga je sasvim savladala, uprkos Frederikovom protivljenju, on ulazi u program i dobija tablete antidepresiva koje će da uzima svakodnevno tokom narednih šest meseci.

Tokom tog perioda Mikael je dužan da se na svake dve nedelje pojavi na pregledu kako bi mu se redovno kontrolisalo opšte zdravstveno stanje i, iako se čini da se dobro oseća, on tek tamo počinje da preispituje svoje ponašanje, jer neki od učesnika programa testiranja počinju da ispoljavaju nasilje jedni prema drugima. No, njemu se ipak čini da je sa njim sve u redu, štaviše, oseća se mnogo bolje, pun je elana, kao da se vratio u mladalačke godine, i postaje željan aktivnijeg života. Tek sada oseća koliko mu je brak upao u kolotečinu, pa počinje da radi na tome da razmrda svoje odnose sa Sigrid. Međutim, metoda koju koristi da to učini je vrlo radikalna, što je možda posledica zamračenja svesti usled nastavljanja uzimanja eksperimentalnog leka i nakon što je on povučen iz programa testiranja zbog nepovoljnih nuspojava. Naime, njegova ideja je da vezu sa Sigrid podigne iz temelja, a to bi značilo da je najpre potpuno razori, pa tek onda zida ispočetka. Prvo ju je ostavio samu sa njihovom ćerkom Selmom odlazeći na neko vreme u svoju rodnu kuću na selu, zatim ju je prevario sa ženom njenog brata Frederika i odmah joj priznao preljubu, a na kraju je prešao na direktnije udarce; izazvao joj je opekotine pod vrelim tušem, probudio najdublje strahove puštajući joj u sobu pacove tvrdeći, pritom, da su oni samo plod njenih halucinacija, a kad mu je ćerka pročitala dnevnik u kojem je sve ovo zapisivao, primenio je otvoreno nasilje nad njima dvema zaključavši ih u garažu. Do tog trenutka čini se da je Mikael, sasvim podležući svojim destruktivnim nagonima, zaboravio na prvobitnu ideju naknadnog zidanja novih odnosa iz temelja. Posle ovako drastično narušenih veza sa ženom i ćerkom, Mikaelu je jedino preostalo da uz prazan pogled, pogled ispražnjen „terapijom“, otšeta iz svog doma tako da se tamo nikad više ne vrati.

U prethodnoj rečenici sam reč terapija stavio pod navodnike. Štos je u tome što je Frederik naknadno priznao Mikaelu da je njemu dodelio placebo terapiju, jer „kako da rizikujem sa sopstvenim zetom“ - kaže. Ovakav obrt daje filmu na težini, jer širi polje delovanja sa uskog kruga testiranih na ljudsku svest uopšte, na moć sugestije i specifikum funkcionisanja svesti. Mikaela, umesto biohemijske reakcije u organizmu usled uzimanja novog leka, odvode u paranoju i druga izmenjena stanja svesti, ako ne genetske predispozicije za psihopatološko ponašanje, onda neke životne okolnosti. Možda kriza srednjih godina u kombinaciji sa stresnim poslom i presijom koju robovanje kapitalu i novcu nosi sa sobom, a možda osećaj promašenosti koji takav način življenja neminovno nameće. Sve ovo nam nagoveštava Ulrih Tomsen u ulozi Mikaela kroz hladnu, robotizovanu mimiku i pokrete, kroz njegov stegnuti osmeh i smele, direktne, provokativne izjave upućene sagovornicima. One nekako nisu u skladu sa njegovim naizgled smirenim držanjem, ali Tomsen upravo tom svojom pojavom isijava tu unutrašnju napetost koja u svakom trenutku može da eksplodira. Iako je na kraju sve prošlo bez krvi i žrtava, Tomsenova zastrašujuća, grozničava smirenost pripremila nas je na najgore. Dakle, nije bio neophodan i taj razoružavajuće ogoljeni izgovarani tekst, koji stiže iz mračne Mikaelove podsvesti kao odraz potisnutih želja, a koji je lišen bilo kakvih moralnih kočnica. Ipak, taj tekst, kao integralni deo scenarija o tonjenju u ludilo, stavlja akcenat na Mikaelovo poremećeno stanje svesti. A za njega i ostale scenarističke intervencije je zaslužan Anders Tomas Jensen, jedan od najznačajnijih danskih scenarista, značajan jer je svojim pisanjem za najveće reditelje maltene definisao poetiku novog danskog filma.

Jens Šloser, stalni Levringov saradnik na fotografiji, dao je vizuelni doprinos građenju atmosfere unutrašnjeg i spoljašnjeg ambijenta. Kada kažem „unutrašnjeg ambijenta“ mislim na vizuelni prikaz duše protagoniste, jer kombinacija hladnog plavetnila oblačnog neba i toplih boja (žute do braon) jesenjeg okruženja, boja prevučenih mračnom koprenom, ovaploćuje borbu između razuma i ludila koju je i Tomsen demonstrirao svojom telesnom glumom, a Jensen svojim naglostima u scenariju ispoljenim kroz Mikaelove replike i postupke. Zvučni doprinos građenju sumorne i, ujedno, jezive atmosfere dao je čuveni Kšištof Penderecki svojim minimalističkim dronirajućim skorom u koji se uklopila i pozadinska naracija u vidu Tomsenovog basovno produbljenog glasa dok iznosi delove Mikaelovog dnevnika... „Ne plaši me se“ je jedan mali, nepretenciozan film, ali vrlo efektan, atmosferičan i uzbudljiv, na pola puta između hičkokovskog saspensa i linčovske mističnosti. On svakako nije savršen, ali ne sadrži ni neke veće omaške. Ove se pre svega ogledaju u dramaturškim nedoslednostima, ali hajte, molim vas! Ovde imamo posla sa ludilom glavnog junaka, a u ludilu svakako da ima ludosti, tj. nedoslednosti u postupcima i odnosima između likova. Bilo kako bilo, pomenuta zamerka, i ako stoji, neće sigurno nikoga od iniciranih u ovaj tip filmova odvratiti od gledanja.