FILMOONIRIJA

  Verovali ili ne, Alan i Mari su se uselili u kuću sa podrumom u čijem podu se nalazi prolaz naniže, koji izlazi na sprat iste te kuće. Ali ne samo to, prošavši kroz to okno njih dvoje se sele dvanaest sati u budućnost, a usput postaju tri dana mlađi! Iznenađeni ste vi, ali oni sami još i više. I pošto sada očekujemo da njih dvoje tokom večere sa svojim prijateljima Žerarom i Žan nekako iznesu svoju tajnu na videlo, dešava se nešto još neverovatnije. Žerar im priznaje da je ugradio elektronski penis! Dok su Alan i Mari neobavešteni o tome kako i zbog čega njihova podrumska cev funkcioniše kao vremeplov (agent koji im je prodao nekretninu kaže da nema objašnjenja i da to prihvate tako, zdravo za gotovo), Žerar potanko i s ponosom prenosi detalje o funkcionisanju svoje „cevi”, onako kako su mu to japanski doktori biotroničari (oni koji su izvršili transplantaciju) objasnili. Potom u filmu pratimo paralelno kako se ova dva para nose sa situacijom u kojoj su se našli. Marijinu i Žerarovu

Rano ujutru 8. novembra 1930. godine pariski pravnik i amaterski filmski stvaralac Žerald Fleri izašao je napolje u potrazi za odgovarajućim svetlom da bi kompletirao snimanje jezera Le Tuit. Istog dana ovaj Francuz iz gornje Normandije nestaje pod do danas nerazjašnjenim okolnostima. Iza njega je ostao porodični film snimljen tog leta, ali tek nakon što je, sedamdesetak godina kasnije, otkriven u njegovom zaboravljenom malom filmskom arhivu i zatim rastauriran, bio je dostupan javnosti. U vreme kada se obeležavalo sto godina od prvog kinematografa i prve javne projekcije, katalonski autor Hose Luis Gerin je iskoristio ovaj sačuvani privatni nemi film za stvaranje još jednog svog eksperimentalnog uradka, ovog puta dugometražnog meta-filma o procesu stvaranja narativnog (doku-)filma iz postojećeg arhivskog materijala. Naime, Gerin je u „Vozu senki“ prvo prikazao postojeći, sirovi snimak, u formi „home video-a“, ugodnog života jedne bogate francuske familije s kraja dvadesetih godina pre

  „Eureka” Šinđi Aojame je jedan od prvih japanskih filmova koje sam odgledao a da nisu izašli iz kuhinje klasičnih autora iz te daleke egzotične zemlje, autora kakvi su Akira Kurosava, Kenđi Mizoguči i dr. Jednostavno, u to vreme tek poneki nagrađeni japanski film sa svetskih festivala stidljivo je dobijao šansu u bioskopima i na televiziji kod nas, dok su se noviji nezavisni, kultni ili avangardni „japanci” (čitaj: „ekstremni horori”) možda mogli naći na, uglavnom, lošim VHS kopijama. „Eureka” spade u onu prvu vrstu, jer je nagrađen u Kanu, pa sam imao priliku da ga gledam na Festu 2001. godine. Ne pitajte me šta me je to tada toliko dotaklo (morao bih ponovo da ga odgledam da bih mogao konkretno da vam odgovorim), ali taj epski melanholični roud muvi u sepiji sasvim me je kupio za tu istočnjačku poetiku u kojoj meditacija i kontemplacija, indukovane istančanim osećajem za vizuelno, igraju važnu ulogu. Mnogo godina potom, u digitalnoj eri brzog interneta, potražio sam još neke Aojami

  Odužilo se ovo žarko leto, najtoplije u istoriji. Verujem da mnogi od vas nestrpljivo iščekuju tmurnije dane; da odmorimo oči od zaslepljujućeg blještavila, telo od prekomerne vrućine, a dušu od raspomamljujuće strasti rasplamsane nezajažljivom sunčevom svetlošću. Miholjsko leto ni na vidiku, a kamoli tmurna pozna jesen sa svojim smirajem i spokojem. Stoga ću posegnuti za svojim arhivskim fotografskim materijalom kako bih nam dočarao ono što priželjujemo, a što je još uvek suviše daleko. Za razliku od vas, mene za ove fotografije veže i sopstvena intimna prošlost, jer sam tu, u Žitištu, mahom proživeo svoj dosadašnji život. Žitište, kao centar jedne od najsiromašnijih opština u inače siromašnoj Srbiji, ima svoje bogatstvo u (polu)prirodnim lepotama. Oplemenjuje ga kanal Begej koji čini severozapadnu marginu sela, dok se u samom centru mesta nalazi Deda Jockov park. Pored seoske crkve jedino još oni traju više od dva veka, jer je kanal Begej iskopan i stavljen u funkciju, zamenjujući

„Unutar svake osobe kriju se želje i strasti koje ostaju nepoznate svesti. U kriznim trenucima psihološkog konflikta ovi nagoni iz podsvesti teže da se ispolje. Iz takvih stremljenja i borbi nastaju misteriozne bolesti čije se izlečenje postiže na polju psihoanalize. U rukama psihoanalitički osposobljenog doktora, učenja univerzitetskog profesora Zigmunda Frojda predstavljaju važan doprinos u tretmanu ovakvih bolesti... Događaji u ovom filmu su uzeti iz života i oni ne odstupaju ni u jednom bitnom aspektu od dokumentovanih medicinskih slučajeva“. Već sama uvodna kartica sa međutitlovima ovog nemog filma govori nam da se tu radi o tada novoj i već široko prihvaćenoj psihijatrijskoj metodi koju je izumeo Zigmund Frojd. Prethodno nam je i saopšteno da su Pabstovi savetnici na filmu bili i bliski Frojdov saradnik dr Karl Abraham, ali i entuzijasti i zagovornici psihoanalitičkog postupka dr Hans Zahs i Hans Nojman, koji je ujedno i producent i saradnik na scenariju ovog filma. Ostavljeno na