Filmični lokaliteti (VIII) – Žitištanski sumorni putevi

 

Odužilo se ovo žarko leto, najtoplije u istoriji. Verujem da mnogi od vas nestrpljivo iščekuju tmurnije dane; da odmorimo oči od zaslepljujućeg blještavila, telo od prekomerne vrućine, a dušu od raspomamljujuće strasti rasplamsane nezajažljivom sunčevom svetlošću. Miholjsko leto ni na vidiku, a kamoli tmurna pozna jesen sa svojim smirajem i spokojem. Stoga ću posegnuti za svojim arhivskim fotografskim materijalom kako bih nam dočarao ono što priželjujemo, a što je još uvek suviše daleko. Za razliku od vas, mene za ove fotografije veže i sopstvena intimna prošlost, jer sam tu, u Žitištu, mahom proživeo svoj dosadašnji život. Žitište, kao centar jedne od najsiromašnijih opština u inače siromašnoj Srbiji, ima svoje bogatstvo u (polu)prirodnim lepotama. Oplemenjuje ga kanal Begej koji čini severozapadnu marginu sela, dok se u samom centru mesta nalazi Deda Jockov park. Pored seoske crkve jedino još oni traju više od dva veka, jer je kanal Begej iskopan i stavljen u funkciju, zamenjujući Stari Begej, davne 1756, a seoski park podignut na imanju plemićke porodice Kiš 1815. godine. U decembru 2020, kao i obično u to vreme epidemije (pošasti nazvane korona virus), krenuo sam u šetnju do na kraj sela, ispeo se na begejsku dolmu, prošao njome duž ulice Begejski kej, zatim i do mesta gde je nekad bio železnički most, a onda se vratio kući kroz centar i Deda Jockov park. Međutim, ovog puta sam sa sobom poneo i svoj Nikon foto-aparat i njime zabeležio prizore tog poznojesenjeg popodneva kroz prizmu mog tadašnjeg melanholičnog raspoloženja.

Dok sam s jedne strane objektivom hvatao završetak poslednje seoske ulice sa klečanske strane, polunapuštene periferije sela, sa druge se pružao pogled preko Begeja na ostatke silosa izgorelog u požaru pre petnaestak godina.

Ogolelo drveće koje se nadvija nad potonuli Begej, Begej na svom minimalnom zimskom vodostaju, prosto vabi za ekspresivnošću crno-bele fotografije, pa sam se odlučio da celu ovu foto-seriju obezbojim.

Inače, od pre nekoliko godina na begejskoj dolmi je postavljena biciklistička staza koja se prostire od Zrenjanina čak do Temišvara u Rumuniji. Deo koji prolazi kroz Žitište je popločan, umesto asfaltiran, i ujedno predstavlja pešačku stazu.

Uz pešačku stazu postavljeno je osvetljenje i klupe za sedenje, a na stazi se može videti i pokoji leš.

Mrtav pogled iz očiju ove ptice naterao me je da se spustim u selo i krenem prema parku. A u parku svi putevi vode ka Dombačkoj, veštačkom uzvišenju na kojem se nalazi obnovljena kula Antala Kiša.

Ovaj aristokrata iz vremena Austro-Ugarske Monarhije, i iz vremena kada se Žitište zvalo Begej Sveti Đurađ, u tada svom parku postavio je i devet statua ženskih likova po uzoru na antičko vajarstvo, ali do danas nije preostala niti jedna. Tek, može se videti deo ponekog postamenta, ili, ako bolje zagledate, deo tela okamenjenih lepotica kako umekšan mahovinom izviruje iz zemlje ili iz šturog jesenjeg rastinja.

Izvor: ilovezrenjanin.com

Izvor: ilovezrenjanin.com

Tokom moje duge šetnje parkom tek poneki retki prolaznik pognute glave brzo me mimoilazi i žuri dalje, dok mračni prozori zatvorene gostionice seju svoje mrtvilo po okolini naglašavajući senovitost parka.

Na kraju, evo još malo staza boje kosti, ogolelog drveća kao ostataka muskulature i opalog lišća kao raspadnutog mesa na organizmu parka na pragu zime... A onda, vrlo brzo, doći će nam i još jedno vrelo toplo leto...