Yeelen (1987) – Souleymane Cissé

Na ovom blogu sam vas navikao da očekujete prevashodno osvrte na filmove iz Evrope i Azije (Dalekog Istoka) i, tu i tamo, još ponešto iz Amerike. Postoji ovde, pride, još jedan do dva rivjua australijskih filmova, pa, prema tome, potpuno izostaje samo Afrika. Međutim, pravila ili navike postoje da bi se kršili, odnosno da bi nametnuli izazov da se zakorači i van njih, na (prećutno) zabranjenu teritoriju ili na terra incognitu. Stoga, evo me konačno i na Crnom kontinentu povodom, po mišljenju kritičara, jednog od najboljih afričkih filmova svih vremena. Kada kažeš Afrika ili afrički film, onda očekuješ pesak i sunce, savanu i divlje životinje, obnažene primitivne crne ljude i netaknutu prirodu,.. pleme, ritual, magiju… Sve to može se naći u remek-delu Sulejmana Sisea, znamenitog sineaste iz Malija, filmu „Svetlost” (prevod reči yeelen sa jednog od lokalnih plemenskih jezika). Pre nego što pređem na sadržaj filma mislim da je korisno da vam ovde prenesem uvodna objašnjenja, koja u vidu ispisanog teksta umesto uobičajene najavne špice, kao prolog u knjizi, uvode gledaoca u tu, za nas „civilizovane ljude”, misterioznu, mističnu i surovu plemensku (pred)kulturu.

„Vrelina stvara vatru i dva sveta, zemlja i nebo, postoje kroz svetlost… Za Bambara narod komo je božansko saznanje. Ono se uči pomoću `znakova` i kao takvo pokriva sve oblike znanja i životnog iskustva. Kora je sedmo i najviše veće inicijacije Bambara. Njegov simbol je sveti lešinar, ptica prostranstava i znanja, amblem mu je drveni konj, simbol ljudskog duha, a skiptar izrezbarena drvena izdužena ploča zvana krilo kore. Kolonkalani, magični stub, koristi se da bi se našle izgubljene stvari i da se pronađu i kazne lopovi, izdajice i lažovi. Krilo kore i magični stub se koriste u Maliju vekovima.”

Ne samo da je ovakav intro bio neophodan za razumevanje ovog filma, već je potrebno imati i određeno predznanje o funkcionisanju plemenske zajednice uopšte; o prvobitnoj religiji, mitologiji, a posebno o mitovima o nastanku univerzuma, ali i o teoriji nastanka i funkcionisanja prvobitnog patrijarhata. Dakle, od istorije religije Mirče Elijadea do korena edipovog kompleksa pohranjenog u plemenskoj borbi za starešinstvo između oca i sina u učenju Zigmunda Frojda, stiče se uvid u metaforički i metafizički potencijal Siseove priče. A ona se zasniva na drevnoj malijskoj usmenoj legendi o mukotrpnom putu sazrevanja mladića po imenu Nianankoro iz plemena Bambara. On poseduje magijske moći i kao takav probudio je zavist rođenom ocu Somi, čarobnjaku iz reda kore, koji ga se odrekao još na rođenju. Mi ga upoznajemo kao mladića koji živi sam sa svojom majkom, ostarelom mudrom ženom, koja ga podučava komou. Znajući da se ljubomorni i osvetoljubivi Soma odlučio da ga kazni zbog veštog upražnjavanja magije zahvaljujući spoznanju učenja bogova, ona ga šalje njegovom stricu Điguiju, mudracu oslepljenom božjom svetlošću pri borbi sa bratom za očevo magijsko nasleđe, da bi od njega dobio zaštitu i potrebne savete. Tu počinje Nianankorova odiseja kroz zemlje Bambara, Fulani i Dogan.

Najpre ga u jednom plemenu na teritoriji Fulani optužuju da je ukrao kozu. Hvataju ga i dovode do njihovog kralja Rouma Bola. Pred izvršenje smrtne kazne Nianankoro uspeva da opčini i neutrališe pripadnike plemena. Zabezeknuti kralj reši da se sprijatelji sa obdarenim mladićem i da ga zamoli da mu pomogne da se osloboti ratnički raspoloženog susednog plemena. Kada ih progna sa obližne pustopoljine volšebno šaljući na njih rojeve pčela, Nianankoro dobija još jedan zadatak od kralja. Naime, da pomogne da njegova najmlađa žena, Atou, rodi muško dete. Međutim, osamivši se s njom, mladi čarobnjak izgubi moć bacanja čini, jer je bio seksualno pobuđen i, čak, prinuđen da spava sa Atou. Shvativši da je prekršio plemenski kodeks časti pokajnički priznaje kralju svoj greh i zbog toga traži svoju smrt. Ali kralj pokaže samilost i odluči samo da progna i Nianankoroa i svoju najmlađu ženu. Sada, dok ovo dvoje nastavljaju put ka stricu Điguiju, za vratom im diše mladićev otac Soma, koji je uporan u svojoj poteri. On pritom koristi kolonkalani, magični stub, koji nose dvojica pomagača, a koji navođen bogovima sledi Nianankoroa. Konačno, mladić i devojka stižu do dobrog i mudrog strica Điguija. Starac sada može da kompletira krilo kore, izrezbarenu svetu drvenu ploču, s obzirom da mu sinovac donosi od svoje majke blistavi kristal, fetiš koji omogućuje da se krilo kore stavi u funkciju. Ono sada predstavlja Nianankorovo oružje u borbi protiv njegovog oca.

U raspletu filma neminovno dolazi i do susreta između konfrontiranih oca i sina. Svestan da je u pitanju konačni obračun i da će jedan od njih da strada, mladić poverava Atouji, sada svojoj ženi i budućoj majci njegovog deteta, svoj plašt koji će, ukoliko pogine, da nastavi da nosi njegov sin. Na bojištu krilo kore tako dejstvuje da je snopom svetlosti sa svog kristala sposobno da uništi bilo šta ili bilo koga u svom okruženju. Ono demonstrira volju bogova. Nije neophodno reći da je volja bogova u plemenskoj Africi usklađena sa cikličnim protokom vremena; čovek se rađa, inicira se kroz rituale i faze života i, kada podari novi život, onda umire. Generacija Some i Nianankoroa je opcrtala svoj krug i može da nestane u rođenju Nianankorovog i Atouinog sina. O tom kružnom protoku vremena govori i ciklična struktura filma, jer na njegovom početku i kraju vidimo dete sa suncem u pozadini na horizontu ocrtanom talasastim peščanim dinama. Nakon što detetov otac strada na kraju filma, ono iskopava nojevo jaje iz peska i, dok naš pogled prelazi sa izvađenog jajeta na tek izašlo sunce, predaje ga majci, a ova njemu krilo kore, koje će ovaj da nosi sa sobom kroz život. Sve dok mu ono samo ne bude došlo glave i prešlo u ruke budućih pokolenja.

Ceo film je protkan ritualima i simboličnim prizorima punim „znakova” neshvatljivih našem savremenom civilizovanom racionalnom umu. Svakodnevni plemenski život i komunikacija odvijaju se iracionalnim tokovima, preko instikata, slutnji, sujeverja, a putem verskih delatnih praksi i metaforičkog proročkog govora. Otuda, jedini mogući pristup „Svetlosti” od strane „neobaveštenog” gledaoca je osećajno-intuitivni. Jer slikoviti prizori, kao što je ritulal majčinog polivanja mlekom svog golog tela, mlekom iz plutajućih posuda, dok sedi u vodi jezera, a s ciljem da privoli boginju vode da pomogne njenom sinu, su poetičke predstave koje se ne konzumiraju fragmentarno, logičko-analitički, već u celini, kao takve. Natprirodne moći posvećenih čarobnjaka stvaraju nadrealne slike koje imaju svoju sopstvenu logiku i realnost. U to smo ubeđeni, jer je Sise u autentičnom okruženju među autentičnim ljudima verno rekonstruisao verske rituale i magijske prakse prisutne vekovima na tom prostoru. Onda i možemo poverovati da se Nianankorou u posudi za proricanje na površini vode ukazao očev preteći lik, ili da se žrtvovana kokoška pri Sominom prizivanju bogova sama od sebe zapalila, ili pak postaje normalna stvar da se Nianankorou na njegovom putu ukazuju natprirodna stvorenja kao bića od krvi i mesa. Onda nam je jasno i da ono nojevo jaje, dok iskopano prelazi iz ruku deteta u ruke majke, nije samo simbol, već i da zapravo jeste sam kružni tok smenjivanja života i smrti.

To su samo neke od magičnih slika koje nam upriličava Sise sa svojim glumcima-naturščicima i preostalom filmskom ekipom (setim se uvek onog albino-crnca i divljeg psa koje je Soma svojim činima naterao da kretanjem unazad do magičnog stuba ponište svoj život i tako ih žrtvuje da bi umilostivio bogove za svoj poduhvat). Nadovezujući ih i preplićući stvorio je jedno magično tkanje koje u sebe uvlači i začaranog gledaoca, gledaoca koji je, usredsređen na ove halucinantne slike, kao hipnozom dospeo do kolektivnog nesvesnog. Onom ko je u stanju da se okrene ka svom unutrašnjem ja i korenima kolektivnog iskustva „Svetlost” omogućuje da sagleda ono destruktivno iracionalno, ali i da dosegne do najviših vrednosti duhovnog nasleđa i mudrosti generacija predaka koji su taloženi milenijumima.