Helpless (1996) & Sad Vacation (2007) – Shinji Aoyama

 

„Eureka” Šinđi Aojame je jedan od prvih japanskih filmova koje sam odgledao a da nisu izašli iz kuhinje klasičnih autora iz te daleke egzotične zemlje, autora kakvi su Akira Kurosava, Kenđi Mizoguči i dr. Jednostavno, u to vreme tek poneki nagrađeni japanski film sa svetskih festivala stidljivo je dobijao šansu u bioskopima i na televiziji kod nas, dok su se noviji nezavisni, kultni ili avangardni „japanci” (čitaj: „ekstremni horori”) možda mogli naći na, uglavnom, lošim VHS kopijama. „Eureka” spade u onu prvu vrstu, jer je nagrađen u Kanu, pa sam imao priliku da ga gledam na Festu 2001. godine. Ne pitajte me šta me je to tada toliko dotaklo (morao bih ponovo da ga odgledam da bih mogao konkretno da vam odgovorim), ali taj epski melanholični roud muvi u sepiji sasvim me je kupio za tu istočnjačku poetiku u kojoj meditacija i kontemplacija, indukovane istančanim osećajem za vizuelno, igraju važnu ulogu. Mnogo godina potom, u digitalnoj eri brzog interneta, potražio sam još neke Aojamine stvari, ali nisam bio preterano oduševljen. Među njima bih izdvojio samo Tokyo Park kao odličan film, pa mogu da kažem da sam generalno očekivao više od tvorca Eureke. Ovih dana ponovo sam Aojami dao šansu sa dva filma koja su, ispostaviće se, sa pomenutom „Yurîka-om” deo trilogije pod nazivom „Kitakjušu saga”. Dok su Helpless i Eureka nezavisne priče sa nezavisnim likovima, poslednji u nizu, Sad Vacation, nalazi vezu među njima, razvija dalje ove priče za narednih deset godina i dovodi ih u vezu kroz interakcije likova iz jednog i drugog filma.

Sad Vacation se, ipak, umesto kao deo trilogije, više može smatrati nastavkom filma Helpless, jer je glavni lik, i u jednom i u drugom, Kenđi, tip sklon nasilju i kriminalu. U prvom filmu, čija se radnja dešava 1989. godine, on je buntovni maloletni delinkvent čiji je najbolji drug, Jasuo, upravo izašao iz zatvora. Jasuo mu poverava misterioznu crnu torbu i svoju mentalno bolesnu sestru, dok on pokušava da pronađe svog bosa za koga njegove kolege jakuze tvrde da je ubijen. Za to vreme Kenđi i Juri ubijaju vreme u jednom zabačenom restoranu, dosađuju se, ali iznenada iz Kenđija provali ničim potaknut sumanuti bes i on onesvesti udarcima tiganjom muža i ženu, uz njega i Juri jedine goste u tom objektu. Kada stigne Jasuo i zatekne svoju sestru i druga sa vezanim gostima, on isto tako iznenada i potpuno neuračunljivo potegne pištolj, pa se prvi iz ovog tripleta filmova završi zatvorom za Jasua, a bekstvom Kenđija i Juri u nepoznatom pravcu.

Zapravo, za ovakav epilog mi saznajemo na početku filma Sad Vacation, kada nam se u skribovanom prologu kaže da se nalazimo i dalje u Kitakjušuu (rodno mesto Šinđi Aojame), ali deset godina nakon onih dešavanja iz Helpless-a, dakle u 1999. Jasuo je odslužio zatvorsku kaznu, dok su se Kenđi i Juri u međuvremenu skrasili. Prvi kao vozač u jednom baru - zvanično, a trgovac belim robljem - u potaji, a druga u domu za nezbrinuta lica. U ovom filmu dublje ulazimo u karakter Kenđija, jer, pošto nam je tek napomenuto u Helpless-u da ga je majka rano ostavila i da mu otac upravo umire tokom incidenta u onom restoranu, sada shvatamo da njegova briga za Juri i jedno kinesko siroče, s kojim beži od jakuza koji isporučuju ilegalne emigrante, proističe iz njegovog ličnog osećaja napuštenosti i bola zbog gubitka majke. Sticajem okolnosti on konačno pronalazi majku, a zatiče je kao ženu vlasnika jednog transportnog preduzeća koje zapošljava ljude bez porodice, prognane ili svojevoljno izbegle, i zbrinjava ih dajući im smeštaj i hranu. Majka ima sina i u ovom drugom braku, dok Kenđi planira ženidbu sa jednom hostesom, koja takođe ima veze sa ovom komplikovanom familijom. Tek uzgred pratimo Kozue, devojčicu iz „Eureke”, koja je, takođe, ovde našla utočište bežeći od svoje preostale rodbine, jer kada Kenđi pristane da pređe da radi kod svog očuha, zamršene veze u ovoj porodici dobijaju primat i do kraja filma se reditelj i scenarista Aojama udubljuje u njihovo raspetljavanje.

Dakle, Sad Vacation se može smatrati nastavkom filma Helpless, jer i nadalje pratimo, samo sada studioznije, Kenđijev razvoj kroz sazrevanje bez majke, a onda i nastojanje da je nađe i da joj se nekako osveti. Jer šteta je načinjena. Kenđi je dete ulice, nasilnik bio i ostao. U njemu nakupljena negativna energija izaziva impulsivne poteze koje razum nema snagu da predupredi. Kada sazna da je istina drugačija od onoga kako ju je on sam sebi predstavio, kasno je za kajanje. Dok je u prvom filmu akcenat na kriminalnim delima u koja je ovaj mladić uključen, što nam indirektno govori o njegovom karakteru, u drugom je naglasak na drami između majke i sina, ali i Kenđija i drugih članova ove razgranate porodice, i to kroz intimne dijaloge. Helpless je buntovnički film nestišane mladosti, a Sad Vacation je film sazrevanja, ulaska u svet odraslih. Tadanobu Asano nosi ove filmove i u ulozi Kenđija je uverljiv ne samo zbog glumačke veštine, već i zbog razlike u godinama koju trpi i sam glumac, jer je i u životu, kao i u filmu, prošlo deset godina između ova dva Aojamina projekta. Sličnosti između njih tiču se i realističkog postupka kojim se Aojama vodi. Istina, u Helpless-u su scene nasilja nadrealno šokantne, dok se Sad Vacation završava magičnim realizmom rasprskavanja ogromnog balona sapunice nad sabranom grupom glavnih likova. To, opet, samo govori da je i u jednom i u drugom slučaju korišćena ironija ili u obliku hiperboličnog nasilja ili kao metafora sapunskih serija u jednom filmu koji obeležavaju brojne porodične intrige.

Ali, sve je to nedokuvano, mlako, bez nekog većeg impakta. Šinđi Aojama, kao svestrani umetnik (nagrađivani romanopisac, muzičar, scenarista, režiser i filmski kritičar), kompletan je autor koji je koristio raznorodne uticaje i pokušavao da ih prilagodi svojim svetonazorima. Međutim, kao da je on do kraja (na žalost, umro je relativno mlad 2022. godine) ostao rasplinut nad tim uzorima i kao da zapravo nikad i nije uspeo da uspostavi svoju osobenu poetiku. Ostaje mi još jednom da pogledam „Eureku”, koja mi je ostala u lepom sećanju, a onda i premijerno (?) EM Embalming i, možda, još koji njegov film, a onda i da zapečatim svoj stav o ovom ipak zanimljivom stvaraocu sa Istoka, koji je uvek držao širom otvorene oči za tekovine zapadne kulture.