Incredible but True (2022) – Quentin Dupieux

 

Verovali ili ne, Alan i Mari su se uselili u kuću sa podrumom u čijem podu se nalazi prolaz naniže, koji izlazi na sprat iste te kuće. Ali ne samo to, prošavši kroz to okno njih dvoje se sele dvanaest sati u budućnost, a usput postaju tri dana mlađi! Iznenađeni ste vi, ali oni sami još i više. I pošto sada očekujemo da njih dvoje tokom večere sa svojim prijateljima Žerarom i Žan nekako iznesu svoju tajnu na videlo, dešava se nešto još neverovatnije. Žerar im priznaje da je ugradio elektronski penis! Dok su Alan i Mari neobavešteni o tome kako i zbog čega njihova podrumska cev funkcioniše kao vremeplov (agent koji im je prodao nekretninu kaže da nema objašnjenja i da to prihvate tako, zdravo za gotovo), Žerar potanko i s ponosom prenosi detalje o funkcionisanju svoje „cevi”, onako kako su mu to japanski doktori biotroničari (oni koji su izvršili transplantaciju) objasnili. Potom u filmu pratimo paralelno kako se ova dva para nose sa situacijom u kojoj su se našli. Marijinu i Žerarovu opsednutost ovim bizarnim otkrićima i, sa druge strane, nezainteresovanost njihovih partnera.

Čini se, u stvari, da su Mari i Žerar podlegli „krizi srednjih godina”, pa nastoje da po svaku cenu zaustave proces starenja, dok je Marijin stariji partner kroz taj turbulentni životni period već prošao pomirivši se sa činjenicom o prolaznosti života, a Žerarova partnerka, još uvek mlada, ni ne misli na muževog veštačkog đoku pored toliko drugih mesnatijih spravica kojima se odaje u svojoj promiskuitetnoj mladalačkoj otvorenosti uma i tela. Naravno, život ima svoje nemilosrdne principe zbog čega je ova borba protiv starenja uzaludna. Mari i Žerar tragično završavaju, zapravo tragikomično, jer suprotstaviti se prirodi je ne samo uzaludno, već, kao i Don Kihotov okršaj sa vetrenjačama, postaje smešno. Kontan Dupju (Quentin Dupieux) je iskoristio komični potencijal ove premise i, izrabljujući je do kraja, napravio jednu striktno vođenu jednosmernu komediju na dva koloseka. Marijina i Žerarova opsesija uporedo se razvijaju, gotovo bez tangencionalnog bližnjenja, iako bi Alan, Žerarov prijatelj i potčinjeni na poslu, mogao da bude spona između bizarnih događanja oko vremeplova i elektronskog penisa. Međutim, zajedničku tačku im nalazi tek gledalac i to na kontemplativnoj ravni na kojoj on obe ove pojave svodi na nastojanje zaluđenih likova da pronađu eliksir mladosti.

Alanova uloga u ovom filmu je, kao nekakvog neutralnog posmatrača, samo da definiše i koordiniše fokus gledaoca. On sa svojim začuđenim izrazom lica i sa ekscentričnom frizurom a la Dejvid Linč naglašava začudnost događanja u filmu, ali, isto tako, sa svojim stavovima predstavlja glas razuma koji je jedina uporišna tačka logike i racija u ovoj anarhično-fantastičnoj lakrdiji. Alan čini i da ovaj film ostane vezan za tradiciju komedije i fantastike unutar francuske kinematografije, jer „Neverovatno, ali istinito” investira u karaktere i dramski zaplet i to radi sa elegancijom, tako da teške teme ne teže onoliko koliko po svojoj suštini jesu teške. Iz takvog pristupa proističe jedna ovakva, naizgled laka, otkačena komedija, crna komedija pod ručnom, kao nadogradnja (ili osnov) dramskog razvijanja problematičnih bračnih odnosa između osoba generacijski i karakterno neusklađenih međusobno. Ipak, ovoliki otklon ka komediji apsurda nije svojstven francuskom filmu i možda nalazi svoj pandan jedino u starim ostvarenjim iz doba avangarde i prvog talasa nadrealizma na filmu.

Alan je verovatno i alter ego Dupjua i garant sprovođenja njegove filmske estetike, u smislu da je sidro koje drži brod pod kontrolom. Dupju je režiser, ali i scenarista, kamerman, montažer itd. U svim ovim elementima on je obavio korektan posao, a kao etablirani muzičar doprineo je da muzički skor, u svojoj elektronskoj obradi renesansne muzike, zaokruži atmosferu alijenacije, izmeštenosti iz naše prostorno-vremenske zadatosti. Ipak, pre svega, uspeo je u jednom: da mi izazove smeh; smešak, ali čak i glasan smeh većim delom filma. To, svakako, nije lako uraditi danas nekom matoranu koji je prošao sito i rešeto i koga je nagomilano životno iskustvo „oplemenilo” gorčinom. Ili mu, pak, upravo gorčinom, koja natapa taj uvrnuti humor, polazi za rukom da izazove katarzično cerekanje kod rezigniranog savremenog gledaoca. Na tome mu kapa dole, a za uzvrat potrudiću se ubuduće da Dupjua češće imam na repertoaru. Do sada to nije bio slučaj, jer me je njegov Wrong iz 2012. razočarao, pa sam ga (možda i nesvesno) zaobilazio. Sada ću, kao i Žerar kada u Alanovom dvorištu nađe zarđalu olupinu auta, pažljivo obići oko njegovih ranijih ostvarenja, osmotriti ih iz svih uglova, a onda ih i revitalizovati u svojoj svesti. Isto onako kao što to čini sa svojim likom u ogledalu opsednuta Mari nakon svakog novog prolaska kroz čudotvorno okno.