Secrets of a Soul (1926) – Georg Wilhelm Pabst

„Unutar svake osobe kriju se želje i strasti koje ostaju nepoznate svesti. U kriznim trenucima psihološkog konflikta ovi nagoni iz podsvesti teže da se ispolje. Iz takvih stremljenja i borbi nastaju misteriozne bolesti čije se izlečenje postiže na polju psihoanalize. U rukama psihoanalitički osposobljenog doktora, učenja univerzitetskog profesora Zigmunda Frojda predstavljaju važan doprinos u tretmanu ovakvih bolesti... Događaji u ovom filmu su uzeti iz života i oni ne odstupaju ni u jednom bitnom aspektu od dokumentovanih medicinskih slučajeva“. Već sama uvodna kartica sa međutitlovima ovog nemog filma govori nam da se tu radi o tada novoj i već široko prihvaćenoj psihijatrijskoj metodi koju je izumeo Zigmund Frojd. Prethodno nam je i saopšteno da su Pabstovi savetnici na filmu bili i bliski Frojdov saradnik dr Karl Abraham, ali i entuzijasti i zagovornici psihoanalitičkog postupka dr Hans Zahs i Hans Nojman, koji je ujedno i producent i saradnik na scenariju ovog filma. Ostavljeno nam je samo da se nadamo da ovaj igrani film nije tek slepa reprodukcija rada sa pacijentima ili, čak, pamflet kojim se promoviše i reklamira psihoanaliza. Prisustvo G.V. Pabsta kao onog ko drži dirigentsku palicu uverava nas, ipak, da pred sobom imamo imaginativno, originalno i beskompromisno filmsko delo.

Jer Pabst je jedan od glavnih predstavnika nemačkog filmskog talasa tokom zrelog perioda nemog filma, perioda nemačkog ekspresionizma u širem smislu reči. Međutim, njegov ekspresionizam nije onaj vizuelni, kaligarijevski, već psihološki, delatni. Način na koji zaranja u dušu svojih protagonista boji njegovo filmsko platno ekspresionistički. A ti protagonisti su mahom protagonistkinje, žene neobične, ekscentrične, autodestruktivne ili samopregorne. Tajanstvene, zapravo, jer nam Pabst otvoreno ne govori šta ih takvima čini. Možda ćemo tajnu Lulu, Timijan ili Žane Nej otkriti tek posredno kroz psihoanalizu jednog od njegovih retkih muških glavnih junaka, Martina Felmana u „Tajnama duše“. Ovde Felman, profesor hemije, iznenada oseti poriv da ubije svoju mladu ženu. Prvi put se to desilo dok je on brijačem pokušavao da skine čuperak sa vrata svoje supruge. Neko je povikao ’upomoć’ sa obližnjeg komšijskog prozora i u tom trenutku Felman nehotice recnu ženin vrat. Kasnije je saznao da je tamo preko puta muž zaklao svoju ženu. Potom, kada stigne najava o dolasku u goste daljeg rođaka Felmanove žene i njegovog bliskog prijatelja iz detinjstva, Eriha, nakon dužeg boravka na Sumatri, Felman počinje da oseća strah od noževa, pa ih izbegava; više se ne brije sam, već odlazi u berbernicu, a kada sedne za trpezu sa Erihom i svojom ženom odgurava escajg, ustaje i kaže: „Izvinite me, ne mogu da obedujem s vama. Ne mogu da se latim noža“.

Felman napušta kuću i odlazi na izvesno vreme kod svoje majke. Prethodno je upoznao Orta, doktora psihijatrije, sasvim slučajno pošto mu je ovaj predao ključ od kuće koji je zaboravio u kafani. Kada je stigao do ograde svog porodičnog doma, posle izvesnog dvoumljenja, latio se za džep. Tada ga, pružajući mu ključ, oslovi dr Ort koji je išao za njim sve od kafane: „Postoji li neki razlog da se ustručavate da uđete u sopstvenu kuću?“... „Izvinite, to je deo mog posla“, reče nakon što ga je Felman sumnjičavo pogledao. Možda je ovo doktorovo pitanje uticalo da se odluči da pobegne od žene i ode kod majke, a onda i da ga kontaktira tražeći stručnu pomoć. Na kauču u Ortovoj ordinaciji Felman otkriva doktoru svoju fobiju od noževa, a prenese mu i jedan živopisan, fantastičan san koji ga opseda od trenutka kada ga je sanjao, onomad pred Erihov dolazak. U snu Erih nišani u njega, kao lovac na fazane, i kada Felman uzleti ovaj ga obara puškom. Zatim, deo sna je i njegov ulazak u jedan grad i penjanje na toranj podignut u samom centru naselja. Sa vrha tornja se oglašavaju zvona pod kojima se umesto tučkova klate ženske glave, glave žena iz njegovog najbližeg okruženja, koje ga podsmešljivo posmatraju. U grad je stigao prošavši kroz crkvu u kojoj se nalazi bista njegove žene, a nju lično je ugledao kroz prozor svoje laboratorije, u kojoj se našao u poslednjoj sceni sna, kako ona i Erih lagano plove u čamcu. Dok se probijaju kroz gustu močvarsku vegetaciju ugledaju bebu u vodi, uzmu je u svoje naručje i srećni nastave čamcom dalje.

Ovaj, ionako kompleksan san, razuđen je sa umetnutim scenama koje predstavljaju suđenje Felmanu zbog onog reza na ženinom vratu, ali i sa učestalom pojavom rešetki, bilo na rampi na železničkoj pruzi pred vozom iz kojeg se smeši Erih, bilo na ogradi duž spiralnog stepeništa koje vodi na vrh onog zvonika ili, pak, pred kućom u kojoj su iza zavesa skriveni ljubavnici. Ove rešetke se uvek umeću između Felmana i njegove žene i Eriha. Tu činjenicu i brojne druge zapazio je dr Ort i zatim zaključio, tumačeći ovaj san, da Felman podsvesno želi da ubije svoju ženu, jer sumnja da mu je neverna i da ga vara sa zajedničkim prijateljem iz detinjstva. Uz pomoć Ortove analize i uveravanja njegove žene u njenu potpunu posvećenost njihovoj bračnoj zajednici, napaćenom profesoru hemije pada teret s duše. Vraća se radost u njegov porodični život, a onda stiže i prvo, dugo čekano dete. Ovakav, usiljeno optimističan završetak filma govori nam o kompromisu koji je Pabst ipak napravio sa producentom, ali i zagovornicima psihoanalize, koje u ovom slučaju predstavlja ista osoba. Čini se da je producent, koscenarista i frojdofil Hans Nojman uz ekipu psihoanalitičara angažovanih na ovom filmu isposlovao da se njime pokaže efektivnost ovog psihijatrijskog terapeutskog metoda, tako da je proces lečenja, pa i rehabilitacije, gotovo završen već sa Ortovim razjašnjenjem sna Felmanu. Sve do tog trenutka film je, zaista, u skladu sa uvodnom napomenom da se striktno drži iskustava psihoanalitičke prakse i, uz veštu Pabstovu režiju, objektivno i minuciozno prikazuje simptome neuroze kod ljubomornog muža, naglašava psihopatološku simboliku svakodnevnih predmeta i situacija, a onda je transponuje i u Felmanov košmar, koji polazi od tih fatalnih fenomena iz njegovog života, ali onda ih asocijativno pretvara u nadrealne prizore kao produkte podsvesti glavnog lika.

Poslovično realistički diskurs G.V. Pabsta ovde poprima nadrealistički ton zahvaljujući čvrstoj vezi psihoanalize i ovog avangardnog umetničkog pravca koji polazi od snova i nesvesnog. Čuveni scenograf nemačkog ekspresionizma Erno Mecner, kao i direktor fotografije Gvido Siber sa saradnicima, uspešno su se prilagodili zahtevima ovakve poetike i, zapravo, kroz Felmanov san doneli nam ekspresivni nadrealizam sa dubokim senkama i kontrastima svetla i tame, izveštačenim i karikiranim arhitektonskim detaljima, deformacijama ljudskih figura i njihovim grotesknim grimasama. Uspešno u smislu da su kreirali kod gledalaca osećaj da se ušlo pod kožu glavnom liku, jer su vizuelizovali njegove podsvesne želje i opsesije u onakvom obliku u kakvom su one obično date - zamaskirane u oblandi simbolizacije. „Tajne duše“ su jedan od retkih igranih filmova koji se didaktički bavi psihoanalizom i to radi zaista tako, poučno za one zainteresovane ne samo za ovaj metod, već uopšte za pojam i smisao nesvesnog. U ovom trenutku mi pada na pamet još jedino „Frojd“, film Džona Hjustona. On, takođe, u realističnom ključu iznosi psihoanalitičku praksu samog Zigmunda Frojda i pritom dramatizuje neke od karakterističnih snova njegovih pacijenata. I tu sami košmarno nadrealni snovi po svojoj autentičnosti i impaktu na samu podsvest gledalaca prevazilaze sve ostalo u filmu i podižu njegov kvalitet i umetničku vrednost. Ali, da bih i ja doprineo tom pretežućem didaktičkom duhu koji ovi filmovi nose i završio onako kako sam i počeo - citatom, parafraziraću sada i uvodnu reč naratora iz filma „Frojd“:

„Tokom istorije desile su se tri bitne promene u čovekovoj ideji o sopstvenom postojanju, tri velika udarca koja je pretrpila naša taština. Pre Kopernika mislili smo da smo u centru svemira, da se sva nebeska tela okreću oko Zemlje. Ali veliki astronom je opovrgao taj koncept, pa smo morali da priznamo da je Zemlja samo jedno od tela koja se obrću oko Sunca, a Sunčev sistem samo jedan od hiljade i hiljade drugih u kosmosu. Pre Čarlsa Darvina čovek je verovao da je vrsta za sebe, odvojena i iznad životinjskog carstva. Ali veliki biolog je dokazao da je naš organizam proizvod širokog procesa evolucije, čiji zakoni nisu drugačiji u našem slučaju od slučajeva koji obuhvataju bilo koji drugi oblik života. Pre Zigmunda Frojda čovek je verovao da je sve što kaže i uradi isključivo prosledica delovanja njegove svesti. Ali veliki psiholog ukazao je na postojanje još jednog dela naše psihe koji obitava u tami i tajnosti, a opet upravlja našim životima...“.