FILMOONIRIJA

  Imam zaista jaku želju da ovde češće predstavljam i neke filmove iz produktivne korejske kinematografije, ali to je mukotrpan posao. Mukotrpno je gledati tolike osrednje filmove bez imalo originalnosti i, čak, napadno podražavalačke, gotovo onako kako se to radi u parodijama, da bi se došlo tek do ponekog kvalitetnijeg naslova. A neki veliki ljubitelj parodija nisam, pogotovo ne nenamernih parodija. Otuda, da ne bih više uludo gubio vreme, stajem sa gledanjem i odlučujem se da ovde predstavim jednog natprosečnog „korejca”, koji pomalo iskače iz šablona, i jednog prosečnog koga odlikuju svi oni gore pomenuti atributi. Ono što ih povezuje to je miks romantične drame i akcionog trilera, žanrova koji su našli plodno tle u Koreji i koji odražavaju sve one popularne klišee prisutne u holivudskoj produkciji i, uopšte, savremenom komercijalnom filmu. Takođe, u oba filma radnja se odvija van Koreje, u egzotičnim gradovima (posebno za Azijate) kakvi su Sijetl i Amsterdam, pa se u njima mogu vi

  Često se misli da kod autentičnih stvaralaca, pisaca, slikara, filmskih autora, uvek čitamo jedan te isti roman, gledamo istu sliku ili isti film. To dolazi otuda što njih iz mase mediokriteta izdvaja određena istančana vizija koju oni ovaploćuju na različite načine, ali uvek tako da se kroz ove prozire ta fundamentalna zajenička nit – njihova zlatna žica koja ih čini osobenim među drugim umetnicima. U oblasti filma Kjoši Kurosava se može smatrati jednim od tih vizionara, čija se mračna slika sveta propuštena kroz egzistencijalističku prizmu proteže na celu njegovu filmografiju. U okviru takve slike sveta učestano se javljaju fantomske prikaze, kao manifestacije najunutarnjijih delova duše, dakle naša druga (istinska?!) ja, naši dvojnici. Doppelganger iz 2003. je najočigledniji primer ovakvog tumačenja pojava sablasti kod Kurosave, ali on nije izuzetak, jer i eksplicitno iznet motiv dvojnika takođe ima svoju kontinualnu zlatnu nit. Ona je uočljiva barem u dva njegova filma s početka

  Pošto mi neki zameraju na suviše mračnim i teškim filmovima koje ovde predstavljam (na to mogu samo da im kažem da je i stvarnost koja se preliva u filmove takva), evo da i njima ugodim; stavljam na tapet jedan lepršavi mali film iz perioda kada se budio zvuk na filmu, a sa njim i radost i eskapistička sreća vrcavih mjuzikla. Ipak, „Dajte nam slobodu!“ Rene Klera pored puke zabave predstavlja i satiru na nehumano industrijsko društvo. Time, kao i naglašenom duševnošću priče, koja ide uporedo sa nadrealnim i fantastičnim ugođajem, Kler je dao dubinu i kolorit ovom komičnom mjuziklu. Mada, on se ne bi složio sa izrazom „kolorit“, barem ne sa njegovim bukvalnim smislom, jer je ovde akcenat na kontrapunktnoj upotrebi zvuka. Kler je, uporedo sa sovjetskim sineastima, bio pobornik asinhronog zvuka u filmu i njegovom doprinosu montaži. Kao produžetak montaže kadrova dijalozi, muzika i ambijentalni zvuci mogu se upotrebiti ne samo sinhrono, „naturalistički“, već i kao kontrateža slikama, čim