FILMOONIRIJA

Foto: Arhiv Jugoslovenske kinoteke   Vladimir Vlada Petrić, američki, srpski i jugoslovenski teoretičar, istoričar i estetičar filma i univerzitetski profesor, proveo je jedan deo svog života i u Sovjetskom Savezu. U periodu od 1965. do 1968. pohađao je tri semestra na specijalističkim studijama na Svesaveznom državnom institutu za kinematografiju (VGIK) u Moskvi kako bi se priključio doktorskom programu tog instituta. Tu je izučavao sovjetski film pod mentorstvom Leva Kulešova. Međutim, zbog id eološkog neslaganja s profesorom Nikolajem Lebedevim bio je prinuđen da napusti doktorske studije, ali ne i temu koju je izabrao, pa je od 1969. u Njujorku nastavio da prikupljao građu za doktorsku disertaciju o odnosu sovjetskog i američkog nemog filma. Doktorat je odbranio 1973. na njujorškom univerzitetu postavši prvi doktor filmskih studija u SAD. Sa profesorom Petrićem, dakle, vrsnim stručnjakom za sovjetski nemi film, porazgovaraću o specifičnostima sovjetske filmske škole, njenim em...

  ( „Tipičan morski klobuk ili meduza izgleda kao tanjir oivičen bodljikavim pipcima. Taj oblik je nazvan meduzom po nesrećnoj ženi u grčkoj mitologiji, koju je voleo bog mora pa joj je zbog toga ljubomorna boginja pretvorila kosu u zmije. Meduza se sastoji od dva sloja ćelija. Želatinozna materija koja ih razdvaja daje organizmu čvrstoću koja mu je potrebna da odoli udarcima mora. To su vrlo složena stvorenja iako nemaju nervni sistem, ni mišićna vlakna. Ipak, neke njihove ćelije su prilagođene za prenošenje električnih impulsa i povezane su u mrežu koja je zapravo primitivni živčani sistem; druge se mogu skupljati po dužini pa se mogu smatrati nekom vrstom mišića. Postoje i bodljikave ćelije unutar kojih su smotana vlakanca, što je jedinstvana pojava zabeležena kod meduze i nigde više u živom svetu. Kad joj se približi hrana ili neprijatelj, ćelija ispušta vlakno koje je naoružano bodljama poput minijaturnog harpuna i često nabijeno otrovom. Te će vas ćelije u pipcima ubosti ako ...

  Može se reći da svi Kurosavini filmovi, u manjoj ili većoj meri, kod gledaoca bude egzistencijalni nemir koji korespondira sa globalnim stanjem otuđenosti u modernom društvu, stanjem koje se u nekim njegovim filmovima pretvara u apokaliptičku viziju kraja sveta. Taj „smak sveta” naizgled se ne razlikuje od života kakav u ovom trenutku živimo, ali pomalo iščašene situacije i bizarni likovi, koji takve situacije generišu, stavljaju do znanja da sa čovečanstvom danas nešto duboko nije u redu. Najradikalniji filmovi u tom smislu su oni nastali na prelasku u novi milenijum, u vreme kada nas je drmala fama o blizini sudnjeg dana. U tom periodu, između 1999. i 2002. godine Kurosava je snimio Charismu , u kojoj nam propast dolazi sa uništenjem prirode, Barren Illusion i Pulse , distopijske predstave o obezdušenom, mehanicizovanom i tehnologizovanom čoveku i svetu, i Bright Future , kao kolaps snova o svetloj budućnosti, ili o budućnosti uopšte. Barren illusion mi je od navedenih nekako...