The Smiling Madame Beudet (1923) & Invitation to a Journey (1927) – Germaine Dulac

 

„Woke“ kultura nije nešto što je izum XXI veka. Ona u različitim oblicima postoji oduvek, ali kao preteča današnjeg stanja svesti društva mogla bi se posmatrati dešavanja s kraja XIX i početka XX veka. Pokret za radnička prava, uspostavljanje prve socijalističke države, a paralelno sa tim procesima i borba za ravnopravnost polova bili su u primisli svakog obrazovanog pojedinca tadašnjeg sveta. Žermen Dilak je na početku prošlog veka u Francuskoj bila uzor moderne, obrazovane, napredne žene, ali, naravno, samo u krugu istih takvih emancipovanih pojedinaca. Jer ona je bila aktivna feministkinja sa socijalističkom zaleđinom, koja je pisala za „ženske“ časopise La Fronde i La Française i objavljivala ne samo političke članke, već i dramsku kritiku postavljajući tako sebi odskočnu dasku za proboj na film. Od 1915. počinje da snima filmove, ali se profiliše tek 1920. sa „Španskom svečanošću“ koju je režirala na scenario Luja Delika, prvog teoretičara filmske estetike. Ona je uz Delika bila i osnivač „impresionističke“ škole ili „prve avangarde“. Kao ilustracija onoga što je na filmu tipično za Žermen Dilak poslužiće dva njena vrhunska ostvarenja: „Nasmejana gospođa Bede“ i „Poziv na putovanje“, filmovi koji u četrdesetak minuta trajanja demonstriraju kako narativan, gotovo komercijalan film može da predstavi duboko ličnu viziju autora, a istovremeno je i podvede pod određene norme tzv. „narativne avangarde“. Ova uključuje impresionizam, simbolizam i elemente nadrealizma koje će Dilak u punom smislu realizovati u svom najpoznatijem ostvarenju, po mnogima prvom nadrealističkom filmu, „Školjka i sveštenik“.

Za razliku od glasa žena danas na filmu kroz „women's empowerment“ strategiju, Žermen Dilak je nametala mnogo manje ofanzivnu retoriku i nije stvarala lažnu sliku odnosa moći između polova, štaviše, realno je predstavljala duševno stanje žena i njihov status u društvu. Opet, muškarce je tretirala sa određenim dignitetom, i pored toga što su oni, tada kao i danas, bili samoprozvani kao „alfa pol“. Osnovno osećane koje se provlači kroz njene filmove je melanholija, melanholija žene iz visokog društva sputane lancima patrijarhata, lancima braka i osuđenosti na pasivan život domaćice. Njeni filmovi, oni za koje je pisala scenarije, govore iz nje same. Čak i stil joj je takav da oni (pre svega „Nasmejana gospođa Bede“ i „Poziv na putovanje“) predstavljaju „oblikovanje unutrašnjeg kinematografskog monologa, koji nam donosi ogroman raspon unutrašnjih stanja, od ideje i sećanja do fantazije i halucinacija“ (citat navoda iz Kukove „Istorije filma“).

Naslov „Nasmejana gospođa Bede“ sasvim ironično upućuje na nesrećan život žene gospodina Bedea, imućnog kapitaliste posvećenog svojoj kompaniji za proizvodnju odeće. Gospođa Bede gotovo sve vreme provodi sama kod kuće, izuzev tokom povremenih susreta sa muževim partnerom Labasom i njegovom ženom, kada zajedno odu do pozorišta. Njen život je toliko dosadan i monoton da ona počinje da izbegava i ove izlaske kako bi ostala sama i fantazirala o nekom boljem, uzbudljivijem životu. Prevrće ženske časopise i zamišlja sebe da putuje svetom u sopstvenom automobilu, da je opsedaju bonvivani, oni koji su isto tako skloni nesputanom životu, avanturama. Shvata i da su sve to samo pusti snovi dok god je u braku sa priprostim, konzervativnim gospodinom Bedeom. Skuplja hrabrost da razmišlja o načinu na koji bi se rešila svog muža. Pomisli na pištolj, koji on drži u fioci od radnog stola, nenapunjen pištolj s kojim se igra pred njom upirući ga u svoju slepoočnicu i okidajući na prazno. „Nećeš u pozorište na ’Fausta’?!“, klik, „Ha ha ha...! Opet si nasela!“. Madam Bede konačno reši da ubaci metke u pištolj i da sačeka posledice...

„Gospođa Bede“ je tako snimljena da se osećamo potpuno ušuškani ne samo u četiri zida njene viktorijanski mračne dnevne sobe i muževog kabineta, kao i u sanjalačku muziku Kloda Debisija koju ona svira na klaviru, već i u njen raskošan unutrašnji svet. A on nam se podnosi u vidu duple ekspozicije ili ubačenih lebdećih kadrova, njenih kinematografskim trikovima uobličenih skrivenih želja i nadanja. Zamišlja nekog zgodnog tenisera, viđenog na stranicama svog omiljenog ženskog časopisa, kako dolazi i odnosi njenog muža. Zatim, s odvratnošću, i kako se on, njen muž, s podrugljivim izrazom na licu vraća ulazeći preko terase. Madam Bede onda čita knjigu iz koje pred nas izleću rečenice: „THE LOVERS DEATH. We'll have beds filled with soft perfumes, couches as deep as graves and strange flowers on the shelves.“. A cveće u vazi, koje se nalazi na stolu u dnevnoj sobi, ona pomera prema njegovoj ivici, jer ga muž uvek vraća na sredinu. Ovakve sitnice su prelomile stvar u njenoj glavi, pa je odlučila da ga ubije. A upravo te sitnice, viđene okom „subjektivne kamere“, su simbolične predstave njene nesrećne ljubavi. Pomenuta scena sa cvećem na stolu govori nam sugestivno o razlikama između nje i njenog muža. Dok on teži ka simetriji, ka ukalupljenom životu, ona teži da svoj život izvede iz zamornog težišta i poleti u slobodu. Simbolika takvih detalja, snoviti ugođaj i melanholija naše protagonistkinje podcrtana klasičnim impresionističkim skorom čini „Nasmejanu gospođu Bede“ savršenim „čistim filmom“ a la Žermen Dilak.

U „Pozivu na putovanje“, snimljenom četiri godine kasnije, kao da smo još uvek u istom filmu, u jednoj njegovoj narednoj epizodi. Udata žena iz više klase dolazi sama u noćni bar „Poziv na putovanje“, okupljalište kicoša i dama lakog morala, a pre svega mornara koji se u ovom baru osećaju kao na svom brodu. Ceo enterijer je osmišljen kao unutrašnjost lađe sa sve okruglim prozorčićima na zidovima oslikanim u vidu pejzaža sa palmama na rajskim ostrvima. Konobar je za barom, a zapravo za kormilom lađe-bara, dok je i pozornica sa zabavljačima osmišljena kao veći čamac sa jarbolom ispred koga se, kao ispred zavese na pozornici, odigravaju komičarske i muzičke tačke. Našoj junakinji, koja sama sedi u jednom kutku bara pijuckajući neki egzotični koktel, za oko zapadne mladi, zgodni mornarički oficir. Počinju da očijukaju i ubrzo oficir priđe dami i sedne pored nje. Ovaj nemi film ne sadrži čak ni međutitlove, pa se sva komunikacija svodi na gestove, mimiku i sposobnost kamere (kadriranja i montaže) da objektivizuje narativni tok kao što ume da subjektivizuje viziju protagonistkinje kroz njene slikovite fantazije. Ona zamišlja da je zaista na brodu, sama sa svojim izabranikom, i da posmatra široku pučinu, da prolazi pored pustih ostrva pod palmama, ali kad otvori onaj okrugli brodski prozorčić vidi samo zadnje dvorište bara sa kantama za smeće zatrpanim otpacima. Nekako u tom trenutku njen izabranik ustaje i odlazi da igra sa jednom od onih lakih dama i njeni snovi se razbijaju u paramparčad.

Ovaj nemi i „nepismeni“ film, dakle, isključivo barata slikama i muzikom kako bi dočarao pre svega unutrašnje stanje udate žene razočarane u život koji joj je nametnut; kako bi dočarao njene nedosegnute i nedostižne snove: da se otisne na svojoj lađi u daleka prostranstva, u neizvesnost koju takva avantura sa sobom nosi, i da po cenu udobnosti rutine porodičnog života postane slobodna. Međutim, kao što se žena u „Nasmejanoj gospođi Bede“ sažali na svog muža i zbog izvesne empatije prema toj „građanskoj ljubavi“, koju on gaji prema njoj, digne ruke od emancipacije svoje ličnosti, tako i njena dvojnica iz „Poziva na putovanje“ ne uspeva da pokida čvrste konce tradicionalnog braka, pa pognute glave napušta bar i odlazi nazad u svoj bezbojni, isprazni svet. Malodušnost, koja na kraju preplavljuje obe Žermenine junakinje, govori o stanju svesti po pitanju mesta žene u društvu u to vreme, ali takođe i o Žermeninom odnosu prema muškarcima. U skladu sa načelima svog vremena njene protagonistkinje konačno ipak prihvataju svoj podređen položaj, ali i nalaze opravdanje za ponašanje svojih muževa. One će samo rezignirano zaključiti da je svet, nažalost, tako ustrojen i da muškarci, isto kao i žene, ne mogu da biraju – to su što im samo rođenje nameće, ni manje ni više od toga.

Žermen Dilak, čini se, više od feminizma veruje u umetničku viziju čoveka, svejedno da l’ bio on žensko ili muško. Njeno biće prevazilazi polne i rodne razlike specifičnim kinematografskim izražajem; poetičnom slikom sveta, našeg unutrašnjeg intimnog sveta koji je baziran istovremeno i na muškom i na ženskom principu. Njenu audio-vizuelnu poeziju duboko proživljavaju i muškarci i žene. A to se dešava i danas, u promenjenim okolnostima, što samo znači da njena dela imaju univerzalnu i trajnu vrednost. „Nasmejana gospođa Bede“ i „Poziv na putovanje“ su jedan lični svet u svoj svojoj artificijelnosti umetničke vizije. On može da bude alegorična predstava, kao kabaretski mizanscen potemkinovskog broda na širokom okeanu, broda u kojem je život kao san u vidu mjuzikla. I u njemu se odvijaju ljudske drame, ali su one amortizovane lepotom izmaštanog, fantastičnog, muzikalnog, pesničkog, simboličnošću probranih detalja, a onda i kondenzacijom vremena i prostora samo na ono bitno, čime nam se u četrdeset minuta zaokružuje jedan život i jedan svet. Time on zadobija monumentalnost kao i samo delo, a naš doživljaj toga dela iskupljuje sve one nagomilane životne probleme i tera nas da priznamo da je i pored njih život vredan življenja, ali jedan život višeg reda, višeg smisla i višeg osećanja, upravo onakav kakvog nam priuštavaju i ovi ovde pomenuti filmovi.