Barren Illusion (1999) – Kiyoshi Kurosawa

 

Može se reći da svi Kurosavini filmovi, u manjoj ili većoj meri, kod gledaoca bude egzistencijalni nemir koji korespondira sa globalnim stanjem otuđenosti u modernom društvu, stanjem koje se u nekim njegovim filmovima pretvara u apokaliptičku viziju kraja sveta. Taj „smak sveta” naizgled se ne razlikuje od života kakav u ovom trenutku živimo, ali pomalo iščašene situacije i bizarni likovi, koji takve situacije generišu, stavljaju do znanja da sa čovečanstvom danas nešto duboko nije u redu. Najradikalniji filmovi u tom smislu su oni nastali na prelasku u novi milenijum, u vreme kada nas je drmala fama o blizini sudnjeg dana. U tom periodu, između 1999. i 2002. godine Kurosava je snimio Charismu, u kojoj nam propast dolazi sa uništenjem prirode, Barren Illusion i Pulse, distopijske predstave o obezdušenom, mehanicizovanom i tehnologizovanom čoveku i svetu, i Bright Future, kao kolaps snova o svetloj budućnosti, ili o budućnosti uopšte. Barren illusion mi je od navedenih nekako najpotresniji, jer najviše liči na našu banalnu stvarnost, a uspeva da kroz obične živote jednog prosečnog momka i njegove devojke ekstrahuje i dâ nam koncentrisano osećaj praznine i besmisla koji svi mi, hteli to da priznamo ili ne, nosimo u sebi. Iz tog razloga, a uprkos manama o kojima ću više u predstojećem osvrtu, stavio sam ovaj film među prvih pet na večnoj listi The Best of K.Kurosawa. Inače, u svetlu ponovnih gledanja i revalorizacije ažurirao sam listu od 10 njegovih najboljih ostvarenja. Možete je videti OVDE, u postu sa kratkim osvrtima na neke njegove (manje vredne?) filmove.

U „Pustim snovima” momak je muzički producent, a njegova devojka poštanski službenik i u filmu bez zapleta, obrta, raspleta i epiloga, bez dramske radnje uopšte, gledamo njihove rutinirane živote. Ustajanje, odlazak na posao, devojčino mehaničko udaranje pečata na poštanske pošiljke, momkov nadzor nad muzičarem dok komponuje i nalaženje kupca za gotovo delo, potom njihovo zajedničko vreme u stanu; ručak, dremka, TV, spavanje, ustajanje, odlazak na posao… Ipak, kao ekscesi u ovom monotonom toku javljaju se pojedini vanredni događaju, ali ne kao elementi naracije, već pre kao simboli opšteg stanja glavnih junaka i društva u kojem žive. Ti događaji uključuju tročlanu bandu lopova i siledžija s kojom se petlja naš junak, a sa druge strane grupu veselih fudbalskih navijača s bubnjevima, koja je u vidokrugu naše junakinje. Svi ovi ljudi žive u vreme pandemije, epidemije specifične polenske alergije na koju su posebno osetljivi tinejdžeri. I momak i devojka reše da učestvuju u testiranju novog leka protiv alergije iako su očekivane nuspojave slabost, vrtoglavica, ponekad konfuzija i, čak, impotencija. Ali, slabost u vidu letargije, dezorijentisanost, konfuzija, a možda i impotencija, bili su prisutni kod naših protagonista i do tada. Od tada pa nadalje ovi simptomi su samo malo jače izraženi. Na osnovu poštanskih pečata, koje kamera krajičkom oka uhvati ispod ruke poštanske službenice, vreme dešavanja u filmu se može locirati u februar 2005. S obzirom da jedna od zombiranih radnica pošte tri puta ponovi koleginici da je štampač u kvaru i da ga već pet godina niko ne popravlja, možemo pretpostaviti da se nešto značajno desilo na početku 2000. godine, da to nešto možda ima veze sa alergijskom epidemijom, ali nam preciznije naznake o tome Kurosava ne iznosi.

To je i razumljivo, jer on i ne želi da kaže da postoji diskontinuitet između sadašnjosti i ove bliske distopijske budućnosti. Ljudi su već robotizovani i vode isprazne živote. Oni koji uspeju da se za trenutak zaustave, iskoče iz nemilosrdnog ritma mašine, i razmisle, shvate da su alternative ovakvom načinu življenja ni malo manje vedre. Ili ćeš da se priključiš onoj šarenoj, veseloj ekipi navijača i sa mozgom na paši pratiš kako se kotrlja lopta, ili ćeš da uđeš u bandu i vodiš avanturistički, adrenalinski život nadajući se da ćeš preko noći da se obogatiš, a onda i materijalistički uživaš u plodovima potrošačkog društva. Dok je momak pasivan u kolotečini dnevne rutine i tek od trenutka kada je počeo da uzima lek počinje i da se preispituje, pa naprasno reši da se priključi bandi, devojka je samosvesnija. Ona čezne za ispunjenim životom za koji veruje da je tamo negde preko mora moguć. Ispostavlja se da je njeno verovanje puka iluzija, da je ona, zapravo, već mrtva, prazna ljuštura. Jer i kad izvrši samoubistvo ona je i dalje tu, to jest ta ljuštura. Kada je potom huligani nasmrt premlate, ona i dalje može da govori, kreće se, obavlja svoju dnevnu rutinu. Nismo li mi, umesto u bliskoj budućnosti, u nekakvom čistilištu na onom svetu? Ili je ovaj svet postao zemlja mrtvih? Biće da to hoće Kurosava da nam kaže. Scene u kojima momak i devojka sami bezglavo jurcaju po pustom dečjem igralištu sa probušenim balonima u rukama, ceo grad bez dece i starih, grad bez budućnosti i prošlosti kao pandan večne sadašnjice zagrobnog života, potresaju do korena naše osećanje životnosti utemeljeno na društvenim vezama i civilizacijskim tekovinama. Ubedljivosti ove slike obezljuđenog sveta doprinose i ljudi sa epidemijskim maskama na licu, na taj način dodatno otuđeni i izolovani jedni od drugih, što bi moglo da se shvati i kao Kurosavina anticipacija pošasti prouzrokovane pandemijom kovida 19 dvadeset godina kasnije.

U nekoliko navrata, u trenucima kada sedi ili leži utrnut u nekakvom polusnu, lik momka, koji je bezličan i prazan u većoj meri od devojke, bledi i konačno nestaje, pa se ponovo pojavi tumarajući između postojanja i nepostojanja. To je sve što možemo videti od specijalnih efekata u ovom „naučno-fantastičnom” filmu. Ostalo je, kao što rekoh, monotonija svakodnevnog života bez bilo kakvih efekata, pogotovo ne specijalnih. I u tome je ujedno i snaga i nedostatak ovog filma. Kako ubedljivije dočarati to monotono, redundantno življenje, svakodnevne sitne aktivnosti, automatske radnje iz navike, često besmislene, ako ne kroz isti takav narativ. Time, međutim, isključujemo mogućnost da osebujnost karaktera i dešavanja dâ sočnost i elan filmu, i da onda on kao svojevrsni spektakl bude prijemčiviji publici. Utapanje u sveopšte sivilo (koje, opet, zahvaljujući rediteljevom umeću, doprinosi atmosferičnom ugođaju pustoši sveta na zalasku) prekidano je tu i tamo samo tim, već pomenutim, umetnutim simboličkim epizodama koje donose akciju (dejstva bande) ili karnevalski ugođaj (veseli, bučni navijači). Donose, u kombinaciji sa dosadnom kolotečinom života, ipak, i bogatu idejnost, stavljajući nam tako još jednom na uvid Kurosavine svetonazore. A oni se baziraju na mračnoj slici modernog društva i otuđenog čoveka u njemu. I iako već unapred pretpostavljamo ka čemu svaki njegov film vodi, sam taj put do cilja je prijatan u svojoj neprijatnosti uvek na pomalo drugačiji način. Proživljavajući tragediju sveta i čoveka u njemu, zahvaljujući autorovoj upečatljivoj viziji, mi doživljavama pročišćenje i tako lečimo sopstvenu izmučenu psihu – lakše nam pada sopstvena usamljenost i otuđenost u svetu koji odavno više nije po meri čoveka.