Bright Future (2002) – Kiyoshi Kurosawa

 

(„Tipičan morski klobuk ili meduza izgleda kao tanjir oivičen bodljikavim pipcima. Taj oblik je nazvan meduzom po nesrećnoj ženi u grčkoj mitologiji, koju je voleo bog mora pa joj je zbog toga ljubomorna boginja pretvorila kosu u zmije. Meduza se sastoji od dva sloja ćelija. Želatinozna materija koja ih razdvaja daje organizmu čvrstoću koja mu je potrebna da odoli udarcima mora. To su vrlo složena stvorenja iako nemaju nervni sistem, ni mišićna vlakna. Ipak, neke njihove ćelije su prilagođene za prenošenje električnih impulsa i povezane su u mrežu koja je zapravo primitivni živčani sistem; druge se mogu skupljati po dužini pa se mogu smatrati nekom vrstom mišića. Postoje i bodljikave ćelije unutar kojih su smotana vlakanca, što je jedinstvana pojava zabeležena kod meduze i nigde više u živom svetu. Kad joj se približi hrana ili neprijatelj, ćelija ispušta vlakno koje je naoružano bodljama poput minijaturnog harpuna i često nabijeno otrovom. Te će vas ćelije u pipcima ubosti ako kojim slučajem dodirnete meduzu dok plivate u moru.“ *)

U pregršti eluzivnih metafora koje Kurosava koristi u svojim filmovima, metafora meduze u filmu Bright Future je najeluzivnija, ali pre svega po fluidnom fizičkom postojanju pripadnika ove vrste koji nemaju ni mozak ni srce, a prazno telo im ispunjava voda. U prenesenom značenju meduza je, pak, jasan simbol i sasvim podobna onom što predstavlja, a to je ovde bezoblična, bezvoljna, dezorijentisana, zabludela, osiona i agresivna mladost današnjice. Mladi ljudi su u zavadi sa starijima koji ih ne razumeju jer im ni ne posvećuju pažnju, pa oni u svojoj nesuspregnutoj toksičnoj buntovnosti ratuju sa celim svetom. Ekstremni primer nam stiže iz Japana u likovima dvadesetogodišnjaka Mamorua i Juđija. Oni su u radnom odnosu na određeno vreme i rade skraćeno u fabrici papirnih ubrusa. Odvojeni od svojih porodica žive sami u Mamoruovom stanu zajedno sa njegovim kućnim ljubimcem, meduzom koju drži pod striktnim uslovima u akvarijumu. Juđiju je Mamoru uzor u svakom smislu, a i ovaj se očinski ponaša prema cimeru podsećajući ga da mora da kontroliše svoje emocije. Na poslu im, zbog uzornog rada, šef Fuđivara predlaže da potpišu ugovor na puno radno vreme, ali Mamoru odbija objašnjavajući Juđiju da nisu spremni na takav korak koji bi im promenio živote, zauzdao ih i ograničio im slobodu.

Fuđivara ima razumevanja, pa nastavljaju saradnju pod ranijim uslovima, ali je kasnije podižu na viši nivo kada šef pozove mladiće kod njega kući da pomognu pri unosu nameštaja, a onda ih i zadrži na porodičnoj večeri. On im potom i uzvrati privatnu posetu u kojoj se zadrži neplanirano dugo pokušavajući da im postane drugar iako po godinama može da im bude otac. Mamoru i Juđi su ćutljivi, zatvoreni, i pod plaštom mirnoće kriju destruktivnu energiju. To vidimo kada Mamoru dopusti svom šefu da stavi ruku u akvarijum iako zna da je meduzin otrov smrtonosan. A onda, kada Fuđivara sazna da je mogao da strada i pošto ga zbog toga otpusti, sveti mu se tako što ode kod njega kući i hladnokrvo ubije i njega i njegovu ženu. Te noći i Juđija stigne bes zbog Mamoruovog otkaza, pa uzima metalnu cev i kreće ka kući Fuđivara, ali kada tamo stigne i zatekne samo leševe, shvati da ga je cimer preduhitrio. Mamoru se predaje policiji i prima, čini se, sasvim ravnodušno sve ono što neminovno sledi: zatvor, suđenje, smrtna kazna. Jedino se još uvek brine zbog svoje meduze i ono što ima da poruči iz zatvora su samo instrukcije Juđiju kako da sačuva ovo osetljivo stvorenje. On želi da Juđi pokuša da postepenim smanjenjem saliniteta vode adaptira svog ljubimca i na slatkovodne uslove kako bi imao veće šanse da preživi u ovom nepredvidivom svetu.

Pored Juđija Mamoruu u zatvorsku posetu dolazi i otac Šinićiro s kojim godinama ne komunicira. On pokušava da razume sina i razloge njegovog surovog čina, pa se povezuje sa Juđijem i čak ga zapošljava u svojoj radionici u kojoj opravlja stare elektronske uređaje i mašine. Njihova veza jača nakon što je Mamoru izvršio samoubistvo, pa postaju kao rod rođeni. Bar je to tako video „otac“, jer „sin“ misli drugačije čim je bio u stanju da u kolaboraciji sa jednom bandom opljačka „očevu“ radionicu. Dok Šinićiro nastoji da se iskupi zbog zapostavljenih roditeljskih obaveza prema Mamoruu i sada brine o Juđiju kao o sopstvenom sinu, ovaj to tako ne doživljava. On je i dalje lojalan samo svom pokojnom drugu, odnosno njegovoj želji da meduzu održi u životi i to mu sada postaje jedini cilj vredan življenja. („Meduze se razmnožavaju ispuštajući jajašca i seme u more. Oplođena jajašca se ne razvijaju direktno u drugu meduzu, već postaju bićem koje slobodno pliva i potpuno se razlikuje od roditelja. Ono se spušta na morsko dno i izrasta u sićušan organizam poput cveta nazvan polipom. Naposletku polipi i sami propupe i proizvode sićušne meduze koje se otcepljuju i odvijugaju da bi nastavile život plutajući morem.“ *)

Kada Juđiju jednom u nastupu besa dođe da prevrne akvarijum, meduza mu ispada na pod i između podnih dasaka propada u podzemlje gde nestaje u sistemu gradskih otpadnih voda. Očajnički traga za njom zajedno sa svojim poočimom Šinićirom, koji zahvaljujući svojoj želji da razume ovu mladu generaciju, isto tako postaje vezan za ovog neobičnog sinovljevog ljubimca. U svojoj potrazi oni konačno ugledaju na hiljade svetlećih meduza koje u gradskoj reci plutaju dok ih ona nosi ka moru. Juđi je ubeđen da se njihov ljubimac razmnožio u slatkoj vodi i da sada njegovi potomci grupno odlaze da nađu svoju prirodnu životnu sredinu. („Posebna vrsta su kolonije polipa koji se ne vezuju za morsko dno. ’Portugalski ratni brod’ jedna je od njih. Lanci polipa vise sa mehura ispunjenog gasom. Svaki lanac ima specijalizovanu funkciju. Jedna grupa proizvodi ćelije koje se razmnožavaju; druga upija hranu iz uhvaćenog plena; jedna pak lančasta skupina polipa teško je naoružana snažnim bodljastim žarnim ćelijama, koje se povlače iza kolonije i do pedesetak metara, paralizujući ribu koja se s njom sudari.“ *) I kao meduze u skladnoj koloniji na putu do mora, mladi članovi Juđijeve bande, uniformisani u istovetne fluorescentne bele košulje, crne pantalone i majice sa likom Če Gevare, šire se ulicom kao poplava i pošast. U toj poslednjoj sceni filma vidimo da oni zauzimaju ceo pločnik potiskujući tako prolaznike, a višak otrova oslobađaju šutirajući kante za smeće, kutije i sve što im se nađe na putu.

Osim luminescentno transcendentnog motiva meduze „Svetla budućnost“ je neuobičajeno realističan Kurosavin film. Naravno, pride, i mimo tog brutalnog čina ubistva neadekvatnog težini povoda, deluje da ništa drugo nema ni alegorični ni fantazmagorični potencijal, niti neko svoje skriveno značenje. Pred sobom imamo dramu o disfunkcionalnoj porodici; odbačenoj deci, sociopatama, i neodgovornim, prezauzetim roditeljima. Ali, kao i u svakom Kurosavinom ostvarenju, i ta usamljena metafora meduze je dovoljna da očudotvori i zamistifikuje tu površinsku, socijalno angažovanu realističku priču. I čak je dovoljna da uz pomoć gotovo monohromatske slike u boji, u kojoj su toksični kontrasti blještave svetlosti i dubokog mraka izvučeni tehnologijom snimanja digitalnog videa, još jednom stvori atmosferu kataklizme globalnih razmera. Jer, ta zabludela omladina u Kurosavinom postapokaliptičnom svetu traži svoj identitet ili pokušava da izgradi novi u nekoj drugoj sredini, tj. da evoluira u nove, adaptibilnije oblike. („Ne morate poći daleko da biste pronašli pandan tim kolonijama. Veoma slična bića, nazvana morskim percima rastu u moru nedaleko od obale. Ime morsko perce dobili su u vreme kad su ljudi pisali perom i tušem, što je zapravo vrlo pogodan naziv jer ne samo da su oblikovani poput ptičjeg pera, već im je i kostur gibak i rožnat. Rastu vertikalno na morskom dnu, neki su dugi tek nekoliko centimetara a neki dostižu polovinu čovekove visine. Noću su posebno slikoviti jer sjaje žarkom ljubičastom svetlošću, a ako ih dodirnete, avetinjski talasi svetlosti pulsiraju duž njihovih lelujavih priperaka.“ *)

*David Attenborough: LIFE ON EARTH – A Natural History (D.A. Production Ltd, 1979)