Insomnia (1997) – Erik Skjoldbjærg

 

Ljubitelji neonoara, pogotovo njegove skandinavske varijante, trebalo bi da su već odgledali „Insomniju”, moderni norveški klasik koji je u drugoj polovini devedesetih bio jedan od pokretača talasa mračnih krimića, trilera razvijanih kroz psihološki razrađenu dramatizaciju, a snimanih masovno od Danske, preko Švedske, do Norveške kao nacionalne, ali veoma često i kao internacionalne produkcije. Vrlo brzo je popularnost ovog specifično skandinavskog ogranka žanra, najpre preko literature, romana, a onda i filmova i TV serija prešla okean i uticala da komercijali skloni Holivud rimejkuje neke od tih originalnih ostvarenja. Upravo je „Insomnija” inspirisala Kristofera Nolana da 2002. snimi istoimeni film koji se, osim promenjenih izvesnih manje bitnih detalja, striktno drži svog izvornog modela. Agresivna sveprisutnost Holivoda je bila razlog da mi nekako sa radara nestane norveški film, a na njemu se iznenada pojavi američka kopija, pa sam sve do danas ovu priču povezivao isključivo sa Al Paćinom i podnebljem Aljaske, a ne sa Stelanom Skarsgordom i skandinavskim severom. Kako bih se iskupio za to što sam, još jednom nasedajući na holivudsku propagandu, tj. na pisanja pojedinih „priznatih” kritičara kojima je Nolanov film superiorniji od Skjoldbjergovog, izbegavao da odgledam originalnu verziju, evo prijanjam uz tastaturu i porađam tekst o ovom za mene sve do skoro skrivenom dragulju.

Svakako da ni Insomnija iz 1997. nije sasvim originalan film. I on u mnogome crpi inspiraciju preko okeana, iz radova nezavisnih američkih autora kakvi su, recimo, Dejvid Linč i Abel Ferara. Konkretno, priča počinje slično onoj u „Tvin Piksu”. Pronađeno je telo ubijene tinejdžerke Tanje u jednom malom mestu na severu Norveške. Kao ispomoć lokalnim snagama reda poslat je detektiv Engstrem sa kolegom Vikom iz centrale norveškog FBI-a, iz Osla. Engstrem je Šveđanin koji je prebegao u norvešku policiju zbog seksualne afere koju je imao sa prvim svedokom iz jednog svog slučaja. Upoznajući se sa njegovim likom vidimo da se radi o iskusnom, sposobnom policajcu koji, i pored ove mrlje u svojoj karijeri, poseduje visok ugled među norveškim kolegama. Kada policija uđe u trag potencijalnom ubici, smeštaju mu zasedu, ali osumnjičeni uspeva da pobegne. Potera se odvijala iznad ovog malog provincijskog grada, u brdima obavijenim maglom, pa je došlo do toga da Engstrem greškom, umesto begunca, upuca kolegu Vika. Pošto ga u tom trenutku niko nije video, a svi smataju da je i Vika ubio ubica tinejdžerke, Engstrem skriva svoj pištolj i lažira čitav događaj.

Uprkos tome što je rastrojen zbog smrti kolege, ovaj prepredeni policajac narednih dana uspeva da identifikuje ubicu. Identifikaciji je prethodilo saznanje da je Tanja često posećivala Jona Holta, uspešnog lokalnog romanopisca čije je knjige obožavala. Od trenutka kada Holt, videvši da je raskrinkan, švedskom detektivu prizna svoj zločin, ali ga i uceni jer je video kako je Vik ubijen, počinje psihološka igra između ove dvojice i otvaraju se karte koje nam obelodanjuju moralnu iskvarenost ne samo zločinca Holta, već i detektiva-gasterbajtera sa uzornom karijerom. Iz zone „Tvin Piksa” sada ulazimo u zonu „Zlog poručnika” Abela Ferare. Engstrem, kako ne bi bio prijavljen za ubistvo Vika, sa Holtom dogovara da njegov pištolj podmetnu Tanjinom dečku iz škole, Eilertu, i tako mu prikače ubistvo. Da li će im ovaj plan uspeti ili će istina izaći na videlo, kako ona oko Tanjinog ubistva, tako i ona oko Vikovog, prepuštam vam da sami proverite. Međutim, ono što impresionira u ovom drugom delu filma nije sam rasplet priče koliko ta unutrašnja, psihološka borba, koja se odvija u Engstremu. On nije sušto ovaploćenje zla, kakvo je lik Harvi Kajtela u Ferarinom filmu. Skarsgordov lik ima savest koja se manifestuje kroz nesanicu tokom večnog arktičkog dana. I sama njegova postupanja su moralno ambivalentna. Kroz otvorenu komunikaciju sa Holtom obelodanjuje se njegova kompleksna ličnost. Zapravao, kao da je Holt njegov alter ego, zla strana njegove ličnosti.

Podjednako važan elemenat u karakterizaciji Skarsgordovog lika igra i pejzaž i podneblje severa, predeo daleko iznad arktičkog kruga. Tokom proleća i leta, perioda tokom kojeg se radnja odigrava, sunce ne zalazi. Hladna severna svetlost boji i dane i noći; mutna svetlost koja maskira likove, ali i stvara senke na njihovoj duši. Engstrem tokom „belih noći” ne može da spava. Bezuspešno pokušava da lepljivom trakom pokrije sve svetlosne prolaze duž okvira prozora u svojoj hotelskoj spavaćoj sobi. Neispavan je, iscrpljen i razdražljiv tokom dana. Dodatnu konfuziju stvaraju i njegove halucinacije. Da li je njegovo stanje organizma i povremeno etičko zastranjivanje samo posledica geografske širine na kojoj se nalazi? Reditelj koristi ambijent i snimljene kadrove kao način da nas ispuni melanholijom (ili, bolje reći, da nam razveje osećanja), a onda i dezorijentiše i time oslika unutrašnje stanje svog glavnog junaka. Ne samo tupa, isprana svetlost i magla, nego i geometrijska sterilnost Engstremove spavaće sobe i stana njegovog alter ega, Holta, dočaravaju emotivnu prazninu glavnog lika. Jedini kontrast tom sivilu daju žive boje prostora ispred recepcije hotela u kojem detektiv postaje intiman sa mladom recepcionarkom. Ali vrlo brzo ta hladnoća podneblja ohladi i tu, tek začetu osećajnost.

I dalje ću se zadržati na vizualnosti „Insomnije”, jer je njena priča sama po sebi, sada, posle bezbroj direktnih i indirektnih sinematskih aluzija na ovaj i njemu slične filmove iz poslednje decenije XX veka, postala oveštala i izgubila nekadašnju subverzivnost. Ipak, ona je konstruisana pedantno u svoj svojoj složenosti, tako da ima svoju glavu, rep, ali i funkcionalno telo čiji svaki deo predstavlja neizostavnu kockicu u mozaiku. Možda bi se jedino mogla dati primedba na smisao zataškavanja ubistva kolege Vika, koje je Engstrem izveo bez jakih argumenata, jer se ono, ubistvo, desilo slučajno i to zbog toga što je već pomalo senilni Vik zalutao u magli. Opet, neobično psihičko stanje u kojem se nalazi Šveđanin vraća lopticu na stranu ambijentalnih specifičnosti, dana bez noći i bez sna, što je u konačnici dovelo do njegovog nervnog rastrojstva i relativizovalo utemeljenost i promišljenost njegovih poteza. Dakle, opet smo na polju vizualnosti koja, netipično za film-noir, odiše svetlošću, utuljenom belinom difuzne svetlosti polarnog dana, umesto crnilom noćnih senki koje u filmovima ovog pravca kao da se protežu na celu polarnu noć. Paradoksalno je da ta tupa belina, isto kao i tamne senke u noaru, podražava mračne kutke ljudske duše i isto tako, sada u svojevrsnom film-blanc-u, gradi atmosferu koja, kao personifikacija Engstremovog drugog „ja”, oponira našem protagonosti u vidu alter-protagoniste.